У манастиру Градац помирили уметност и веру

На шумовитим обронцима Голије у југозападној Србији неколико десетина монахиња у манастиру Градац посветило је свој живот Богу, али нису одустале од своје доживотне страсти - сликања, пише АФП. Пре двадесет година Јасна Тополски, тада већ славна уметница која је дипломирала на Академији лепих уметности у Београду, стигла је у манастир из 13. века. Данас је она игуманија Јефимија.

- Као уметница мислила сам да ће ми уметност помоћи да откријем истине, да решим мистерије смрти, али одговора није било - каже ова 46-годишњакиња.
- Почела сам да тражим одговор на другој страни и схватила сам да црква може да ми пружи комплетни одговор на велико питање о животу!

Када је одлучила да се прикључи цркви, научила је иконописање и почела да реновира манастир Градац, мирећи тако своје духовне и уметничке аспирације.
Ускоро је за њеним примером пошло још неколико младих жена, колегиница са факултета које су такође биле растрзане између религије и уметности.

- Неке од њих су размишљале да се замонаше, али нису биле сигурне на који начин ће уметнички сензибилитет прилагодити манастирском животу. Када су мене овде виделе, одлучиле су да пробају, допало им се и тако су остале - каже Јефимија.

То се десило и сестри Магдалени, најближој помоћници игуманије Јефимије у Грацу. У манастирској радионици она подучава друге монахиње уметности иконописања,
- Што више сликамо, то нам се иконе све више чине недокучивим... и никад не можемо да кажемо да смо овладале техником иконописања - каже сестра Магдалена.

- Верујем да су сви велики уметници верници, иако тога понекад нису свесни. Не верујем да бисмо могли да достигнемо толику уметничку дубину када не би било божанске светлости у нама - додаје она.

Монахиње сликарке из Граца су веома тражене и украсиле су фрескама зидове неколико православних цркава, чак и у суседној Хрватској, али оне више воле иконописање.

За свој рад доживеле су и речи хвале уметничких критичара.
- То је уметност високог нивоа, како у духовном, тако и у професионалном смислу - каже историчар уметности Јаша Денегри.
- Радим неколико дана на овој икони. Насликала сам је за себе - каже мати Јефимија док пажљиво осликава икону Свете Ксеније.

Њена соба је истовремено и уметничка радионица и уопште не личи на строге манастирске ћелије. Зидови су украшени верским, али и фигуративним савременим делима у светлим земљаним тоновима са мотивима животиња и цвећа.

Игуманија каже да није покушавала да копира древне иконе као што други раде. Она верује да њене слике одражавају мистериозну повезаност између уметника и силуете свеца који се полако појављује на дасци иконе.

- За мене је најважније да размишљам о томе кога сликам, како да прикажем њихов израз лица и њихов изглед. Морам да осетим да ме гледају и да је то пут који ме води небесима. У Грацу је свако слободан да изрази свој богом дани таленат - објашњава она.

Отац Виталије, једини мушкарац у манастиру, задужен је за верску службу пошто је она по црквеним канонима забрањена женама. Овај бивши инжењер направио је манастирски веб сајт.

Монахиње обично излажу своја дела у галеријама широм земље, а мајка Јефимија сада има у плану да представи њихова дела пре и након замонашења.
- Интересовања се разликују. У својим ранијим делима тражила сам одговоре, док данас прихватам живот онаквим какав јесте - закључује мати Јефимија.

Извор: Блиц