О наводној „аутономији” Цркве у Црној Гори - протојереј мр Велибор Џомић
Протојереј мр Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске: О НАВОДНОЈ „АУТОНОМИЈИ” ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ (одговор на текст Вељка Ђурића Мишине „Планови Руске Православне Цркве и интереси наших архијереја у Црној Гори”)
Текстови Вељка Ђурића на које се односе одговори протојереја Велибора Џомића налазе се на Интернет презентацији Нове српске политичке мисли:
Ових дана се у делу србијанске и црногорске јавности упорно пласирају дезинформације о наводној „припреми будуће аутономије Митрополије црногорско-приморске у односу на Српску Православну Цркву”. На бази тих дезинформација је настао и текст мог познаника др Вељка Ђурића Мишине, који, чак и уз вишак добре воље, не могу да разумем, прихватим и оценим као добронамеран. Текст је очевидно писан без знања да су неодговорни и нетачни написи о наводној „аутономији Митрополије” енергично демантовани кроз саопштење за јавност Митрополије од 14. септембра, и више изјава медијима (чудим се да аутор не помиње макар званично саопштење Митрополије од 14. септембра посебно ако се зна да је његов текст објављен 15. септембра).
Хиротоније црногорских митрополита кроз историју
Ипак, да почнемо од историјских чињеница. Не спорим чињеницу да је неколико црногорских митрополита, после другог укидања Пећке Патријаршије 1766. године, хиротонисано у Русији. Али Ђурић је прескочио да помене и друге, веома важне чињенице: прво, да је Свети Сава 1219/1220. године на подручју на коме се данас налази Црна Гора основао епископије зетску, будимљанску и хумску; затим, да је епископија зетска уздигнута у степен митрополије за време цара Душана. И, што је најважније, зашто се помиње само неколицина црногорских митрополита који су, због ванредних прилика, хиротонисани у Русији, а не помиње се оних четрдесетак епископа и митрополита зетских/црногорских и будимљанских који су хиротонисани у Жичкој Архиепископији, Пећкој Патријаршији и Српској Православној Цркви? Зашто се почиње од митрополита Петра II, који је, истина, хиротонисан у Русији, а прескаче се митрополит Петар I, – свети Петар Цетињски, – који је хиротонисан у Сремским Карловцима од патријарха Мојсија (Путника)? Ако аутор текста проблематизује некакве наводне „обавезе” према Московској Патријаршији због хиротоније митрополита Петра II, Никанора (Ивановића), Илариона (Рогановића), Митрофана (Бана) и Кирила (Митровића), онда се чудим да, по истој логици, није закључио да је већа обавеза према Пећкој Патријаршији/Српској Православној Цркви, у којој је изабрано и хиротонисано четрдесетак епископа и митрополита црногорских и будимљанских кроз историју. Зашто је прескочена веома важна чињеница да су црногорски митрополити хиротонисани изван Пећке Патријаршије само и једино у периоду када је она била силом укинута? Зар речи митрополита Петра II Матији Бану („Треба најпре Српство да се ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а књаз српски у Призрен”, „Мемоарска проза XVIII и XIX века”, књига II, Нолит, Београд 1989, стр. 99) не говоре довољно да у том погледу, чак и код њега као архијереја који је хиротонисан у Русији, није постојала никаква обавеза према руском Синоду у црквеном погледу? Да су узете у обзир само ове, а и друге познате историјске чињенице (на пример, одговор црногорских главара руском Синоду на оптужбе против светог Петра Цетињског 1804. године у коме подсећају на своју Пећку Патријаршију), онда се не би ни дошло до закључка који је изнет у форми питања. Ако их није било тада, зашто би постојале сада?
