Андрић је читав континент
У Великој дворани Дома војске Србије, у присуству готово читавог интелектуалног Београда, представљена је луксузна монографија проф. др Јована Делића „Иво Андрић – мост и жртва”, коју су објавили издавачка кућа „Православна реч” из Новог Сада и Музеј града Београда, двојезично на српском и енглеском (превод Ангелине Чанковић Поповић).
Овом монографијом Музеј града Београда и издавачка кућа „Православна реч” обележавају педесетогодишњицу уручења Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу. О капиталном делу говорили су Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Драган Хамовић и аутор, а одломке из Андрићевих дела казивали су Љиљана Благојевић и Бранислав Лечић.
Једино се за Иву Андрића не може рећи, приметио је Матија Бећковић, да није бирао ни у ком ће се народу родити, ни којим ће језиком писати и говорити. За разлику од других и то је изабрао и о томе је одлучивао сам. Није пристајао на оно што је добио рођењем, него је себи задао себе сама, прелазећи пут од Ивана до Ива. Другима је препуштао, додао је Бећковић, да објашњавају његово дело, а сам је од објашњења зазирао, колико је могао. Позивао је у помоћ Гетеову мисао да је уметниково да ствара, а не да говори и мисли да је говор уметничког дела јаснији и чистији ако се не меша са живим гласом ствараоца. Ужасавао се и своје друштвене каријере, жалећи што се испео „на ту осветљену позорницу”. А, опет, без те каријере и без те позорнице, муке и грознице, не би било ни таквог Иве Андрића, ни његовог великог дела.
Два паралелна напора, истиче Рајко Петров Ного, уочљива су у овој одличним фотографијама поткрепљеној књизи. То је, прво, успешан напор да се да целовит поглед на личност и дело Иве Андрића: енциклопедијски и информативан, обухватан, а економичан, онакав какав би волео Андрић – где је речима тесно, а мислима пространо. Знатно обимнији део књиге, и то је други успешан напор, аналитичан је, и неизбежно, мозаичан, али Делићеви мозаици свагда бацају зракасту светлост по дубоким и тамним просторима разуђене Андрићеве грађевине, осветљавајући је изнутра, свеједно да ли је реч о Андрићевој поезији, есејистици, приповеткама или роману, јер Андрић је читав континент. Ова књига је у свему, закључио је Ного, достојна Андрића, а могла би бити и образац како би ваљало обележавати округле годишњице највећих.
У књизи „Иво Андрић – мост и жртва”, наглашава Драган Хамовић, аутор настоји да укаже и ојача општу свест о томе кога имамо, и до кога морамо држати, ако нам је до нас самих стало. После дуже биографије о Андрићу, у којој не мањка ни замашних синтеза, Делић прилаже своје зрно „општем гумну” (израз Николе Кољевић), посежући за инструментима интерпретације неких битних текстова, као и анализи оних аспеката Андрићеве књижевности осталих изван ужег фокуса досадашњих тумача. Хамовић мисли, пре свега, на Андрићеву поезију и есејистику.
Андрићев живот, каже Јован Делић, аутор књиге, који је техничком грешком остао непотписан на корицама, чини му се нестварним, као остварење оне Његошеве фаталне девизе: „Нека буде што бити не може”, или као нека бајка о сирочету којем ће бити дато да, кроз патњу и рад, постане светски човек, обиђе свет, научи најважније живе и мртве језике, досегне сам врх дипломатије, стигне до врха у књижевности, прими Нобелову награду за књижевност – као признање своме народу, језику и култури, уздигне се изнад милиона, часно проживи искушења историје и пресели у вечност, док је света и века.
Извор: Политика
