Осам векова Милешеве: „Преплет“ са Студеницом

Мало хроничара српске историје средњег века би у своје прегледе међу важне датуме уврстило 1234. годину, иако је она веома значајна. Тада се збива насилна смена на престолу српских владара између синова краља Стефана Првовенчаног (1195-1227.), Радослава (1227-1234.) и Владислава (1234-1243.). Потом, до смене долази и на трону поглавара Цркве.

Сличности манастира Милешеве и Студенице се чешће помињу. При томе, треба имати на уму да код Манастира Студенице постоје два нивоа. Затим, и у настанку главног Храма Богородичине цркве у Студеници уочавају се две фазе – градња, изведена после 1183. године, а потом осликавање око две деценије касније (1209). За касније насталу припрату, чија градња се везује за време од 1234-1236., верује се да ту нема паузе између градње и израде фресака.

Мало хроничара српске историје средњег века би у своје прегледе међу важне датуме уврстило 1234. годину, иако је она веома значајна. Тада се збива насилна смена на престолу српских владара између синова краља Стефана Првовенчаног (1195-1227.), Радослава (1227-1234.) и Владислава (1234-1243.). Потом, до смене долази и на трону поглавара Цркве. Оснивач и први Архиепископ самосталне Српске Цркве Сава (1219-1234.) се повлачи са свог положаја и на упражњено место поставља дотадашњег еклисијарха Манастира Жиче Арсенија (1234-1263; 1266.). Затим, поред тога што се често подвлачи блискост настанка Манастира Милешеве и припрате Манастира Студенице, по времену зидања, затим по начину градње и израде фресака, овде се јавља и проблем њиховог ктиторства. У оба случаја, ту се не располаже конкретним подацима, а ради се о „тесном“ времену.

Овде су наши стари писци, често помињани Доментијан и Теодосије, од мале или скоро никакве помоћи. Док о настанку Милешеве говоре сасвим кратко, и по оцени досадашње науке нетачно, о градњи студеничке припрате код њих нема ни помена. То не би требало да изненади, пошто они не говоре ни о настанку Манастира Студенице. Не помиње се у овом случају да се могло десити исто оно што и код Богородичине цркве у Студеници, да између градње храмовног здања и његовог фрескоукраса могу да прођу и деценије.

Често се тезе користе као чињенице којима се доказују нове тезе: „Сва ова мишљења која се споре око ктитора и године сликања фресака, почивају на озбиљним разлозима, али и на недовољно прецизираним подацима који би их поткрепили, као на пример тачни датуми Радослављевог напуштања краљевског престола и ступање Арсенија на архијерејску столицу, садржај титуле уз ктитора, изглед његових инсигнија...“. Нови радови су „отворили дискусију која траје и данас, о ктитору припрате и наручиоцу фреска овог параклиса, питајући се да ли је то био краљ Радослав, или можда његов наследник краљ Владислав?“.

Необично је што, по данашњем схватању, један Манастир таквог угледа као што га је имала Милешева, гради млади принц у време кад није било никаквих изгледа да постане владар, а са друге стране пространу студеничку припрату подиже Радослав као бивши краљ, кад су његове моћи у сваком погледу сасвим ограничене. Врло је лако могло да се деси да је много чега у погледу настанка ова два храма било и обрнуто, што не би требало у крајњој линији да изненади.

Први аутори Ђурђе Бошковић и С. Смирнов, који су писали о овом Храму, били су спремни да ктитора виде поједнако и у краљу Радославу и у краљу Владиславу, али нагињу последњем: „Према датирању фресака у доба између јесени 1233. и маја 1237, сва је вероватноћа да је на ктиторској фресци, син Првовенчанога, који носи модел Цркве, стварно Владислав. Да је Радослав, тешко да би у истој капели могао бити представљен и Арсеније I као Архиепископ, јер проф. Ст. Станојевић везује абдикацију Савину, односно постављање Арсенијево на архиепископску столицу, за ступање Владислављево на краљевски престо. проф. Поповић каже међутим, да на ктиторској фресци син Првовенчанога има тамну браду и косу. Владислав је међутим у Милешеви представљен два пута као сасвим плав човек, док је Радослав израђен са много загаситијом брадом и косом. Да ли би се онда смело претпоставити да пред собом имамо не Владислава него Радослава. У том случају би фреске биле израђене крајем 1233. или почетком 1234. год., то јест после ступања Арсенијева на архиепископску столицу, а пре него што је Радослав напустио престо.“