Нетачан податак
Није тачан Ђурићев податак да је и митрополит Висарион (Љубиша) хиротонисан у Русији. Иако тог податка нема у књизи епископа Саве (Вуковића) о српским јерарсима, на коју се Ђурић позива, Висарион је хиротонисан, 8. септембра 1878. године, у Цетињском манастиру, од стране митрополита Илариона (Рогановића) и епископа Герасима (Петрановића). Дакле, прекид у континуитету хиротонијâ црногорских митрополита у Русији! Чиме би се објаснио овај дисконтинуитет у односу на историјски краткотрајан континуитет хиротонијâ црногорских митрополита у Русији? И да ли, по истој логици, из тога проистиче нека „обавеза”? Из неких разлога се превиђа и чињеница да од 1851. до 1858. године није ни било митрополита на Цетињу јер је књаз Данило, након што је одбио да се замонаши, управљао и Црквом и државом. Напред наведено узрокује и повлачи само једну обавезу – да констатујемо да Православна Црква у Црној Гори није била аутокефална.
Сваком црквеном човеку је више него јасно да хиротоније неколицине црногорских митрополита у Русији, сходно канонском Предању, не могу да повлаче никакве „обавезе”, а посебно не обавезе на које се алудира у Ђурићевом тексту. Из тог разлога, српски каноничари и историчари нису имали – а ни данас немају – никаквог посла: никаквих обавеза нема, а не може их ни бити.
Погрешне тезе о Руској Цркви
Чудим се да је Ђурић као историчар „повратак” Руске Цркве на канонску територију Српске Православне Цркве – и то баш ове године – видео само у недавној посети митрополита Илариона (Алфејева) Београду и Подгорици. Ко год зна канонско Предање и еклисиологију, није му тешко да закључи да је мешање других помесних Цркава у унутрашња питања једне аутокефалне Цркве недопустиво. Довољно је само да се погледа недавна одлука Јерусалимске Патријаршије о прекиду литургијског општења са Румунском Црквом због самовољног оснивања румунског манастира у Светој Земљи.
Српска и Руска Црква никада нису прекидале литургијско општење, али су, у сестринској љубави, као и друге помесне Цркве, на канонски утемељен начин присутне једна код друге, а помагале су једна другој и састрадавале кроз историју. Руска Црква никада није никуд ни одлазила од Српске Цркве, а ни Српска од Руске, тако да је излишно говорити о некаквом „повратку”. А ако се говори о присуству Руске Цркве на нашем простору, а не о њеном ”повратку” на наше просторе, онда не можемо а да се, заједно са Ђурићем, у случају Црне Горе не сетимо посете патријарха Алексија и службе на темељима саборног храма 1994. године у Подгорици, као и многобројних посета других архијереја Руске Цркве, по благослову руског и српског Синода. Зашто би посета митрополита Илариона била значајнија, рецимо, од посете патријарха Алексија? Или да подсетимо да је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1921. године, од канонске руске православне јерархије и верника који су избегли од совјетских бољшевика, настала Руска Загранична Црква. Тај догађај, узрокован безочним гоњењем Цркве, можда најбоље објашњава и поступање руског Синода у Петрограду у ванредним приликама, па и у случајевима хиротоније неколицине црногорских митрополита након насилног османског укидања Пећке Патријаршије.
Измишљена прича о аутономији Цркве у Црној Гори
Други део Ђурићевог текста је актуелистички и политички с обзиром на то да је заснован на ставу да се политичко руководство Црне Горе одавно изјаснило: хоће своју „Цркву” (до недавно су изјављивали „да није реално да у Црној Гори постоји једна Православна Црква”) и на „чињеници”, утемељеној на наводним изјавама двојице јавности непознатих архијереја, да „митрополит црногорско-приморски тражи оно што је Црква у Црној Гори имала”.
Није ми познато, а у том дêлу не спадам међу неупућене, да митрополит Амфилохије тражи било какву аутономију Митрополије у односу на Сабор Српске Православне Цркве. Такав захтев може да буде упућен једино Сабору, а, као што је познато, до сада никада није упућен, јер за то не постоји ниједан канонски оправдан разлог. О томе довољно говори саопштење Митрополије од 14. септембра, као и моје изјаве медијима, кроз које је јасно наглашено да Цркви у Црној Гори за њену јеванђелску мисију није потребна већа аутономија од ове коју има сходно канонском Предању и црквеном Уставу. Уосталом, митрополит Амфилохије, као и епископи Јоаникије, Филарет и Григорије, који имају канонску јурисдикцију на подручју данашње Црне Горе, никада нису признали било какву аутокефалност Православне Цркве у Црној Гори, због чега су, сви до једног, а посебно митрополит Амфилохије, годинама нападани у црногорским медијима и у Скупштини Црне Горе.
