Могућности и домети социјалног учења Православља и Православне Цркве
Д. Б. Ђорђевић и М. Јовановић (Прир.): Могућности и домети социјалног учења Православља и Православне Цркве, Задужбина Конрад Аденауер и ЈУНИР, Београд - Ниш 2010, 558 стр.
Реч је о зборнику радова који је један од плодова вишедеценијског напора приређивача да се изборе за место социолошком приступу изучавања живота православних у савременом друштву. У њему су објављени радови који се баве афирмисањем социологије православља као нове научне поддисциплине и радови у којима је испитивано постојање социјалног учења и степен „присутности" у животу појединих помесних Цркава.
У првој, методолошкој групи радова представљени су ставови о успостављању социологије православља или заснивању православне социологије, за шта се залажу поједини српски и руски научници, те о томе да ли примењивати исте методе за проучавања у Источној и Средњој Европи, и да ли „источноевропска религија измиче критеријумима западне социологије религије".
Друга група радова посвећена је Русији, Белорусији, Грчкој, Албанији, Србији, па читаоци сами могу да упоређују налазе и донесу оцене о томе који се „од њих више приближава социолошкој истини социологије православља". У њима су разматрани односи одређених делова појединих православних заједница према неким савременим проблемима (новцу, привредном развоју, капитализму). Такође обрађено питање секуларизације, могло би да превреднује постојећа виђења о утицајима овог дуготрајног процеса, поготово стога што то оно није довољно проучавано од стране српских богослова. Важна су и разматрања питања секуларизације Цркве које је своди „на ниво социјалне организације, установе која помаже друштву и вреднује се по критеријумима социјалне употребљивости".
Овим прилозима, природно, нису дате коначне оцене о истраживаним темама. Они су само још једна степеница у анализама различитих делова друштава у којима је присутно Православље. Корисно је да су поједина питања у жижи научне јавности јер је неопходно да им се приступа мултидисциплинарно. На православним трудбеницима остаје да се резултати допуњују јер, како каже један од приређивача зборника, „православни су дужни да одговоре на изазове, које они са Запада све више одашиљу према Истоку". Ово је важно да би се избегло да „западни коментатори" обликују начин на који треба разумети Православну Цркву и друштва у којима она има значајну улогу, јер то доводи до типизације целих друштава и објашњава их само „на основу тога што су она православна или католичка".
Књига која је пред нама, иако је могуће да се са неким изнетим ставовима читаоци неће сложити, користиће у свакодневној пастирској бризи. Биће од помоћи, ако не у налажењу одговора, оно бар у приступу на нека питања која се појављују у савременој свакодневици верника. У сваком случају биће корисна студентима, истраживачима и свима онима код којих постоји занимање за изучавање живота православних и на овај начин.
Данко Страхинић
Извор: Православље