Кратка хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941 - 1990)

Страдања од Арбанаса под окупацијом

Хроника садашњих страдања косовско-метохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941–45. године. Основна карактеристика тих српских косовских страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадедовских огњишта, присилно исељавање, једном речју - биолошки и културни геноцид над Србима. Ранија страдања православих Срба на Косову и Метохији од турских и арбанашких зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током И светског рата 1915–18. године, иако је косовско-метохијским Србима нанела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Немаца и Италијана, током II светског рата 1941–44.

Српска страдања од арбанашких насиља и злочина током ове окупације била су у много чему нова, тежа од свих претходних из турских окупационих и ратних времена. Наиме, постојао је одређен план и циљ тзв. „Велике Албаније“, створене под окриљем немачко-италијанског окупатора: геноцидом очистити Косово и Метохију од Срба и свих трагова српства. Зато су кренули сви заједно, и квислиншка власт и бројне арбанашке масе Косова и Метохије, потпомогнуте организованим оружаним бандама качака и балиста из Албаније, на истребљење свих Срба на Косову и у Метохији, почевши најпре од Срба колониста, а затим и самих староседелаца.

О тим српским страдањима током окупације постоји велик број докумената (којима, мимо државних архива, располаже Српска православна црква). Један сажети извод из тих докумената ратних страдања Срба на Косову и Метохији израдила је Канцеларија Светог архијерејског синода 1945. године. Из те документације наводимо следеће карактеристично место:
„Највећа страдања и прогони Срба и најмасовнија исељавања збили су се одмах првих недеља иза слома Југославије (априла 1941). Све се тако неповољно окренуло по Србе да су они били беспомоћни. Кад су се Срби војници враћали кућама из разбијене југословенске војске, они су дочекивани од Арнаута, које није нико разоружавао и који су се још више наоружали из обијених војних магацина. Тако су Срби војници пљачкани и убијани путем, из заседе, а уколико су успевали доћи до својих села, налазили су обично своја кућишта већ пуста, исељена, попаљена, порушена. Све је то ишло по плану, невероватном брзином. На пљачку и избацивање Срба дигло се цело арбанашко становништво, уз помоћ многобројних качака, који су због криминалних дела раније били избегли у Албанију и сада су нагрнули натраг...

Немци су били сасвим равнодушни према прогону и избацивању Срба, видело се чак да су и споразумни с тиме, и једино су осигуравали релативни ред у варошима и на главним друмовима. Италијани су показивали нешто више симпатије (према Србима)... Доцније, услед неповољног по њих тока рата, Италијани су постајали све попустљивији (према Арбанасима) и сами су интернирали, нарочито 1942. г, велики број Срба. Затим у лето, 1943. године, Италијани су почели предавати сву цивилну власт Арнаутима, спремајући се за своју капитулацију, која је уследила 8. септембра. Иза тога, Срби су потпуно препуштени беснилу Арбанаса. И тако је од јесени 1943. пошао нов талас насиља против Срба, особито на Косову, где је било заостало још доста Срба колониста. Један део Метохије, срезови Пећ, Баковица, Исток и Ораховац формално су, одмах 1941, анектирани Албанији, а тиме и империји италијанској. После слома Италије, Албанци су, по спаразуму са Немцима, сматрали и остатак Метохије и све Косово ’Новом Албанијом’... Арбанаси из Метохије и Косова ушли су у заједнички албански парламент и заједничку владу у Тирани. Остварена је била ’Велика Албанија’.

Ко би данас (1945 - прим. ред) прошао кроз Косово и Метохију, нашао би једну тужну слику. Нашао би хиљаде погорелих и порушених потпуно пустих кућишта, нашао би порушене многе цркве и манастире, нашао би цела села потпуно опустела. По сведочењу Гаврила Ковијанића, професора из Пећи (избеглице), било је већ 1941. г. уништено 65% српских насељеничких кућа у срезу Пећком и 95% у другим срезовима у Метохији, тако да су остала само згаришта.