Митрополија, али и друге епархије Српске Православне Цркве
У србијанској, а посебно у црногорској јавности, „аналитичари” упорно прескачу чињеницу да у Црној Гори, поред Митрополије црногорско-приморске, постоје и Епархија будимљанско-никшићка и делови Епархијâ захумско-херцеговачке и милешевске. Заборавља се и чињеница да је управо митрополит Амфилохије предложио Сабору да се у Црној Гори обнови древна, светосавска Будимљанска епархија, која је настала у исто време када и Зетска. Затим се заборавља да у Црној Гори, сходно одлуци Сабора од 26. маја 2011. године, постоји Епископски савет Православне Цркве, који чине архијереји четири епархије Српске Православне Цркве. Епископски савет не представља новину у нашој помесној Цркви – одавно постоји у Америци и Канади, Хрватској, Босни и Херцеговини. Епископски савет, поред осталог, има задатак да, у сарадњи са надлежним државним органима Црне Горе, покрене израду и доношење Закона о положају Православне Цркве и различитих верских заједница; да предузме све потребне мере у циљу заштите свеукупне духовне и материјалне, покретне и непокретне имовине Православне Цркве, као и да сарађује на доношењу Закона о реституцији национализване црквене имовине, одузете после Другог светског рата. О свом раду извештава Сабор, а све активности Епископског савета морају бити у складу са канонима и Уставом Српске Православне Цркве и потврђене одлукама Синода и Сабора Српске Православне Цркве. У чему је онда проблем?
Како изгледа, само у називу „Православна Црква у Црној Гори”. Тенденциозно се ствара слика да је реч о посебном еклисиолошком ентитету или, једноставније, о „Цркви у Цркви”. Заборавља се да се да ни тај назив не представља новину. Довољно је погледати називе Цркве и у Србији и у Црној Гори кроз историју, као и томос Патријарха цариградског „Автокефалној Уједињеној Православној Српској Цркви Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца” из 1922. године.
Црква, Срби и Црногорци данас
Сигурно је да „критичари” из Београда или из мога Краљева не могу тако јасно као они који живе и Богу служе у Црној Гори сагледати све поделе, а посебно новофабриковане поделе на националној основи, тојест процес „националног раздвајања Срба и Црногораца”, како су га неки крстили, а који није цементиран и који, по свој прилици, неће бити краткотрајан. Коме је интерес да се они грађани Црне Горе који се изјашњавају као Црногорци гурају под скуте распопа Дедеића? На жалост, неки својим неодговорним односом према овој рани и подели нашег народа као да несвесно желе да ојачају позиције такозване ЦПЦ и тезе њених гласноговорника да „Срби треба да иду у Српску, а Црногорци у Црногорску Православну Цркву, а да цркве и манастире користе заједно - једни до подне, а други од подне”. И, што је најважније, превиђа се одговорност епископâ и свештеникâ у Црној Гори пред Богом за сваку људску душу. За, не дај Боже, духовну пропаст и погибељ тих људи, који се полако духовно буде након вишедеценијског суровог убијања Бога у Црној Гори, неће пред Богом, Црквом и историјом бити одговорни новинари, историчари, критичари и аналитичари – из Подгорице или из Београда, свеједно – него, као и свуда у васељени, митрополит, епископи и свештеници.
Такође, не знају да у православним храмовима у Црној Гори има верника који се изјашњавају као Срби, а и оних који се изјашњавају као Црногорци. Да не помињем случајеве национално подељених породица и братстава. Црква није фабриковала ту поделу. Ми се данас кроз пастирски однос и служење бавимо последицама суровог атеизма и транзиционих подела. Црква је као Мајка дужна да брине о својој духовној деци баш имајући у виду њихова искушења, слабости и незнања и да их духовно просвећује речју Божјом.
