Не убија само пушка

Ни 10 одсто немамо што имају наши вршњаци у нормалним срединама, а већина породица у Косовском Поморављу тек преживљава и саставља крај са крајем, каже Светлана, одлична ученица гимназије

Косовска Каменица, Ропотово - Највећи део своје младости проводимо у близини своје куће и најближих. Шетње и екскурзије су незамисливе. Због страха и забринутости после проглашења независности Косова и Метохије, живот нам је још тежи него пре. Овако за наш лист говоре Ненад, Милош, Југослав, Милица, Радмила, Марија и други ученици Гимназије и Техничке школе у Косовској Каменици и Ропотову у Косовском Поморављу.

- Мој излазак, провод, забава и разонода је одлазак таксијем, због безбедности, од куће до школе. Шетње и девојачка сањарења могућа су само између два школска ходника на првом и другом спрату, где се и дружимо - каже гимназијалка Слађана С, а њен рођак Милош В. из Техничке школе додаје да, након часова, одмах таксијем који школа плаћа, из безбедносних разлога морају да оду право кући. Незамисливо би било да прошетају градом и оду у куповину.

Због свега, девојаке и младићи у Ропотову, Ранилугу, Чадревцу, Стрезовцу, Јасеновнику, Божевцу и другим местима у Косовском Поморављу у глас кажу да их толике рестрикције и неизвесност - просто убијају.

- Изузетно је тешко када вам је ограничена младост. Ни 10 одсто немамо од оног што имају наши вршњаци у нормалним срединама. И материјално једва издржавамо. Већина породица мојих другарица и другова тек преживљава и саставља крај са крајем - наводи Светлана М, одлична ученица, која жели да од следеће године студира у централној Србији.

Уз страх, неизвесност и перфидне притиске, како истичу Драган Ристић, Милан, Јовановић, Новица Савић, и незапосленост је велики проблем.

- Знајући за нашу тешку материјалну ситацију, Албанци нам за продају земљишта, нарочито поред важних саобраћајница, нуде скоро дупло више новца. Међутим, ми који смо фамилијарни другачије размишљамо. Знају да немамо куд, али на њихово изненађење одбијамо овакве понуде - каже Драган Ристић и додаје да би било много другачије када би се бар по један члан из преосталих српских породица запослио.

Милица Стојановић је са својих 86 година прегурала много тога. Ово што се сада дешава са њеним Косметом тешко јој пада. Гледа како јој деца пате, а не може да им помогне.

- У срце ме „прободе" кад чујем предлог најближих да хоће да се селе. Заустављам колико могу, али страх и неизвесност не дају никоме мира. Огроман је то притисак. По неколико тугујем када чујем да се неко од познатих иселио - каже ова старица и показује на добар род кукуруза и јабука на парцелама око куће, али нема коме то да прода. Њен праунук Немања тврди да ће остати са њом, што јој на кратко враћа осмех на лице и срећу у души.

Александар Давинић

Извор: www.politika.rs