За духовно узрастање је потребно време

Романи Светлане Велмар Јанковић овенчани су свим најпрестижнијим домаћим књижевним наградама. Романсиране историјске теме романа изведене су, осим романа „Нигдина“, из порекла и корена српске традиције и спадају у најпревођенија дела модерне српске књижевности. Каква је будућност Србије у новом миленијуму (без грађанске класе која се почела стварати у Србији четрдесетих година 19. века а потрајала је једва једно столеће, до четрдесетих година 20. века), о чему је писала у својим делима, колико су нам од користи стари обрасци у решавању нових историјски драма овог века, – за „Православље“ је говорила Светлана Велмар Јанковић, редовни члан САНУ.

У Вашој најновијој књизи „Капија Балкана“ у форми наратора пратите историју Београда од оснивања Сингидунума до Првог светског рата. Коме сте поклонили ову књигу – онима који о својој престоници веома мало знају јер се о томе не учи у школи, новим житељима града који га масовно освајају од Другог светског рата, генерацијама младих који из њега ужурбано беже? Зашто је потребно познавати и поштовати своју историју, чији сте Ви предани хроничар?

– Док сам писала Капију Балкана нисам могла да претпоставим жеље свих својих читалаца, али их сада не само замишљам него готово да их и познајем: ту су они млади, они ретки који воле историју, али и они такође млади који сматрају да је свака историја досадна – а ипак сам, ето, успела да их привучем својим историјским приповедањем, које им, очигледно не делује као досадно.Ту су и старији, који се жале на своје давне школске лекције што су биле непотпуне и састављене са многим прећуткивањима историјски битних збивања. Мудри и стари народи знају да је, за постојање сваке нације, неопходно да познаје сопствену историјску прошлост да би истрајала у историјској садашњости. Онај који не познаје националну прошлост, не може разумети ни садашњост свога народа, а ни себе самога.

Граду у коме сте рођени, школовали се и у коме живите посветили сте романе „Дорћол“, „Лагум“, „Бездно“, „Прозраци“, „Востаније“ – да ли нам познавање историје капије која се поставила између Истока Европе и Запада Азије помаже у разумевању тла на коме постојимо данас?

– Прича о Београду подразумева бројне тешке ситуације у којима су се политичке силе, што се обично називају великим, међусобно гложиле око превласти и над нашим градом и над целим Балканом. Упоређивање таквих ситуација са нашом садашњом ситуацијом може да нам буде од велике помоћи, јер препознајемо елементе политичких константи у привидно или и стварно измењеним приликама. Константе су, и данас, оне исте велике силе са истим намерама према нашој националној заједници – најчешће недовољно пријатељским – које настоје да, у извесној мери, одреде облике и нашег постојања.

Да ли смо селективно митологизовали своју историју, па истичемо само оно што волимо , „пошто Срби нису склони неговању свог историјског памћења“, како је писао председник САНУ Милан Ђ. Милићевић?

– Колико ми је познато, сви европски а, претпостављам, и сви други народи неговали су сопствене митове, настале на поткама историје, односно нарочито важних историјских догађаја. Та важност историјског збивања је енергија што покреће племе или целу нацију да почне да плете мит који може да представља духовни ослонац у тегобама опстанка. Такав је и наш мит о Косовском боју. Мислим да никако не би требало изједначавати народну склоност ка митологизирању са народном несклоности према неговању историјског памћења. То су две сасвим различите склоности, односно несклоности.

Јесте ли успели да дате одговор на дилему шта је то национални српски менталитет , како се моделовао и шта је његова константа?

– Национални менталитет је променљива и сложена мисаона категорија, и није уопште лако да се она одреди, у било којем времену. Ако је реч, рецимо, о менталитету српског племена пре Косовског боја – говоримо о менталитету много друкчијем од оног који се обликовао пошто се држава Деспота Стефана, после његове смрти, изгубила у угарским преузимањима и турским продорима на српске територије. Као и победе, и порази, свакако, имају одлучујућу улогу у обликовању менталитета, јер они делују силом наде, у првом случају, или силом очаја, у другом. Снага духа је битан елеменат и у расту и у опадању менталних моћи једног народа, а и та снага је, као што то добро знамо колико осетљива, толико и променљива. За раст је неопходно да се стекну многи услови, економски, политички, војни, али и умни, и духовни целог народа, а за опадање понекад је довољна чак и само јача страна сила са којом се није успело изаћи на било који крај. А кад се успешно оцртају, такозвани модели менталитета мењају се од доба до доба, као и препознате константе: као ни у исту реку, ни у један временски ток не можете да поново крочите у исто време, а нити непромењеном ногом, јер „све се мења, и све тече“, како рече велики Хераклит.

Колико нам данас у драматичном отимању КиМ помаже Ваше запажање преломних тренутака у ослобађању национа и стицању независности 1878. године, када се обликовала „нова свест о држави Србији при чему је национални интегритет био очуван, иако изложен непрекидним искушењима, као и недвосмислена власт патриотизма. И једно и друго било је од највеће важности и за државу и за народ“, како сте написали у новом роману?