Неприхватљивост антицрквеног уговора
Кроз народну опаску да „има ватре тамо где има дима” потеже се питање евентуалног уговора о правном положају Цркве у Црној Гори. Подсећања ради, наша Црква је такве уговоре већ одавно потписала у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини. Ни око једног од тих уговора до сада се није водила расправа у јавности (осим у Босни, где су екстремни муслимански политичари неуспешно оспоравали право наше Цркве на потписивање таквог уговора) и сви су прошли унутрашњу процедуру верификације кроз Синод и Сабор. Ти уговори се односе на епархије Српске Православне Цркве које постоје у тим државама. Неће бити да уговор са Словенијом производи правна дејства у односу на неку нашу епархију у Америци, Европи или Аустралији. Уговоре у Словенији и Хрватској је, у име Патријарха, по овлашћењу потписао митрополит Јован, а у Босни патријарх Павле. И то је ствар Цркве.
Слободно могу да тврдим да многи од „забринутих критичара” појма немају о садржини тих уговора, али им то не смета да се баве питањем статуса Цркве у Црној Гори, питањем које се не може решавати и не сме решити без знања и одобрења српског Патријарха, Светог Архијерејског Синода и Сабора. Да не говорим о томе да уговор између Цркве и државе представља искључиво акт сагласности двеју воља, те је то за Цркву правни акт спољашње, а не унутрашње природе. Ниједан уговор се не може закључити на силу и под притиском, а Црква га – ако се уопште поведу озбиљни разговори о томе – неће ни закључити уколико се од стране државе Црне Горе на било који начин покуша нарушити црквено јединство и канонско устројство.
Ниједним таквим уговором се, дакле, не могу уређивати унутрашња црквена питања. Таква питања се решавају једино у Цркви, и то искључиво на основу православног канонског Предања, Устава Српске Православне Цркве и одлукâ Сабора њених архијереја. За новим организационим решењима нема реалне потребе, без обзира на жеље црногорских политичара, често атеистâ, да имају „своју Цркву”. То је више пута до сада наглашено у званичним изјавама представникâ наше Цркве у Црној Гори. Политичари имају своје партије, партијску инфраструктуру, гласаче и активисте и о њима треба да брину, а Црква брине о својој канонској јерархији, устројству и верницима. Само се тако остварује начело одвојености Цркава и верских заједница од државе. Узгред, без обзира на жеље било ког режима, нема раскола без епископâ и свештеникâ. Само неразумни људи, попут несрећног Доситеја Стојковића у своје време у Македонији, могу да иду тим путем, а о томе у Црној Гори, барем што се епископâ, свештеникâ и верникâ тиче, нема ни говора.
Непостојећи „црквени сепаратизам”
Некоректна је Ђурићева оцена о „црквеним сепаратистичким идејама” у Црној Гори (оцене о изборима за патријарха и митрополиту Амфилохију нису вредне коментара, јер ће време све показати). Какав црквени сепаратизам уз онакав дочек српског Патријарха и чланова Синода од оноликог верног народа у Црној Гори?
Занимљиво је да нас у Црној Гори оптужују због „великосрпства”, а појединци у Београду због „антисрпства” или, блаже речено, „недовољног Српства”. Ови у Подгорици готово непрестано траже да, малтене неколико пута недељно, јавно исказујемо лојалност независној Црној Гори, да престанемо да будемо Црква и да постанемо биро за признавање нацијâ, државâ и нових језика, а неки кругови у Београду би желели да исто толико исказујемо верност Српству и Српској Цркви, којој смо иначе дали и дајемо себе служећи Богу и распетом народу у слуђеном времену. O tempora, o mores!
