Презвитер Оливер Суботић: Интернет – различити приступи

Откако је постао незаобилазно обележје глобализације, интернет не престаје да побуђује пажњу мислећих људи различитих усмерења: философа, социолога, економиста… Он је као феномен занимљив и теолозима који најчешће постављају питање нових видова мисије и адекватног начина коришћења. Православна Црква је више од једне деценије присутна у интернет простору и тиме је фактички прихватила тај медијум као средство мисије и комуникације. Сетимо се и да је пре дванаест година тадашњи патријарх московски и целе Русије, Алексије Други, написао посебну посланицу корисницима интернета у којој призива благодат Духа Светог за његово правилно коришћење. У складу са тиме, могло би се рећи да Црква негује својеврстан афирмативно-критички став, у смислу да поменуто начелно прихватање интернета значи и константно преиспитивање његове употребе, у једном здравом и трезвеном смислу који је одувек био својствен православним хришћанима.

Метод генерализације

Данас је присутно више приступа када је реч о правилном начину коришћења интернета. Један од најчешћих приступа се ослања на метод генерализације и полази од тога да је интернет једна сложена технолошка алатка, али ипак само алатка, те да у том погледу нема потребе улазити детаљно у компликована питања везана за његову природу и употребу. Површност тог приступа показују нови феномени и друштвене импликације које интернет  невероватном брзином узрокује. Те појаве показују да је приступ интернету у смислу обичне алатке неадекватан и веома површан јер њиме није могуће одоговорити на проблеме sui generis.

Историјско-аналогијски метод

На другом месту је историјско-аналогијски приступ, који је нешто озбиљнији и признаје интернету одређене специфичности и сложеност, али начелно полази од тога да је у питању разрађена схема добро познатих друштвених и техничких модалитета прошлости. Неколико занимљивих аналогија се у том погледу наводило током протекле деценије поводом разних покушаја да се интернет доведе у органску везу са претходним историјским епохама.

Једна од интересантних аналогија је интернет као савремена верзија древних Римских путева. Она полази од тога да су у време Апостола ти путеви били „последња реч“ технике – што би интернет као информациони аутопут требало да је данас – док се додатна аналогија своди на чињеницу да су тим путевима ишле римске легије, али и Апостоли Христови, те да на исти начин данас интернетом крстаре разне „легије“, али и савремени хришћански мисионари. Аналогија је заиста лепа, готово песничка, али ипак је делимична. Проблем лежи у природи и сложености структуре интернета, који је у исто време и технолошка инфраструктура и медијум, те би у контексту поменуте аналогије било далеко адекватније рећи да је интернет у исто време и пут и превозник, мада ни то не би потпуно одговорило на његову сложеност.

Још једна занимљива аналогија која се понекад помиње је однос древног Ареопага и интернет форума и „причаоница“, у смислу равноправног учешћа сваког у свакој теми на својеврсном „електронском Ареопагу“. Ипак, и ту постоје одређене разлике које су веома важне и указују на парцијалност аналогије. Могућност вишеструког идентитета на интернету, загушивање форума великим бројем порука, дисперзија енергије кроз поруке које одвлаче пажњу, као и специфична улога модератора-администратора само су неке од појава које се не дају сместити у наведену аналогију.

У неким случајевима историјске аналогије имају велику вредност – можда је најбољи пример у погледу електронске поште, која би заиста могла да се посматра као унапређена верзија писма (мада и ту постоје разлике, поготово у „осећају“ приликом читања и писања). Но какву аналогију пронаћи код, примера ради, аудио-визуелне комуникације где се текст, глас, слика… преносе интерактивно (најпознатији је Skype систем комуникације)? У том случају се једино може констатовати да та врста комуникације у себи агрегира све досадашње медијуме.

Дакле, свака аналогија има одређене везе, али није потпуна и не би је требало користити као решење, свакако не резолутно. Иако аналогије постоје у историјском погледу, оне ни у ком случају не смеју бити апсолутизоване, због чега је и овом приступу који је инспиративан ипак потребна допуна.

Таксативни приступ

Један од често коришћених приступа у погледу одређивања начина употребе интернета је и таксативно набрајање добрих и лоших страна те комуникације уз јасне препоруке за правилно коришћење, најчешће из ергономских аспеката очувања здравља, оптималног временског опсега рада на интернету, потребних пауза и слично, затим правних савета у случајевима дела која су противзаконита, техничких савета у погледу заштите приватности и томе слично. Често се говори и из аспекта психологије и социолиогије, у погледу утицаја различитих видова виртуелне комуникације на психу појединца и наводе препоруке у том погледу, поготово у погледу новог феномена зависности од „конзумирања“ интернет садржаја.