Воћњаци су исечени, орања изгажена, па и гробља добрим делом разрушена. И запрепастио би се гледалац не мало кад би видео да се још и данас, после општег ослобођења земље и изгона окупаторске војске, Срби насељеници не могу да се враћају на своја са толико зноја и труда саграђена огњишта. Не могу зато што се боје, као и зато што им сама југословенска власт (ДФ Јутославија) још увек не дозвољава да се враћају - очигледно из политичких разлога да се не би прерано замерили Арбанасима. Ни говора нема још о судској истрази и кажњавању оних који су се тако страшно огрешили о сва правила човештва и права. Напротив, на званичним актима Косовско-метохијске области, која је сада добила своју аутономију, албански језик стоји на првом месту, а чиновништво и жандармерија и даље су претежно у албанским рукама, чак и у рукама неких који су служили и под окупатором. Зверства Албанаца (над Србима), надасве муслиманских Арнаута, превазишла су све што људи памте, чак и у тим крајевима, од старине на злу гласу по дивљини.“

Даље овај документарни текст наводи разне врсте арбанашких насиља и злодела над српским живљем Косова и Метохије, као: пљачке, уцене, туче, тј. батинања; разноврсна убијања: на кућном прагу, кроз прозор, убацивањем бомби у кућу, из заседе; па масовна убијања, разне врсте мучења и комадања живих људи, спаљивања, мучења и убијања деце, силовања девојака и жена или насилно одвођење женскиња, и разни други злочини.

Још страшније податке о страдању косовскометохијских Срба од Арбанаса на почетку окупације дају сами очевици Срби са Косова, они којима је пошло за руком да избегну отуда и тако спасу голе животе. Навешћемо два-три таква сведочења. Ево, најпре, шта каже свештеник Димитрије Шекуларац, дренички парох (исказ дат 20. јула 1941): „Парохију сам напустио пошто сам претходно био опљачкан од стране Арнаута. Голе душе, ја, жена и наше шесторо деце побегли смо у моменту када сам ја имао да будем убијен, а можда и моја фамилија, јер су падали (убијани) многобројни Срби, а Српкиње и деца мучени/.../

Ево сада казивања очевидаца о страдању српског живља од Арбанаса у Призрену и околини. То је сведочење Бранислава Лековца, студента из Призрена (23), и Животе Јовановића, трговца из Призрена (24):
„Одмах по калитулацији трупа Југословенске војске у Призрен су ушле италијанске трупе. Колико се сећамо, овај улазак десио се 17. априла 1941. г. Све арнаутско становништво Призрена одушевљено је дочекало италијанске трупе, и по томе ми смо одмах могли видети да ће наш положај убудуће бити врло тежак. Око 20. априла 1941. г. у Призрену је извршено прво хапшење српског становништва. Ухапшено је око 20–30 лица, која су сва била претставници дотадашње југословенске власти. Сви ухапшеници затворени су у општинску зграду Призрена, где су сви били тучени кундацима од пушака и моткама. Ја, Бранислав Лековац, са прозора своје куће посматрао сам када су затвореници у кругу општинског дворишта били бесомучио батињани. Од ове групе ухапшеника после неколико дана издвојено је 5 особа, које су све ван града стрељане. Жртве су биле: два брата Марјановића, студенти права, Андрија Фишић, Самарџија и Поповић, жандармеријски наредник у пензији, чијег се имена не сећамо, и један грнчар, звани Кокоља, чије нам име није познато. Од ових жртава Кокоља и Фишић заклани су ножевима, пошто су им пре смрти очи биле ископане.

Отимачина српске покретнине и непокретнине отпочела је одмах. Било је случајева да су поједини Арнаути истеривали Србе из њихових кућа. Италијанске војне власти касније су заштитиле имовину лица српске народности/.../