Недопустиво понижавање Сабора
Није Ђурић ни први ни једини који олаким оценама, на основу ко зна каквих „извора информацијâ”, недопустиво понижава Свети Архијерејски Сабор и његове обавезујуће одлуке. Сабор има своје надлежности по Уставу Српске Православне Цркве, као и Пословник којим је јасно прописан почетак и крај саборских седница. Пословником су регулисани и случајеви одсуства архијерејâ са обавезних саборских седница. Ко год то зна, тешко може да поверује у тезе о „доношењу одлукâ на крају Сабора под тачком разно кад архијереји оду из Патријаршије”.
На крају, разумем забринутост многих, али не могу, нећу и немам право да разумем површност, неодговорност и тенденциозност појединих људи, па чак и неких из Цркве, моје браће и сународника, који, руку на срце, непотребно стварају смутњу и на кафкијански начин скоро свакога стављају у улогу „сумњивог лица”, што суштински итекако користи онима који, мимо Цркве, црквене јерархије и верног народа, желе, после пропасти пројекта са познатим распопом, да стварају некакву „своју Цркву” у Црној Гори. Бог – у Којега већина од тих људи не верује – нека им опрости јер не знају ни шта творе ни шта зборе!
НЕРАЗУМЕВАЊЕ ЦРКВЕ И ЦРКВЕНЕ МИСИЈЕ
(други одговор др Вељку Ђурићу Мишини)
Моја полемика са др Вељком Ђурићем Мишином само потврђује да код Срба изван Црне Горе, без обзира на то одакле су пореклом и где тренутно живе, постоји велика забринутост за будућност Цркве у Црној Гори. Она, још више, постоји код Срба у Црној Гори, јер се њих најдиректније тиче. Такву забринутост разумем, схватам и оправдавам. Наш, српски народ је, заиста, жртва огромне светске неправде и преваре на крају 20. и почетку 21. века и њој се, по свему судећи, не назире крај. Из тог разлога, сасвим ми је разумљиво да се, по оној народној, и гуштера боји онај кога су змије уједале. Страх, паника и површно расуђивање не представљају, међутим, одраз српског православног карактера и зато не могу да разумем овакву и оволику панику, праћену ”пророковањем зла” и инсинуацијама на рачун црквене јерархије, коју демонстрира др Вељко Ђурић Мишина.
У намери да кроз цивилизовану полемику, са уважавањем саговорника и у одређеној мери неистомишљеника, колико-толико допринесем јавном разјашњењу одређених питања, одговарам на његов – иначе подужи – текст, са надом да ми овом приликом неће бројати речи и редове као у претходном одговору (уосталом, ваљда је разумљиво да је одговор увек дужи од питања, констатације, нетачног податка или тенденциозног закључка).
За разлику од текста Планови и интереси наших архијереја у Црној Гори на који сам реаговао, у Ђурићевој реакцији Завођење за Голеш-планину више се налазе историјска и црквено-правна него актуелистичка и политичка питања. Из тог разлога, одговор је много лакши.
Три грешке на две стране текста
Прихватам Ђурићево накнадно појашњење да је „ненамерно прескочио да помене митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Липовца)”. Његово појашњење указује на то да је текст писао на брзину, што, признаћемо, није својствено професионалном историчару, доктору наукâ и аутору неколико изузетно значајних књига из историје Српске Цркве у 20. веку. Прихватам и објашњење у вези са Ђурићевом погрешном констатацијом да је, наводно, митрополит Висарион (Љубиша) хиротонисан у Петрограду, а не на Цетињу, где је стварно хиротонисан.
Ипак, хватање у грешкама фактографске природе представља велики проблем за историчара (у грешци везаној за митрополита Јоаникија „ухватили” су га читаоци и коментатори на сајту Нове српске политичке мисли, а ја у вези са хиротонијом митрополита Висариона). Уочио сам још једну грешку фактографске природе, али нисам хтео да је помињем у првом одговору сматрајући да би било превише. Искрено, надао сам се да ће Ђурић и ту грешку исправити у свом одговору. С обзиром на чињеницу да то није учинио, то сам овом приликом дужан да учиним.
