Осам векова Милешеве: Границе српског простора
Списак пренумераната већ за прву Вукову песмарицу открива широк простор са кога они долазе. Помињу се Будим, Вељун, Вировитица, Вуковар, Карлштат, Шибеник, Пакрац...
Вук је интуитивно на самом почетку свог рада осетио да је тек око петина песама сачувано. Још 1814. године у „предсловију“ своје „Мале простонародне славеносербске песнарице“ он ће рећи: „Ја сам истина онда (1806) имао у памети различнога рода песама, пет пута више а десет јасније него сад...“
Кад је у питању однос некад постојећег или сачуваног код песме, слично се може рећи и за фреске по храмовима из времена старе српске државе. Много више их је нестало него што је сачувано. Посебан губитак представља уништење оних представа са тематиком из српске прошлости. Под условом да су те фреске биле боље очуване и да је записано бар још оволико народних песама колико је то Вуку пошло за руком, тада и велики и ненадокнадиви недостатак писаних извора у виду архивске грађе – при научном раду – лакше би се поднео а представа о славном времену српског средњег века била би далеко потпунија.
За Вуково поимање значаја песама занимљиви су и штампани огласи о појави његових песмарица. Дају кратку, згуснуту дефиницију њиховог садржаја и значаја: „И трећа се књига штампа и биће готова идућег лета. У њој ће бити песме јуначке од пропасти царства и господства српског до нашега времена. Из ових ће се песама видети како су многи Срби (особито као хајдуци и други различни одметници) и под владом турском једнако војевали на Турке... У четвртој књизи биће јуначке песме... о ратовима и бојевима наново за слободу (од почетка XVIII века до данашњега дана)“.
Ипак, песма је остала дужна према устанку. О томе времену постоји само десетак песама. Сем једне о Делиграду, све остале су од Филипа Вишњића, углавном о појединим бојевима и о мегданима. Ако се с правом каже данас да о Косову само постоје комади песама, тако је и са онима о устанку. Вук не каже да је те комаде чуо још од некога сем од свога оца.
Нови аутори високо цене Вуково мишљење о овој тематици. „Ми никада нећемо бити у стању да измеримо дубину његове тврдње о Косову. Она је и од опште важности за науку о народној књижевности. Караџић њоме доказује да не верује, као скоро сви његови савременици у вечито и непроменљиво народно памћење.“
Правог „мирног“ ропства и робовања код Срба као да није ни било. Постојало је стање сталног отпора на широком простору, од Вардара до Будима и од Видина до Котара, што треба имати на уму при коришћењу одговарајућих израза и бити обазрив попут Проте Матије у његовим „Сећањима“. На појединим местима његово излагање карактерише изванредна прецизност, као на пример смена водећих људи у области Шапца. Затим, Прота радије говори о ратовању Црнога Ђорђа – што би било једино исправно – него о устанку. Наноси се велика неправда читавим генерацијама српскога рода ако се ратовање Црног Ђорђа назове „Први српски устанак“. Увек је неки део овог народа био у стању устанка, или према Турској или према Бечу. Песма је спомен на векове отпора. За разлику од већине околних народа, Срби нису мирно „упловили“ у ропство. Покушавали су да пруже отпор Турцима још док нису постали непосредни суседи са њима. А затим, и као поробљени, никада нису мировали.
Хајдуци и ускоци су символ српског отпора поробљивачу кроз неколико векова. Ако и нису могли донети остварење крајњег циља, ослобођења, реметили су Турцима миран живот, терали их да живе у страху и непријатном ишчекивању нежељених „изненађења“, која су већ снашла познате силнике. „Он је као што се обично пева и приповеда лети с подоста друштва хајдуковао или четовао против Турака у Херцеговини, а зиме је проводио у приморју код Пераста... Пераштани нису отпре примали људе нашега закона, али су се опет доласку овакога јунака и турскога непријатеља, као што је био Бајо Пивљанин, врло обрадовали, јер су и они били у великоме страху од Турака који су их често узнемиравали... И у наше време народне старешине кашто наговарале хајдуке те су убијали Турке зликовце и силеџије од којих се друкчије нису могли бранити... Што је год влада турска боља и човечија то је и хајдука у земљи мање, а што је горе и неправедније то их је више... Предани је хајдук свагда слободнији и отресенији од других људи, не да на се никоме и свак га се прибојава... Од зулума се поајдучи десетина народа...“
Ретки примери великих хајдучких успеха постају опште добро и „преузимају“ их широки простори. Један мотив се „позајмљује“ и шири даље. Песма је одиграла велику улогу у подизању воље за отпор. Певала је о хајдучким подвизима, и понесени њиховом поруком, многи су отишли у хајдуке. Неки „нове моде“ Срби по речи Вука (израз је, дакле, био актуелан и пре пуна два века) само су гледали „слепачке песме“; „а мени се чини да су оваке песме содржале, и сад у народу просто содржавају негдашње битије сербско и име... “
Песма и задужбине, као и калуђерска писанија (прикупљање прилога), одређују српски етнички простор. „Вуково сакупљање песничке грађе у свим крајевима где има Срба... најбоље је сведочанство да су се песме саме собом распростирале, шириле и умножавале.“ То се извесно односи и на песму о хајдуцима... „Јуначке се песме данас највише и најживље певају по Босни и по Ерцеговини и по Црној гори и по јужним брдовитим крајевима Србије... Тако и к Западу од Срема што се год даље иде преко Славоније к Рватској и к Далмацији све су песме јуначке у народу више у обичају... Гди се год сербски језик чује, ту се чују песме о њему, које се понајвише почињу: Пије вино Краљевићу Марко...“ И мапа путовања гуслара Филипа Вишњића је само један од показатеља српског простора.
И списак пренумераната већ за прву песмарицу открива широк простор са кога они долазе. Помињу се Будим, Вељун, Вировитица, Вуковар, Карлштат, Шибеник, Пакрац... Затим, овај списак открива читав свет већ тад „бивших“ људи, а некада великана устанка: Прота Матија, поп Никола Смиљанић, Петар Николајевић Молер, Боја Богићевић, Мирко Апостоловић, Константин игуман Манастира Чокешине још од времена погибије храбре браће Недића у покушају одбране ове светиње 1804. године... Неки од њих су већ опевани у песмама.
Великом послу на сакупљању народних умотворина значајном како за српску културу тако и за њега лично Вук приступа потпуно неприпремљено. „Почетак сакупљања и издавања народних песама (као и остали свију моји књижевни радова) био је у Бечу 1814. године изненада.“ Непуну деценију раније он није поступао по жељи свог професора и каснијег пријатеља Лукијана Мушицког да запише коју песму. Чинило му се да је реч о изругивању: „Ја сам онда истина имао у памети различнога рода песама пет пута више, а десет јасније него сад; али му нисам смео ни једне написати и дати јербо сам цело мислио да се он чрез то подсмева нама“. По паду устаничке државе, одлучује да почне сакупљање које се састоји углавном у трагању за песмама „своје младости“. Већину од њих он је чуо по ко зна колико пута. Сада се дао у потрагу за певачима. Главни део оног што је могао да чује није га задовољавало „Ја сам ову песму, у многоме којечему друкчије слушао, још као дете у Тршићу.“ Некадашњој машти детета све је изгледало лепше и веће.
Извор: Православље
