Молитве за опстанак

Опстајала је светиња и у тежим временима, овде је 800 година, па ће и сада - каже игуманија, мати Февронија. За повратак расељених сви се моле

Сигурно је да нам предстојећи дани доносе велика искушења. Неће бити лако, али нека буде Божја воља. И истина, која је на нашој страни. Јер, опстајала је светиња и у тежим временима. Опстала је више од осам стотина година, па ће и сада. Само се морамо вратити вери, заједништву и слози. Једино тако можемо сачувати ове просторе, а монаштво ће се, као и до сада, старати о светињама и молити за сав народ - мудро, смирено и тихо, посетиоцима говори мати Февронија, игуманија Пећке патријаршије.

Касно поподне у Пећи. Док градским улицама, којима Срби одавно не пролазе, врви од гужве, на прилазу светињи, тишина.

- Не можете у манастир без одобрења монахиња - каже нам, неколико минута раније, италијански војник. И узима документа на проверу. - Ви сте Срби? - помало изненађено пита и клима главом у знак одрбрења да можемо даље. Рампа се помера, али испред манастирске капије још један пункт Кфора. Војници упозоравају да је забрањено снимање контролног пункта и објеката надомак манастирске зграде.

Ову лепоту је тешко описати! - не скривају одушевљење призором који следи, колеге из Телевизије Републике Српске.

Утонуло у готово нествари мир, манастирско двориште делује још мистичније. Остаци темеља некадашњих конака изазивају машту, а лепо уређени прилази црквеној порти и конаку истичу савршен склоп објеката и окружења. Као да је баш све тако морало бити постављено.

- Долазе нам повремено и повратници из околних српских енклава. Али тешко је и њима. Немају од чега да живе, а што је још теже, немају - слободу. Велика мука нас је задесила. Ни ми не смемо да одлазимо до града - одзвањају тешке речи мати Февроније, игуманије манастира, у уредној, пространој трпезарији. Као да превазилазе простор манастирског конака. И високу спољашњу ограду чију изградњу финансирају Влада Србије и Министарство за КиМ. Намењене су, чини се, свима који креирају садашњост. Реалност пуну страхова, претњи, отимања... Као да жели да ублажи тешкоће са којима је суочен српски живаљ у покрајини, мати Февронија се присећа неких бољих дана. Када је пре педесет година, из другог краја земље, дошла у манастир.

- Било је тада, овде, дивно. Много верника је долазило. Није се питало ко је које вере, нације... Али, последњих двадесетак година Срби нису били сигурни на Космету. Соучени са страховима многи су напуштали своје домове, имања. Поготову од 1999. године, када су масовно отишли.

Без оптуживања, али са скривеном дозом разочарења у гласу, игуманија спомиње одлазак Срба са Космета...

- Жао нам је што су многи подлегли искушењима и продали сврју имовину. Ипак, наду у опстанак на овим просторима дају они који нису отуђили своју имовину - оглашава се и отац Иларион из Високих Дечана. Право на приватно власништво је неприкосновено у читавом свету. И оно се увек мора поштовати. Али страшно је што је овде велики број купопродајних уговора фалсификован. Посебно у Метохији. Родној и плодној, цркеној земљи која је већим делом национализована, што је причинило велику штету Цркви...

- Имања и даље не смемо да обрађујемо. Ни овде, ни шест хектара у Будисавцима, где манастир уз помоћ Италијана чувају три монахиње.

Али и поред њиховог присуства, секу нам стално шуму. Свих петнаест хектара остало је без дебљих стабала - додатна је брига игуманије, захвалне италијанским војницима што их чувају.

А, припадници контингента Кфора из исте земље чувају и Високе Дечане.

- Иако је, чини се, вековима уназад, светињу чувала нека војска, црква, хвала Богу, никада није претрпела већа оштећења - говори један од монаха.

А у манастиру, братија вредно ради. И они се, као и монахиње, сами издржавају.

- Колико год нам било тешко у оваквој изолацији, ми се трудимо да на најбољи и најодговорнији начин обављамо своје дужности. Навикли смо на изолацију и зато настојимо да се живот у манастиру одвија најбољим могућим током - прича отац Серапион у столарској радионици у којој се припремају подлоге за иконе, намењене продаји.

И Пећ, град окружен Бистрицом и Проклетијама, одавно је без Срба. Од око 40.000, колико их је до 1999. године живело у њему, вратило се само пар српских породица. Срба има у околном три километра удаљеном Белом Пољу.

Независност

Ни у Пећкој Патријаршији ни у Дечаиима, али ни повратници у Белом Пољу као да не желе да коментаришу најаве Албанаиа да ће усково прогласити независност. Свесни "да је политика саставни део живота, али да се политички ставови мењају", готово сви нагаашавају непобитну чињеницу - да су своји на своме, а на политичарима је кажу, да им омогуће услове за нормалан живот и заштиту основних људских лрава, која су им сада угрожена."

Дечани

Мада су Срби из града избегли 1999. године, дечански монаси са поносом истичу пример жене која се вратила у свој стан у центру града. Надају се да ће она бити пример свим расејеним да се врате својим домовима.

Бело Поље

Првих 25 домаћинстава вратило се у село 2003. године, па је дошао потом 17. март 2004. године. Провели смо тада 72 дана у бази италијанског КФОР-а али смо опстали. Расељени су се и даље враћали тако да нас је сада знатно више. Прошао је 17. март, проћи ће и 17. фебруар,а Срби морају опасати на овим просторима - истиче Момчило Савић, представник Белог Поља у коме је обновљено око седмадесет кућа, док је знатан број још увек у рушевинама...

Извор: Вечерње новости - 12. фебруар 2008. - Драгана Зечевић