И овај приступ, који се своди на детекцију девијација и њихово отклањање кроз низ препорука да би се постигла правилна комуникације, иако несумњиво важан, није довољан. Он је суштински усмерен ка санирању последица, а не ка лоцирању и неутрализацији њихових узрокâ, због чега не може бити прихваћен као темељан, већ као допунски.

Концептуални приступ

Узевши све претходно у обзир, сматрамо да је од суштинске важности да у односу према Интернету првенство има концептуални приступ, који полази од разматрања структуралних одлика те мреже. То не значи негацију других метода у погледу употребе интернета, већ значи њихово постављање у један темељан концептуални оквир.

Да би цела проблематика била јаснија навешећмо два питања која не могу бити решена претходно наведеним приступима. Једно питање јесте неутралност интернет мреже. Та неутралност се најчешће подразумева, али то је погрешно. Једноставан пример је све већа концентрација капитала када је реч о власништву над технолошком инфраструктуром Интернета. Овај вид угрожавања неутралности је штетан, али је далеко мање опасан у односу на вредносну усмереност коју је теже приметити. Очигледан представник ове друге врсте је Facebook друштвена мрежа, која је концептуално формирана тако да има велики степен обликовања начина комуникације у односу на видове интернет комуникације који су јој претходили. С тим у вези је сувисла проблематика генеративности, који посебно истиче професор Џонатан Зитрејн. Он указује да решења попут поменуте социјалне мреже утичу на смањење степена могућности и креативности учесника у процесу комуникације због наметања строго постављених оквира и њихове контроле од стране њених твораца. Да би појаснио разлику између генеративних и негенеративних интернет решења комуникације, Зитрејн између осталог наводи аналогију поређења ножа као генеративног алата (који може бити  употребљен на различите начине) и алатке за љуштење кромпира (као потпуно негенеративног алата чија је употреба крајње усмерена и сужена). На ову проблематику се свакако надовезује и проблематика начелне вредносне неутралности технологије коју је својим изразито критичким ставовима отворио још Мартин Хајдегер и чија детаљна опсервација излази ван круга ове теме.

Друго важно питање које открива значај концептуалног критичког разматрања интернета је трансформативни потенцијал интернета када је реч о људској комуникацији, а самим тим и трансформативни потенцијал у погледу људске личности. За православне хришћане то је од посебне важности, с обзиром да исповедамо да начин и дубина комуникације са другим особама у великој мери одређује аутентичност и спасење наше личности. Малочас поменути Facebook је одличан пример, с обзиром да он већ постаје технолошки супституент класичне комуникације међу млађим генерацијама. Као једноставна илустрација тога може послужити сведочанство студента који је аутору текста једном приликом рекао да не може да препозна свој родни град из унутрашњости Србије јер младих људи нема у живој комуникацији на улици ни приближно у оном броју као раније, с обзиром да све више комуницирају преко наведене социјалне мреже. На таквим примерима се види и основни парадокс мас-медија, који имају могућност да просторно удаљене људе зближавају, али да оне који су просторно близу (чак једни поред других) на један парадоксалан начин удаљујују.

У погледу проблема трансформативног потенцијала интернета појављују се нови изазови за православне хришћане. С тим у вези, већ неко време се намећу идеје о исповести преко интернета, при чему је у последњих неколико година и тај предлог „превазиђен“ с обзиром на идеје о формирању виртуелних парохија и епископија. Додуше, ти „пројекти“ су углавном присутни на Западу, међу неправославним хришћанима, али све више постају занимљиви и православнима –пре три године године је неколико стотина православних хришћана из Бугарске затражило од своје помесне Цркве да им отвори виртуелну парохију на интернету уз оквиру Second life пројекта на коме имају своје виртуелне (измишљене) идентитете. Узгред, да ли се ико од тих техно-православаца запитао како ће се причестити у виртуелној парохији?

*

Узевши у обзир све наведено, једино концептуално разматрање интернета уз трезвен критички став према његовим подфеноменима даје задовољавајуће резултате када је реч о његовој употреби на дуже стазе. Све остало представља или прагматизам или површност, а најчешће обоје.

Ауторизована верзија предавања одржаног на Правном факултету у Нишу, 29. априла 2010. године

Извор: Митрополија црногорско-приморска