Ако је Ђурић приликом набрајања архијерејских хиротонија „ненамерно прескочио” да помене митрополита Јоаникија и тачно место хиротоније митрополита Висариона (посебно на хиротонији митрополита Висариона падају Ђурићеве тезе о „континуитету” архијерејских хиротонија црногорских митрополита у Русији), онда не могу, а да не закључим да је, у побројавању архијерејских хиротонија, прескочио да помене и хиротонију епископа будимљанског Николаја (Јокановића) на Петровдан 1938. године на Цетињу – ово тим пре ако се зна да је владика Николај (Јокановић) убројан међу жртве усташког геноцида у НДХ, о чему је Ђурић својевремено писао у свом изузетно значајном делу Усташе и Православље. Дакле, методом бројања грешака, а не речи, евидентирам три фактографске грешке на две странице Ђурићевог текста. То је много и за просечног публицисту, а не за професионалног историчара и аутора више значајних књига.
Ово, наравно, не наводим да бих умањивао значај досадашњег Ђурићевог научног дела. Познајући Ђурића, знам да своје књиге не пише брзо, али са текстовима – и овим, а и неким претходним – очевидно има проблем. Није на мени да одговорим зашто је променио брзину и метод. Засигурно, неки разлог постоји, али он не може бити научне природе.
Грешка о Карловачкој митрополији
Ђурић је омашио и у оцени да су карловачки митрополити били „канонски наследници пећких патријараха у правима хиротоније нових архијереја за друге српске црквене заједнице”. Да не идем даље, али довољно је да питам Ђурића следеће: зашто су први архијереји у Кнежевини Србији Мелентије (Павловић) и Никифор (Максимовић) 1831. године хиротонисани у Цариграду, а не у Сремским Карловцима, који су, познато је, много ближи Београду? И зашто су сви потоњи архијереји у Књажевини и Краљевини Србији хиротонисани у Београду, без обзира на то што је постојала Карловачка митрополија? Да је Ђурић схватио да су у тим нередовним околностима „друге српске црквене заједнице”, као и „српска црквена заједница у Србији” (звала се Православна Црква у Кнежевини/Краљевини Србији) биле притиснуте са сваке стране, па да је питање архијерејских хиротонија у тадашњој Србији и Црној Гори сагледао из тог угла, онда не би ни дошао до закључка који је саопштио. Дакле, архијерејске хиротоније су у том времену вршене онде где се могло и где су политичке прилике то дозвољавале (Карловци, Цариград, Петроград, Београд, Цетиње), а не због тога што је неко баш тако хтео.
Не бих се сложио, с обзиром на то да знамо сложеност друштвених (не)прилика и борбу Срба за ослобођење и уједињење у 19. веку, са Ђурићевом оценом да је у црквеном погледу кључно питање „дисконтинуитета хиротонијâ црногорских епископа” (узгред, Ђурић је свој текст утемељио на ”континуитету” хиротонијâ црногорских епископа код Руса и на томе доказивао своје тезе, а ја, на случају митрополита Висариона, и то у средини тог низа, указао на дисконтинуитет). Из тога је јасно само следеће: Црногорска митрополија је по свом етничком карактеру била српска (иако придев српска ни тада није стајао у њеном званичном називу); црногорски митрополити су по народности били Срби и није била аутокефална. Отуда не могу да схватим у чему је за Ђурића спорно „Џомићево враћање на почетак, од времена Светога Саве”, и указивање на чињеницу да су црногорски митрополити хиротонисани изван Пећке Патријаршије само када је она турским насиљем два пута била укинута. У историји је потпуно природно и потребно и да се враћамо на почетак, а не да, као данашњи мондијалистички и јучерашњи идеолошки историчари, причу истржемо из општег историјског контекста и полемишемо „са краја тањега”.
У погледу Ђурићевих размишљања о канонској утемељености „уласка” Руске Цркве на подручја јурисдикције Цариградске Патријаршије у случајевима хиротонијâ црногорских архијереја, довољно је констатовати да Руска Црква и Васељенска Патријаршија никада из тих разлога нису прекидале литургијско општење. Откако постоји, Црква у таквим ситуацијама поступа по начелу канонске икономије.