– Тешко стечена независност Србије 1878. године постепено је ослобађала свест целог народа о вредности па и о смислу оног што је непосредно стечено. То је био процес у непрекидном успону, иако са мањим и већим прекидима – али у успону какав, по мом уверењу, никад више нисмо доживели. Тај успон је трајао само три деценије – од 1878. до 1912. године, до избијања Првог балканског рата, али је тада остварено српско грађанство у свом најплеменитијем виду. Ратови што су тада стигли, разнели су тај вид нашег грађанства који се, у даљим и друкчијим временима, друкчије и обликовао. Узалудно је призивати оно нарочито осећање патриотизма без икакве уске себичности и оног јаког доживљаја националног интегритета који су обележили најбољи и најпозитивнији део тог прошлог грађанства – то се не може повратити, нити се може, у нашој данашњици, насилно изазвати. Уверена сам да је нама данас теже, кад је реч о положају Косова и Метохије, неизвесније и погубније него нашим прецима у годинама пред 1912. г, пред рат у који смо кренули да „осветимо Косово“. Тада смо ту победу и остварили.

Током наше бурне националне историје кроз векове мењали су се системи који су регулисали однос државе и Цркве и верских слобода. У којој нас мери наслеђе које укључује одговорност хришћана одређује данас приликом процеса транзиције и интегрисања у Европску заједницу, која напушта оно што је Европу чинило духовном стварношћу?

– Има се утисак да се недовољно обавештавамо о односу цркава и бројних држава у Европској Унији, бар кад смо у питању ми, шира јавност. Зато смо спремни да казујемо наша уверења, најчешће доста уопштена па, следствено томе, и површна. Ваљало би да, прво, дуже и дубље расправимо то важно питање односа наше, Православне Цркве и других цркава што постоје и делују на тлу наше државе Србије и саме те државе, па тако прикључимо и разговор о верским слободама, традицији, односу грађана и према традицији и према верским и другим слободама. Чини ми се да је у овим данима нашег неизвесног живота, посебно важно да се ојача повезаност између грађана и свештенства, и да се осети да је свештенство, на првом месту, заинтересовано за бољи положај – како економски тако и морални – свих грађана садашње, приличнo уплашене, Србије.

Каква је улога савремене српске интелигенције у Цркви и колико је Црква отворена према критичкој свести интелектуалаца који својим делима припремају пут Христу који освећује и просвећује човека? Да ли су Цркви потребни интелектуалци који су тајновидци Бога, света и човека?

– Нема сумње да су Цркви потребни прави, искушани верници било да су врхунски умни или предани физички радници, вера их повезује. И јача у многобројним свакодневним невољама. Још у 19. веку истраживачи народа и друштва су утврдили да је наш, српски народ, спремнији да у себи слуша паганског претка него неког од хришћанских, православних мислилаца из новијих доба. Све више се враћамо Цркви и поштујемо старе обичаје – треба бити стрпљив, дуго је трајало послератно време кад се на религију гледало као на опијум за народ – али је потребно на много начина неговати духовно, религијско узрастање свих слојева нашег народа.

Колико је Вама важна вера у Вашем животу и стваралаштву?

– Вера је један од битних услова мог постојања и као људске личности, и као писца.

Чему воде спекулације са српским језиком у Црној Гори и протеривање српских писаца из званичне културе владајуће странке?

– У питању је прозирна а опасна политичка прича, која наноси грдну штету нашем размишљању о језику који, у две изузетно сродне варијанте, одвајкада траје и у Србији и у Црној Гори.

Непрестано пишете. После „Капије Балкана“, очекивао се наставак поетизоване историје српске престонице до данашњих дана. Због чега сте одустали од тог логичног следа и на ком рукопису сада радите? Колико је модерна историја српског друштва инспиративна за Вас као писца?

– Већ кад сам стигла до 19. века у свом истраживању историјског Београда, схватила сам да нећу имати снаге да уђем и у 20. век, у столеће обележено најварварскијим, најсуровијим односом човека према човеку. Нељудскост зла се одувек примала као глас са оне стране човековог бића са које пада мрак смисленог постојања, али и као глас у трајном и олујном сукобу са гласом племените људскости, узнеговане на страни светлости. Прошли, 20. век донео је такву надмоћ Зла над Добрим, да је свима који су у том веку проживели само део свог живота, а ја спадам међу њих – немогуће да пожели да се, на тренутак, макар још једном, врати у тај пакао. Ни на који начин, па ни само у кружењу историјском помисли над било којим од призора из 20. столећа – не, нисам то могла, сувише ми је још близу то доба, а не верујем да ћу стићи да се довољно одмакнем од понора зла које је оно прокопало у међувремену. Знамо да без неопходног одмака нема ни колико-толико истинитог историјског увида у страхоту призора којег се, у овом часу, ипак присећамо, а без особите жеље. Удаљујемо се, журно, од прошлог века и окрећемо се, брижно, веку у којем смо се обрели, па како буде.

Извор: Православље