Победа немоћних и понижених

На куцање и питање: „Има ли кога?”, глас с оне стране врата спремно одговара: „Има, било је и биће!”. Тако је свих ових година. Ко год да је у Ђаковицу дошао радовало му се као најрођенијем, као да је једини и најважнији гост на свету, што он у овој осамљености и јесте био. У срцу града, у ком су живеле читав живот ђаковичке баке Пољака Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић, среле су се, после рата 1999. године, са потпуном изолацијом и само су ретке комшије желеле, понекад кришом, прозборити по коју реч. Хаос и брутално етничко чишћење старице су преживеле у својој скромној цркви и трошној лепој кућици из деветнаестог века.

Чували су их италијански војници КФОР-а, а хранили дечански калуђери. Многи су пробали да их одговоре од таквог начина живота, али без успеха. Ту, у Српској улици, у самом центру града живеле су да сачувају његов дух, да га припазе од нестанка и да има ко дочекати путника или посетиоца у месту које у екстремним албанским круговима слови као „град забрањен за Србе”. Онда је дошао 17. март 2004. године, руља је кренула према цркви, Италијани су евакуисали баке, а извештач телевизије Косова јављао је те вечери како грађани Ђаковице протествују и како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”.

Никога није било брига шта се десило са бакама од чије цркве, вредних икона и књига са старим натписима, кућице, покућства, ситних старачких потрепштина није претекло готово ништа. Остала је пуста ледина прекривена пепелом и на њој темељи храма. Живот су наставиле у манастиру Дечани, одакле су,најчешће са расељеним суграђанима,долазиле да запале свећу на згаришту, често и под камницама које су бацали њихови, углавном млађи суседи.

Међутим, Епархија рашко-призренска је полако, камен по камен, обнављала своју порушену имовину и светињу да би на крају,кад је већина ствари довршена унутар високих зидина, осванула лепа метохијска кућа, обновљена црква и парохијски дом. Баке су се пре две године поново вратиле у свој град. Са Васиљком је стигло цвеће, а владика Теодосије је сам прекопао земљу иза куће за становање. Зову је владикина башта.

Јуче је црква Успења Богородице у центру Ђаковице постала женскиманастир и метох ВисокихДечана. Упорна и бескомпромисна жеља јединих српских становника овог града да живе на своме без обзира на услове и место, као и подршка која им је све време стизала из Високих Дечана, довела је до оснивања најмлађег манастира Српске Православне Цркве.

Замонашена старица Пољка Кастратовић је добила монашко име Теоктиста, а затим је постављена за игуманију храма у Ђаковици. Она је, све време, заједно са преостале три ђаковичке баке прислуживала у храму. У доба комунизма избачена је из школе у којој радила јер је и тада долазила у ову цркву. Заједно са њом јуче је замонашена Ружица Спајић и добила је монашко име Јоаникија.

Освећење, монашење и литургију, у препуном храму служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ рашко-призренски Теодосије . Митрополит Амфилохије је нагласио да се обновом ове распете светиње, у Ђаковици обнавља црква Христова и да „храм сија светлошћу богопознања и божијом љубављу свим народима и људима. То је знак за Косово и Метохију јер се креће у духу обнове и обновљења”.

Епископ Теодосије каже да је у ратним данима, 1998. године, митрополит Амфилохије посетио цркву и да се тада при одласку окренуо и рекао: „Теодосије,ове старице и ово место теби на душу! Данас је, после свега, овде велика радост и победа љубави за све нас.”

Изгледа да ова данашња упорност има своје дубоке корене у прошлости становника Ђаковице, који су вековима из ове исте улице тражили за себе више слободе и просвете, преписивали делове књига дубровачких песника и чували своју посебност. Ни ових година никада не заборављају свој град и улицу. Његов брижни хроничар Милорад Глигоријевић гледа са црквене капије своју кућу у којој станују неки други људи и као за себе каже: „Не знам јесам ли жив. Јесам док год имам где да се вратим!”

Живот има свој продужетак тамо где је све танко. Они који су превидели снагу немоћних и понижених изгубили су крупне и важне битке или што неко јуче у Ђаковици понови више пута: „сила Божја се у немоћи показује”.

Прво венчање у Ђаковици после 1999.

Јучерашњу обнову цркве у Ђаковици посебно је увеличало прво венчање Срба у овом граду после 1999. године. Брак су склопили професорица Валентина Питулић из Лешка и Жељко Тарбук из Лике.

„Посебно сам радосна и срећна што је овај свети чин обављен у Ђаковици. Ово је знак да Пресвета Богородица бди над српским народом и да ништа није изгубљено. Ово је порука да је на Косову земља ближа небу и да нас Бог чува боље од било ког оружја”, казала је Валентина.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика