Сећање на мајора Милана Тепића

Пре двадесет година, 29. септембра тачно у 10 часова и 29 минута, мајор ЈНА Милан Тепић, не желећи да хрватским ”зенгама” препусти складиште са 170 тона муниције и експлозивних средстава у селу Беденик код Бјеловара, дигао је у ваздух себе и складиште. Имао је 34 године кад је жртвовао живот и отишао у легенду. Као прави официр, стао је раме уз раме свом давном сународнику, ресавском војводи Стевану Синђелићу.

Само два месеца касније тадашње Председништво СФРЈ прогласило га је народним херојем. Његово име краси улице у Бањалуци, Београду, Новом Саду, родној Козарској Дубици... У његову част и Република Српска установила је и Орден за посебне заслуге у одбрамбено-отаџбинском рату.

Милан Тепић је са шесторицом војника сахрањен на гробљу Мирошевац у Загребу. Хрвати су га завели као Н. Н. лице и скривају му гробницу. Тепићима је забрањено да улазе на гробље Мирошевац.

Поводом обележавања двадесете годишњице погибије народног хероја Милана Тепића, начелник општине Козарска Дубица Нино Јауз и представници општинске борачке организације посетиће мајку покојног мајора и положити цвеће на његов гроб у селу Комленац.

Из Борачке организације РС поручују да је херојство Милана Тепића била звезда водиља многим официрима војске РС, како треба да се понаша официр.

- Бранећи своју државу и свој народ, он је учинио херојско дело, због чега је и проглашен за хероја. Наш Синђелић из Комленца никада неће бити заборављен - поручују из БОРС.

Милан Тепић рођен је 1957. године у Комленцу у Козарској Дубици. Једини је постхумно одликовани народни херој последњег одбрамбено-отаџбинског рата РС. Постхумно му је и 2007. додељен Златни грб општине Козарска Дубица, који је уручен његовом сину Александру.

Завет јунака - мајора Тепића

Како данас живи породица мајора Милана Тепића, последњег народног хероја бивше Југославије. Бране ми да посетим гробље у Загребу - каже супруга Драгица.

Ове године навршава се две деценије од када је погинуо мајор ЈНА Милан Тепић. Не желећи да непријатељу препусти оружје, 29. септембра 1991. године, пред налетом 2.000 „зенги“ дигао је у ваздух централно складиште борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара и тако жртвовао свој живот, у 34. години. Новембра 1991. Председништво СФРЈ прогласило га је за народног хероја.

Породица Милана Тепића живи у Београду. Успомене на храброг мужа и оца живе.

- Милан је херој за народ, али не и за мене, јер он је мој муж и отац наше деце. Страшно ми недостаје! - прича супруга Драгица Тепић и показује Миланову слику, коју држи у новчанику.

У стану који су добили од Војске Србије живе Драгица, ћерка Тања и син Александар. Дневну собу краси велики уљани Миланов портрет. У старој витрини поред Тепићеве слике налазе се четири ордена, официрска сабља, плакета „Новости“ за најплеменитији подвиг, медаље са џудо такмичења, два Миланова чешља... И стари кишобран, са којим је као цивил шетао са Драгицом по Козарској Дубици. Тај црни амбрел побудио је код Драгице сећања на дане младости.

- Упознали смо се на игранци у селу Челебинци код Козарске Дубице 1977. године. Милан је био јако леп, посебно када је носио униформу. Плесали смо и ја сам му директно рекла: „Бићеш мој, кад тад!“ Милан се само насмејао - памти Драгица тај 4. октобар.

Имала је 18 година и ишла у трећи разред текстилне школе, а Милан је био на трећој години Војне академије у Загребу. Био је момак из села Комленац, а она девојка из Туклучана. Драгица је њега звала Мања, он њу Стара. Већ на петом састанку су се договорили да ће им се будућа деца звати Тања и Александар. После 3,5 године забављања све најлепше се догодило за 45 дана.

- Прво је Милан дипломирао на Војној академији, онда ме по сеоском обичају запросио, да би 4. октобра 1980. направили свадбу у породичној кући у Комленцу. Тек после весеља ми је рекао да је добио посао у Команди ЈНА у Славонској Пожеги и стан. Окућили смо се и 1982. и 1983. добили Тању и Александра. Милан се бескрајно радовао деци. Можда је као капетан ЈНА са брковима деловао строго, али у суштини био је романтичан човек, увек весео и насмејан - прича Драгица Тепић.

Породичну идилу Тепића нарушила је прекоманда у Вараждин 1986. године, где су били подстанари.

Почетком 1991. први инцидент - деца су им физички нападнута.

Једном, када је дошао из школе, Александар их је питао: „Зашто смо ми Југословени када смо Срби?“.

- Одговорили смо му да смо Срби. Када сам чула приче да све Србе треба поклати дала сам отказ у фабрици „Вартекс“ и са децом отишла у село. Милан је остао у Вараждину. Од секирације сам смршала на 47 кила.

Тепић је хтео да похађа Командно-ратну школу да би имао могућност да једном постане генерал и зато је отишао на вишу дужност у Бјеловар. Драгица га је посећивала. Последњи пут су били заједно 26. јуна 1991. године. Тада јој је, после проглашења независности Хрватске, рекао: „Можда се нећу вратити кући. Чувај децу! И једи, молим те.“

- После тих речи преплакала сам пут од Бјеловара до куће. У септембру сам децу уписала у трећи разред основне. Милан је погинуо у недељу 29. септембра у барутани, а ми смо то сазнали тек у среду. Стајали смо насред дворишта и вриштали од бола и туге. Киша је почела да пада. И Бог је плакао за Миланом.

ЖИВОТ У УНИФОРМИ

После погибије Милана Тепића његова породица је наставила живот у униформи Војске Србије. Драгица је радила у амбуланти Војног медицинског центра, где је и пензионисана. А син Александар ради као информатичар у Генералштабу ВС. Ћерка Тања је завршила Вишу школу за међународно пословање и тражи посао.

Када је позвала Милановог команданта, генерала Рашету, телефоном, он јој је рекао: „Твој муж је погинуо јуначки. Имамо још једног Стевана Синђелића!“
- Не треба мени мртав херој, мојој породици је потребан муж, отац, син, брат... - одговорила сам му љута што од мог мртвог Милана праве новог хероја!
Драгица каже да јој је Милан наговестио своје жртвовање:
- Није хтео да дозволи да га усташе ухвате, понизе, масакрирају... Рекао ми је да ће, он „ако буде требало“, урадити исто што и капетан Грујић, који је у Словенији дигао у ваздух војно складиште са горивом.

Милан Тепић је са шесторицом војника сахрањен на гробљу Мирошевац у Загребу. Хрвати су га завели као Н.Н. лице и скривају му гробницу.

- Нама Тепићима је забрањено да улазимо на гробље Мирошевац. Ишла сам 2002. године тајно у Загреб да пронађем гроб мог мужа. Показане су ми неке Миланове ципеле број 47, а он је носио број 42. После нам је речено да више не долазимо - открива Драгица.

МИЛАНОВА РЕЧ

Милан Тепић је једном приликом у две реченице објаснио шта подразумева под моралом и чашћу: - Једанпут људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао реч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко!

Породица Тепић је 1993. у селу Комленац, на гробљу, подигла спомен плочу Милану. У селу живи Миланова мајка Милена, а сестре Милка и Марија су у Бања Луци. Драгица нам се жали да неки медији вређају достојанство породице Тепић, јер измишљају да Миланова мајка живи у трошној кући и без пара. А да снаја не дозвољава деци да је посете.

- Не дају нам да живимо нормално, медији измишљају лажи, а комшије трачеве. Са свекрвом Миленом лепо живимо. Ђурђевдан у селу заједно славимо... А ми у Београду живимо обично. Син је официр Војске Србије, а ћерка чека посао - прича Драгица Тепић.

Показује нам своје и Миланове заједничке фотографије са венчања, дечијих рођендана, али и слике ћерке Тање са момком и сина Александра са девојком. Децу није звала на разговор, јер, каже, скрива их од јавности.
- Желим да моја и Миланова деца живе и раде као нормални људи - упорна је Драгица Тепић у испуњењу завета Милану да чува децу.

Две деценије од смрти мајора Милана Тепића

На данашњи дан пре 20 година погинуо је мајор ЈНА Милан Тепић, једини Народни херој у ратовима на територији бивше Југославије, који је страдао 1991. године када је дигао у ваздух војно складиште у близини Бјеловара како би спречио да падне у руке хрватског Збора народне гарде.

Опсада касарне у Бјеловару и централног складишта борбених средстава у оближњем селу Беденик трајала је од јула месеца 1991. године, а након заузимања касарне у граду, у којој је заробљено више од 200 припадника ЈНА, Тепић се са групом војника повукао у складиште, не желећи да преда оружје хрватским снагама.

Када је постало јасно да складиште неће моћи да буде одбрањено, Тепић је активирао претходно постављени експлозив и дигао у ваздух складиште.

Број погинулих припадника ЈНА и хрватских снага у тој експлозији никада није утврђен а 20 година касније и даље је предмет крајње опречних процена. Познато је да је са Тепићем погинуо и војник на редовном служењу војног рока Стојадин Марковић, из околине Ваљева.

Марковић је са топа на оклопном транспортеру дејствовао по нападачима све док није погођен противоклопним пројектилом.

Према различитим проценама, у експлозији је погинуло до 20 припадника ЈНА, који су обезбеђивали складиште, као и неутврђени број хрватских војника. Хрватска страна званично је признала погибију 11 војника, али се још око 200 њих водило као нестали.

Председништво СФРЈ је Тепића, 19. новембра 1991. године, постхумно одликовало Орденом народног хероја, што је уједно и последње такво одликовање које је додељено неком учеснику рата. Војник Стојадин Марковић је тек 31.12.1999. године, на иницијативу Удружења бораца из Ваљева и тамошње локалне самоуправе, одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

Тепићево име носи једна улица у београдској општини Савски венац, као и у већем броју градова у Србији и Републици Српској.

У његову част Војска Републике Српске установила је Орден за заслуге у рату, који носи Тепићево име.

Извор: Новости, агенције