Касније се ипак стало, на основу става – у овој области заслужног – Светозара Радојчића, на гледиште о Радославу као једином ктитору. Правих и убедљивих доказа нема, тако да се може рећи да је стање, још увек „нерешено“. Стога, свако истинско решење неког питања које је у вези са неким од ова два храма, имало би повољног одраза и при изучавању оног другог. Отуда, није сувишно истаћи значај и улогу Ђурђа Бошковића, чији рад и налази улазе у темељ изучавања и Милешеве и студеничке припрате у толикој мери да он својом личношћу као да спаја ова два храма. То су његови почетни радови, али су закључци тад изнети непомерљиви до данас. За њега се може рећи да је поставио темеље модерне методологије изучавања старих споменика.

У изношењу свог става умерен је и опрезан, у толикој мери да увек оставља могућност и за прихватање супротног гледишта. Тако, у случају Манастира Милешеве, иако се може сматрати протагонистом новог приступа у разматрању времена настанка, остаје и даље отворен: „Завршена можда још 1223, а у сваком случају пре 1236. године.“ Уз остало, сматрао је за потребно да истакне један детаљ који му помаже да обави посао, а који се обично занемарује: „Имао сам прилике да обратим мало више пажње на поједине до сада непрочитане натписе. Скелама и високим стубама могао сам да се каткад приближим појединим местима у самим црквама, местима која су досадашњим испитиваоцима била неприступачна, баш услед недостатка ових средстава. Дешифровање натписа ишло је често врло тешко.“

Данас је у науци општеприхваћено да тадашња смена на владарском престолу између краљева Радослава и Владислава претходи смени на челу Цркве: „Од људске славе бежећи, помисли да остави власт просветитељства и ако Бог изволи да изврши Његову вољу. Рече да ће у туђим крајевима и живот завршити. Насамо рече краљу Владиславу своју замисао.“ У томе се слажу оба биографа Светога Саве – Доментијан (1253.) и Теодосије (почетак четрнаестог века). За разлику од њих, Архиепископ Данило, који пише током прве половине четрнаестог века, у својим списима повлачење дотадашњег Архиепископа Светога Саве и постављање Арсенија за његовог наследника ставља у време краља Радослава, што се у данашњој науци уопште не прихвата нити разматра.

Тако на пример, Д. Петровић изражава општи став данашње науке кад каже да нема „никаквог објашњења како је дошло до овог својеврсног лапсуса, који се иначе понавља и надаље, тако да се читав избор Арсенија за Архиепископа одвија за владе краља Радослава, док се Владислав у овом контексту не помиње“. За Данилов опис се каже да је „детаљнији, богатији појединостима и уопште је пластичнији у сликању целе ситуације око промене на архиепископском трону.“

Тим поводом, начелно се може рећи да Данило нема разлога да не говори истину: „Кад је био неки нарочити дан, овај преосвећени одслужи службу са свима епископима, јерејима и ђаконима по чину саборне велике архиепископије, а био је ту и благоверни краља Радослав и цео сабор српске земље и овај господин преподобни отац Арсеније би приведен ради освећења. И Божјом вољом би постављен за архиепископа руком преосвећеног архијереја Христова кир Саве, и учинивши све што треба за његово постављење, после овога свега узведоше га на свети божанствени престо Светога Саве и сви га једногласно прославише говорећи: ‘Арсенију преосвећеном архиепископу све српске земље многа лета!’“ Данило је остао доследан себи. У Пећкој Патријаршији, по Даниловој наруџби, када је био Архиепископ, насликан је циклус са сценама из Арсенијевог Житија. Рађен је према поменутом Даниловом опису.

Овом приликом, може се приметити да и Савини биографи такође често нису поуздани, па не треба потпуно искључити могућност да се то могло десити и овде, и да је Архиепископ Данило иако временски даљи, ипак буде својим описом ближи свету чињеница него старији писци Доментијан и Теодосије. Тако се на пример одбацује од данашњих проучавалаца, Теодосијева прича о неком путу Радослава у град Драч, за који се не верује да је био могућ, али са друге стране Теодосије не помиње Дубровник.

Уместо Теодосијеве приче о Драчу, у коју су посумњали већ први проучаваоци, прихваћена је вест из старих српских поменика, по којима је Ана, супруга краља Радослава, због које је он наводно умом пострадао, живот завршила као монахиња Ана, а потом је сахрањена у Студеници. Стога је покушај „дешифровања“ метода рада старих писаца подједнако важан као и познавање садржине њихових списа.

Живорад Јанковић

Извор: Православље