Наградно матурско путовање ученика веронауке

У зору 1. маја 2009. године кренули смо на пут: четрдесет ученика осмог разреда, вероучитељ Иван Коста и ја. Пут је био раван али небо мало облачно, те смо се бацили у размишљање да ли ће нам киша омести планове.... Око 10 часова стигли смо испред цркве Св. Илије у Ражњу. Литургија је била у току. Док смо полако улазили, слушали смо умилне дечије гласове који су одзвањали у наосу, наговештавајући постојање неког другог света, лепшег и другачијег од оног на који смо навикли.

На литургији Отац Вукоман, парох ражањски и наш домаћин, причестио је ученике и наставнике и зажелео им добродошлицу. Вероучитељ се срдачно захвалио на гостопримству. У цркви је био и председник општине Ражањ који се касније обратио ученицима и упознао их са местом на коме се налазимо.

Са оцем Вукоманом кренули смо до манастира Св. Романа. Тамо нас је љубазно примило сестринство манастира. Одушевљени лепотом природе која скрива у свом наручју овај манастир, задивљено смо посматрали ово здање, неверујући да овде стоји више од хиљаду година. Фреске, иако старе и оштећене, као да исијавају светлост у мраку. Отац Вукоман извршио је помазање ученика св. јелејем са моштију Св. Романа.

Наш домаћин уз помоћ своје супруге, попадије Вере је припремио доручак за нас, а љубазне сестре су нам уступиле своју трпезарију. Сели смо мало да предахнемо и надишемо се чистоће са овог светог места. У ваздуху се још осећала свежина јутра и чула се само тишина.

Полако кренусмо даље,али нам се поглед заустави на гробу пуковника Рајевског, те се сетисмо руске књижевности, Толстоја, Ане Карењине, и одосмо испуњени љибављу и надом. Продужисмо пут манастира Ђунис. Пред очима су нам промицали зелени пејзажи и прелепе куће које сведоче о постојању неке лепше и мирније Србије. Сеоска газдинства, правих српских домаћина, дворишта у којима јуре деца и играју се са домаћим животињама. Пред нама одједном капија манастира, иза које се назире прелепа, црвена фасада. У дворишту прави мали рај, место за одмор и молитву. Унутрашњост цркве одише свжим и новим фрескама и иконама које испуњавају бојом сваки део нашег ока, шире зенице и отварају очи...Написмо се воде са чудотворног извора Пресвете Богородице и вратисмо у Ражањ.

Наш домаћин спремио нам је изненађење. Пошто смо окрепили душу, требало је мало и телу дати на вољу. Одвео нас је на стадион фудбалског клуба у Ражњу. Тамо су деца обукла спортску опрему и заједно са оцем Вукоманом одиграла пријатељску утакмицу. Њиховој срећи није било краја кад су видели једног свештеника како јури за лоптом. Нису могли да сакрију колико су били одушевљени његовом присношћу и једноставношћу у комуникацији. Рекли су да ће опет доћи за духовне савете и дружење. Опростисмо се са нашим домаћином и кренусмо за манастир Саринац. Тамо у валовитом рељефу, негде поред неког потока, између шума, њива, неба и земље, између ветра и сунца, тамо где нико не пролази случајно, угледасмо врх звоника, и полако испред нас и целу слику. Црква, конак, звоник цвеће, оаза мира. Пред капијом монах дуге браде, смеши се и иде нама у сусрет. Какво је ово место? Какав је ово мир? Уђосмо у црквицу и поклонисмо се моштима Св.Саре, док су нас са фресака помно пратили свеци. Тако мало место, а тако велики простор. Отац Јустин, великосхимник пожеле нам добродошлицу а ми се окрећемо и гледамо у ту лепоту око себе. Сваки детаљ, сваки камен има своје место, сваки цвет, свака травка одише лепотом душе онога који ју је ту ставио. На путу ка Врчину отац Јустин нас је испратио звонима свога манастира. Ушли смо у аутобус и кренули да размењујемо утиске...Сви су пожелели да дођу опет и доведу своје родитеље. Разгледали су слике са фотоапарата и одушевљено, још једном проживљавали сваки тренутак. У срцу љубав, у души мир и нада да ће Бог услишити њихове молитве: да положе пријемни испит, да упиши школу коју желе, да ће им се испунити све животне жеље. А у сећању облачан,помало кишовит али прелеп дан. Како они кажу БИО ЈЕ ОВО НАЈБОЉИ ИЗЛЕТ...

Велика је срећа моја видети задовољство и радост на лицима пуним наде и вере у будућност....

Марина Хабазин

Напомена: Ово матурско ходочашће ученика Основне школе Свети Сава из Врчина било је поклон вероучитеља у спомен осмогодишњег дружења и учења веронауке у школи у којој 98% ученика похађа овај предмет. Више информација на сајту www.ossvetisava.org .

Иван Д. Коста, вероучитељ