Апсолутно је нетачна Ђурићева констатација да је „први канонски митрополит црногорско-приморски био Гаврило Дожић”. Зар су његови претходници били неканонски? Такво тврђење још нико до сада није изговорио или написао.
Црква и господари - Никола и Мило
Ђурић добрано греши кад упоређује Цркву у Црној Гори за време владавине књаза и краља Николе и за време владавине Мила Ђукановића. То ни највећим следбеницима и обожаваоцима Мила Ђукановића до сада није пало на памет. Да не познајем Вељка Ђурића и да не знам за његову националну оријентацију, онда бих га лако оптужио да плагира Ненада Чанка, који је недавно, на конгресу ДПС, оценио да је „Црну Гору у деветнаестом веку обележио Владика Раде, у двадесетом краљ Никола, а у двадесет првом – Мило Ђукановић”.
Довољно је да нагласим да је источно-православна вера у Црној Гори књаза и краља Николе била државна вера, а Православна Црква државна Црква (као и у Србији до 1918. године). Да је Ђурић мало боље погледао овлашћења књаза/краља Србије у погледу државне вере и Цркве, па и приликом избора архијерејâ, онда та овлашћења не би стављао само у надлежност књаза/краља Николе и стварао виртуелну слику по којој се само црногорски књаз мешао у унутрашња црквена питања. Књаз/краљ је и у Србији и у Црној Гори био врховни заштитник државне вере и осталих признатих вера, државне Цркве и признатих верских заједница. Данас је и у Србији и у Црној Гори потпуно другачија ситуација јер је Црква одвојена од државе. Отуда цитирам Ђурића: паметноме доста!
У погледу Московске Патријаршије, Ђурић, притешњен чињеницама које сам изнео, а које је у свом одговору, вероватно као и неке историјске податке, ненамерно заборавио, наводи да су Србија и Црна Гора у време посете блаженопочившег патријарха Алексија биле у једној држави. Подсетићу га на то да он није говорио о „повратку” Руске Цркве на државне просторе Србије него „на просторе канонске јурисдикције Српске Православне Цркве” – цитирам га тачно. То пак нема никакве везе са било којим државним границама.
Зашто само Украјина? Не видим зашто би митрополит Иларион објашњавао „статус делова Руске Цркве у Украјини”. То је само једно од организационих искустава Московске Патријаршије, али Ђурић заборавља да постоји искуство те исте Патријаршије у Белорусији, Казахстану, Туркменистану и другим државама које су створене после распада Совјетског Савеза и у којима је Московска Патријаршија задржала своју канонску јурисдикцију без обзира на њихову садашњу државност, правни поредак и границе. Остаје ми нејасно зашто се Ђурић и поједини Срби из Београда тако лако „пецају” на „украјинску праксу” Руске Цркве као тезу коју заговарају појединци из црногорског режима. Уосталом, Црна Гора и Украјина не могу бити упоредиве ни по броју становника, ни по територији, ни по броју цркава, владика и свештеника, па ни по црквеном устројству.
Ђурић има право да верује коме год хоће, али мени као координатору Правног савета и свештенику Митрополије у којој служим (не само „у згради Митрополије”, како Ђурић некоректно наводи, при чему је рад да се стекне утисак да је он из Београда „упућенији” у прилике на терену у Црној Гори) није познато да је Синоду и Сабору упућен или да се припрема захтев за „доделу аутономије Цркви у Црној Гори” (која је, са пастирске и канонске стране, апсолутно непотребна, што је више пута до сада јавно, јасно и недвосмислено изречено). Отуд ово остављам времену, уз искрену наду да ће се промотерима те неистине врло брзо од стида зацрвенети образи због клеветâ, инсинуацијâ и смутње.