Постоје у архиви Рашкопризренске епархије и други спискови многобројних Срба, жртава арбанашког геноцида, али ћемо овде навести само још имена свештених и монашких лица са Косова убијених током окупације. Осим већ поменутих (проте Андрије Поповића из Истока и јеромонаха Никодима из манастира Гориоча), које су Арбанаси убили одмах да би застрашили српски живаљ у источком срезу те да би овај побегао и иселио се, још су убијени: јеромонах Дамаскин (Бошковић), из манастира Девича, убијен на најсвирепији начин, тучен кундацима и мучен, вучен преко трња и камења, и најзад из пушке усмрћен, половином октобра 1941; свештеник Тодор Секулић, из Љубижде код Призрена, подлегао ранама задобијеним од експлозије бомбе подметнуте у манастиру Дечанима од арбанашких фашиста, октобра 1942; свештеник Крста Поповић, парох ранилушки, убијен 1944. од арбанашких балиста; јеромонах Александар (Перовић), убијен у Подујеву октобра 1944. од арбанашке полиције, не зна му се ни гроб; игуман Пећке патријаршије Јован (Зечевић), убијен 1944. од балиста у Албанији; јеромонах Јанићије (Миновић) из манастира Бинча, нестао, свештеник Косовске Митровице Момчило Нешић, одведен од Немаца и стрељан на Бањици 1943; свештеници Чедомир Бачанин и Тихомир Поповић, стрељани тачно у поноћ 28. 11. 1942. у затвору Косовске Митровице; монах Герман из манастира Дечана, интерниран у Албанију и тамо стрељан; монах дечански Стефан (Живковић), убијен у селу Зочишту код Велике Хоче од једног Арбанаса војника 8. 1. 1945, наводно „нехотице“. Свештеник Стајко Поповић из Призрена убијен је од Бугара у Качанику 17. 4. 1943, а свештенике Слободана Поповића из Баковице (убијен пред капијом свога стана 8. 2. 1942), Драгољуба Кујунџића из Урошевца (убијен револверским метком кроз прозор свог стана, 30. 11. 1942) и Михаила Милошевића из Пећи (стрељан 9. 12. 1944) убили су партизани „као симпатизере четника“. Исто тако, косовски свештеници Радуле Божовић из Придворице, Тихомир Балшић из Пећи, Митар Вујисић из Витине и јеромонах Симеон (Гојковић) из Бабиног Моста стрељани су од партизана и нових власти, док је свештеник Владета Поповић из Истока убијен у Београду од четника 28. 4. 1944. Из Рашкопризренске епархије убијени су такође и свештеници Урош Поповић и Лука Поповић за време богослужења у цркви у Тутину (21. 2. 1943), заједно са својим црквењаком, као и сопоћанска монахиња Пелагија (убијена на Св. Луку 1942) од стране санџачких муслимана. За три или четири свештена лица ове епархије „нема никаквих података за њихову судбину“, вели призренски епископ Владимир у акту упућеном Св. синоду 22. октобра 1946.

Број побијених Срба на Косову и Метохији од Арбанаса током рата тешко је прецизно одредити, али он достиже неколико десетина хиљада. Исто тако, тешко је тачно одредити и број прогнаних Срба, тј. избеглица са Косова, али се несумњиво тај број пење до сто хиљада душа. Овде треба навести и порушене српске цркве и гробља у косовско-метохијским насељима, као и манастире и друге светиње, као нпр. Споменик косовским јунацима, на које су Арбанаси насртали са бесом и мржњом невиђеном, јер су то тапије вековног српског присуства на Косову. Најстрашније је опљачкан, разорен и спаљен манастир Девич у Дреници (октобра 1941), тако да у њему од цркве и многобројних конака није остао ни камен на камену. Затим треба поменути да су порушене до темеља све цркве у свим насељеничким селима Метохије, која су већ у априлу 1941. спаљена, а становништво поубијано и протерано. Многе пак друге цркве су нарушене, демолиране, оскврњене, опљачкане. Тако су спаљене и порушене цркве у српским селима: Бистражину и Шеремету код Ђаковице; у Доњем Ратишу, Пацају, Нецу, Поношевцу и Раставици, такође у ђаковичком крају; затим у селу Брњачи код Ораховца, па у Чикатову код Глоговца, па црква Св. Петра (из ЏИВ века) у селу Кориши код Призрена.

Арбанаси су опљачкали и демолирали, и покушали да спале још, и цркве: у Витомирици код Пећи, у Качанику, Великом Белаћевцу код Приштине, цркву Св. Николе у селу Баљи код Србице и истоимену цркву у селу Бањока код Вучитрна, па затим цркве у селима Раставици и Ратишу код Дечана, у селу Сига код Пећи, у Црколезу код Истока, у Помазатину код Приштине, цркву у Подујеву и цркву изнад села Штимља код Урошевца, као и познати манастир Светог Марка у Кориши изнад Призрена. Опљачкан је манастир Грачаница и манастир Соколица, црква Самодрежа је обијена, фреске и иконостас уништени, сасуди и утваре црквене полупани и поцепани. У цркви Св. Петра и Павла у Истоку арбанашке власти су током 1943–44. држале даноноћно заточене Србе, њих око 100, из Истока и околних села, и то је трајало месецима, при чему људе нису пуштали напоље, па су морали у цркви да врше и нужду. И црква манастира Гориоча код Истока служила им је за затвор при масовном хапшењу Срба. И тако редом - бескрајна хроника страдања Срба на Косову од Арбанаса, као и српских светиња.

На општу жалост косовскометохијских и свих осталих Срба, овакав однос према српским манастирима и црквама на Косову наставио се и после ослобођења.  

Из књиге јеромонаха Атанасија (Јевтића) Страдање Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. године, Јединство, Приштина, 1990. године

Извор: Православље