Чланови Милосрдне секције ВДС посетили Дом за незбринуту децу на Врачару
Чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке посетили су 3. новембра 2011. године Дом за незбринуту децу "Драгутин Филиповић - Јуса" при Центру за заштиту одојчади, деце и омладине Београда.
Дан је био прохладан али сунчан, па смо се са децом дружили у дворишту Дома. Донели смо воће, слаткише, одећу и играчке, а особљу примерке “Православља”. Директорка Дома госпођа Гордана Чалија нас је љубазно поздравила. У Дому је тренутно двадесетседморо деце предшколског и млађег школског узраста. Знали смо да је међу њима неколико првака, да су Чедомир, Ален, Филип, Шаин и Елвис од септембра школарци па смо их питали како им иде школа. Рекли су: Добро!, а Елвис нам је поносно показао своју свеску у којој су већ исписане прве похвале.
Деца памте претходне сусрете па су се око нас брзо окупили. Са млађим мушким члановима Милосрдне секције играли су “између две ватре”, са другима се љуљали, клацкали и причали. Послужили су се бананама које смо донели, а мандарине и слаткише су оставили за касније. Повремено је било и “кошкања“ кад се пожела иста играчка. На то су одмах реаговале присутне васпитачице према којима деца имају присан однос и слушају их. “Мицо закопчај ме”, “Мицо поправи ми ово”, “Мицо помози ми да” ... прилазила су деца васпитачици Мици која им је љубазно и рођенски помагала и указивала жељену пажњу. Ова омиљена васпитачица нам је рекла да као и код друге деце и код њих постоји конкуренција, пошто су истог узраста, и да се сви у Дому труде да све буде као у стабилној породици и правом дому у коме ће, поред других знања и вештина, моћи да науче да поделе оно што имају између себе и да се сви сложно играју истом лоптом или другом играчком око које су се првобитно “кошкали“ желећи је само за себе.
Верујемо да се ово знање најбоље преноси ако се носи у себи и да топлина и љубав особља према деци професионални рад чини још плодотворнијим. Тај ослонац љубави који деца у Дому добијају за њих је верујемо пресудан јер им највише може помоћи да савладају страхове које носе у себи и трауме које су преживели. Због тога је рад целог колектива Дом за незбринуту децу на Врачару на челу са директорком госпођом Чалијом тако деликатан и драгоцен а срећно и напредно дете најлепша награда за уложени труд. Наше посете увек завршавамо с жељом да дођемо поново да би и ми, на нама својствен начин, томе дали свој скроман допринос.
Извор: ВДС