Непознавање црквеног Устава
Констатујем да је у овој коректној полемици учињен значајан напредак и у погледу Ђурићевог доживљаја Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Од почетне позиције понижавања Сабора, како сам је доживео, Ђурић у својој реакцији не спори да је Сабор донео одлуку од 26. маја 2006. године, али ме пита: када је стављена на дневни ред? Не знам датум и време, али знам да је на дневни ред Сабора дошла у складу са Уставом Српске Православне Цркве и Пословником Сабора и зато је Сабор о том питању и расправљао. Одлуку је донео Сабор прописаном већином, а потписао ју је блаженопочивши патријарх Павле. Отуда, по Ђурићу, паметноме доста!
Иако не спори да је Сабор донео ту одлуку, Ђурић накнадно оспорава њену „уставност”. Евидентно је да Ђурић Устав Српске Православне Цркве не познаје довољно и зато га, попут државног устава, доживљава као „највиши правни акт” у Цркви. А Устав Српске Православне Цркве, за разлику од државног устава, не представља највиши правни акт Цркве (тач. Г чл. 7. Устава Српске Православне Цркве). Сабор под председништвом Патријарха српског доноси одлуке у организационом погледу и свака таква одлука аутоматски значи измену или допуну важећег Устава (има их до сада преко педесет). За доношење таквих одлука није потребна чак ни двотрећинска већина. Не бих се чудио да се ускоро нађе неко, па да, по Ђурићевој логици, „устврди” да, на пример, епархије милешевска, бихаћко-петровачка, британско-скандинавска, средњоевропска, западноевропска и будимљанско-никшићка нису „уставне”, јер их нема у члану 14 Устава, у коме су побројане епархије. Исто би се могло рећи и за донедавну титулу митрополита либертивилско-чикашког, које такође нема у Уставу, али је потврђена у Сабору. Ниједан озбиљан правник, међутим, тако нешто не би могао да тврди.
Сабор је, под председништвом Патријарха, највише црквено законодавно тело, које, према црквеним потребама и приликама, а у складу са Светим Писмом, Предањем и канонима, организује и унапређује црквену мисију и црквени живот. Користим прилику да Ђурића обавестим да Српска Црква нема Уставни суд који би оцењивао усклађеност саборских одлука са Уставом.
Отуда за мене, за разлику од Ђурића, није проблематичан назив Православна Црква у Црној Гори ако знамо да је то саборска одлука у којој стоји да је чине ”епархије Српске Православне Цркве – црногорско-приморска, будимљанско-никшићка и делови епархијâ милешевске и захумско-херцеговачке”. Сви називи и титуле које је донео Свети Архијерејски Сабор су наши и од њих не треба безглаво бежати нити их препуштати осведоченим противницима Срба и Српске Цркве.
Нема потребе за црквеном аутономијом
О томе шта мисле Срби из Црне Горе, па и Грбљани, сигурно боље знам од Ђурића, с обзиром на чињеницу да у Црној Гори живим скоро двадесет година, за разлику од мог саговорника, који се о томе информише углавном из новинâ и приликом ретких и веома кратких боравака у Црној Гори. А ту је важно следеће: ни Црква, ни Срби, ни верници нису ни за какву црквену аутономију из три разлога. Прво, не постоји црквена потреба. Друго, то је воља једне групе спољашњих актера, углавном атеизираних политичара. И треће, то би створило још веће проблеме од ових који сада постоје.
О преговорима између Цркве и Владе Црне Горе не могу ништа рећи зато што нису ни почели. Једно знам: коначну одлуку о евентуалном потписивању уговора између Српске Православне Цркве и Владе Црне Горе, што се тиче црквене стране, могу да донесу једино Свети Архијерејски Синод и Сабор, и то само под условом да такав уговор не нарушава црквено јединство и канонски поредак. Дакле, на исти начин као и у случају уговора Српске Православне Цркве у Словенији, Босни и Херцеговини и Хрватској. Паметноме доста!
На крају, не могу да се начудим да Ђурић ни у назнаци није уважио историјску чињеницу да је Црква, кроз векове свога постојања, претрајала и преживела све своје непријатеље и прогонитеље и остала Црква, а њени архијереји и свештеници никада свој народ нису заводили за Голеш-планину. Да ли то важи и за све историчаре, очигледно треба проверавати од случаја до случаја.
