Прота Михајло Додер испраћен у пензију

 Високопречасни протојереј -ставрофор Михајло Додер, парох торонтски,  јуче 27.новембра 2011.године окончао је своју 41.годину дугу активну парохијску службу. Сходно Уставу СПЦ и Статуту Канадске епархије проту Михајла је својим декретом пензионисао надлежни епархијски Архијереј, Његово Преосвештенство Епископ Канадски г. Георгије.

Пензионисање овог дивног и доброг свештеника и човека прошло је врло свечано, управо онако како је то прота Михајло својом приљежном и  преданом службом у Цркви  заслужио. Најпре је у протином матичном храму у Мисисаги одслужена свечана Света Архијерејска Литургија од стране Његовог Преосвештенства Епископа Канадског г.Георгија, уз саслужење већег броја свештеника и ђакона епархије, да би потом у просторијама Српског центра на Диксију био одржан свечани банкет у организацији Канадске епархије и ЦШО "Свети Сава" из Торонта.

Бираним и топлим речима захвалности и благодарности проти Михајлу и његовој протиници Зорки, синовима Тимотију и Захарији и ћерци Милини,у препуној сали пријатеља, сродника и парохијана, један за другим су се обраћали: др Давор Миличевић,г.Никола Алексејченко ,прота Василије Томић и на крају Владика Георгије. Њихове речи су дирнуле у срце све присутне који су са гласним аплаузима, а често и са сузама у очима, поздрављали све оно што су говорили.

На крају се и сам прота Михајло у своје лично име и у име своје породице захвалио свима, почев од Господа Бога који му је подарио крепости и здравља да цео свој живот и радни век посвети у служби Њему и Цркви Његовој, својим преминулим родитељима Јевту и Матилди који су га васпитали и одгојили у православној вери,својој супрузи, деци и унуцима који су му помагали да свој Крст што лакше и достојније носи, покојном епископу Дионисију (Миливојевићу) и Фирмилијану (Оцокољићу) који су му подарили благослов да упише Богословију и Богословски факултет, епископу др Сави (Вуковићу) који га је рукоположио у ђаконски и свештенички чин и на крају  своме садашњем епископу Георгију под чијим омофором је највећи део свога живота службовао, за кога је између осталог рекао рекао да га није само волео као свога надлежног  епископа већ и као брата и најбољег пријатеља.

Прота Михајло се такође захвалио и свим присутним гостима, нарочито браћи свештеницима као и онима који су се несебично потрудили и организовали свечани банкет њему у част: куму манастира Преображење у Милтону г.Гојку Кузмановићу, Управном одбору ЦШО "Св.Сава" и Колу српских сестара "Краљица Александра".

После одпеваног многољествија од проте Лазара Вукојева сви су похрлили да још једном проти честитају овај леп догађај пожелевши му да још много година поживи и послужи Господу Богу своме, као и да своје пензионерске дане проведе у што већем миру и љубави са својом породицом.

Беседа проте Василија Томића поводом одласка у мировину проте Михајла Додера

Скица лика свештеника, овдашњег, с краја 20. вијека

Крстоносни наш брат, друг и пријатељ, отац Прота Михајло Додер полази у мировину, пензију, што бисмо рекли. Мада вјерујем да ће се мало тога у његовом личном животу с одласком у пензију промјенити, жеља ми је да му, у своје братско и другарско име, и у име свију, који су га знали и вољели, честитам тај, преломни, моменат у његовом животу и да му, од срца, и искрено, пожелим коначно мирне и спокојне дане. Заслужио их је.

А кад рекох, да ће се мало у његовом животу с одласком у мировину промјенити, мислио сам на то да је Прота Михајло Додер, давних дана, тај мир, прво, у себи нашао и утврдио и с миром је свима око себе прилазио; мир ширио и шчедро га даривао.

Његов унутрашњи мир је био начин преживљавања у срединама гдје је вазда узнемирених и немирних бивало.

Уз његово име и појаву иде и горепоменуто: крстоносни. Ми ријетки, између његових многих пријатеља, знали смо колико је његов, лични, крст велики и тежак био али је само он знао истинску величину и тежину свога крста. Проносио га је, кроз све црквене службе, куда га је Рука Господња упућивала а да се никад и ником пожалио није.

Уствари, радио је друкчије: својим смислом за шалу и досјетку прикривао је муку своју и раздирања многа. Увијек се, и у својој муци, сјетим његове шале о попу који, с небеске висине, гледа на своје, бивше, стадо и залива их одозго с чиме их је залити могао.

Сјећам се свог првог сусрета са овим добрим човјеком; било је то скоро прије три деценије. У то вријеме он у напону снаге, ведар и витак, што би Црњански рекао. А ја сам желио - не знајући шта тражим - да нам се стазе животне споје. Он је, у мјери својих моћи на томе порадио - а није морао, као што многи и не би. Ни један ни други нисмо могли знати шта нам је живот свештенички приредио. Њему пуно више муке и трпљења неголи мени а ни мени није лако било. Ја сад хоћу, ма колико да је прилика свечарска, у сјећање свију нас да призовем дане када је Михајло Додер, заједно са Владиком нашим, а потом, често и сам, бранећи Цркву своју, кроз шпалир пљувача и псовача, „челик-Срба“ торонтских пролазио. Знам када су њему свештенику српском, и мајку рођену кроз псовку помињали. А не сјећам се - спреман сам да се и закунем ,да је икада и једну од тих особа кроз печал поменуо а камоли, далеко било, кроз љутњу и мржњу; увијек с неком притајеном љубављу, кроз шалу и примјерено поређење.

Исто тако, навире ми у сјећање сцена мог првог сусрета с породицом његовом. Госпођа Зорка пјева у хору Цркве Светог Саве; најмлађе дијете,  беба Милина, у наручју, двојица синчића, једва из дајпера искочили, стоје на молитви, закриљени, уз скут своје мајке. Крв ми, и данас, навре при сјећању на једну од чувених, да не кажем, глупавих, годишњих скупштина торонтских, када су, опет они, „челик-Срби“, немајући на кога више, на његову породицу насрнули.

И то им је, на моје превелико чуђење, опростио; истог момента и на лицу мјеста.

Тврдио сам и сад тврдим: Отац Михајло Додер није се вриједноћом растрзавао. А и ко би, послије свега крошта је прошао и шта је све претрпио. И на мањој ватри многи би прије њега сагорјели. Он је био онај невидљиви стуб, носећи, на којем је торонтска Црквена општина почивала. Био је тај стуб све док није изнио на чистину и ведрину претешки терет, на његова леђа, херцеговачка, положени.

Има људи који потпуно незапажено својим животом прођу - да би се и за ваздухом, који су утрошили, зажалити могло. Тако и нестану да никаква трага иза себе не оставе. Отац Михајло Додер, међутим, обиљежио је вријеме у којем је поповао. Познат на далеко и препознатљив. Он ће бити памћен, дуго, по својој људској доброти.

С његовим одласком у мировину остајемо ускраћени за ту његову, истинску, вриједност.

А нама, како буде

Прота Василије Томић

Извор: Епархија канадска