Ризница векова српске историје

Само градови и народи који имају богату историју имају душу. Ако је негде, на једном месту, сачувана душа српског народа, а његова бурна и тешка историја заустављена у времену, онда је то, без сумње, Музеј Српске Православне Цркве у Сремским Карловцима.

Уз Музеј у Патријаршијском двору у Београду, то је најбогатија збирка српског духовног блага, древних црквених рукописа и предмета од 15. века до данас.

На самом улазу у Музеј, дворана плени својим изгледом. Некада је служила као трпезарија за посебне госте. Ту су портрети свих поглавара Српске Цркве који красе необичне зидове. Тапете су од јагњећих кожа, начињене још у време Григорија Бранковића, који је по сазнању да то имају дворане у Кордоби у Шпанији и у Енглеској ускликнуо: „Кад имају они, имаћемо и ми!"

Оно што у Музеју највише опчињава, чини ликовни сплет различитих иконописачких школа, почев од византијске и критско-венецијанске, до ренесансне и барокне. Поједине иконе ѕбог своје изузетне уметничке вредности досежу цену и до неколико милиона долара јер на неким сликама и иконостасима позлата стоји неоштећена већ пуних шест векова. Врло вредне су иконе Георгија Јовановића, дворског сликара патријарха Арсенија IV Шакабенте, великог поклоника уметности који је на престо карловачке митрополије дошао 1741. године.

У једној од витрина налазе се матичне књиге, протоколи  рођених и умрлих, попис свих породица и кућа 1745. године када је у Митрополији било већинско православно становништво. У витрини покрај ње налазе се давно штампане књиге и рукописи из 15. и 16. века – чаславац и тропари (химне светитељу). Ту је и штампани октоих (осмогласник, погослужбена књига) Божидира Вуковића, настао у Венецији 1535. као и Београдско четворојеванћеље из 1552. године. У то време Павле Јовановић је доводио разне уметнике, међу којима и Емануела Козачинског из Русије, који је направио први драму на српском језику Смрт Уроша Петог.

Драгоцени калуђери

Посебан део богате музејске збирке чине предмети из друге половине 18. века, мада има има и бакарних путира који датирају с краја 16. и почегка 17. века. После Карловачког мира (1694.). на том простору су углавном били граничари. Неки од њихових радова очувани су и до данас.

Током 1992-1993. из Далмације су донете иконе Свете Тројице из 1401. године, Христовог Страшног суда (16. век), Успења Пресвсте Богородице (17. век), из манастира Драговић стигла је икона Крсти двери (17. век). Неке од икона су из Дрниша и Книна, а слика Богородице Скопиотисе (18. век) из цркве у Чистој Малој. У 18. веку (1762. и 1782.) у Москви су купљена два јеванђеља са ливеним сребрним украсима, а с патријархом |оаникијем, из радионице Петра Велког послат је и путир (1725.). У Музеју још стоји крст од злата и дијаманата, са резбареном минијатуром од маслиновог и бадемовог дрвета. Од ретких црквених предмета пажњу привлачи и антиминс (плаштаница) из 1774. године, платно на коме се прави икона и без којег се не може вршити литургија, као и балдахин (покривач) Царско небо из 1780. године са иконом Богородице на врху.

Одежде светаца

Само у Музеју СПЦ у Сремским Карловцима чува се одежда светог Петра Цетињског, који је ту рукоположен за митроиолита 1784. године. Експонат до ње је одежда кнегиње Љубице, коју је прва жена тадашње Србије на поклон добила од једног свештеника из Горње цркве.

Карловачка митрополија, као црквена област, обухватала је православне Србе у Хабзбуршкој монархији. Уживала јe „привилегије" цара Леополда Првог све до 21. августа 1690. године. Седиште митрополије до 1713. било је у манастиру Крушедолу, а те годинс је премештено у Сремске Карловце. Карловачки ммтрополити су носили титулу архиепископа. На Мајској скушшини 1848. митрополит Јосиф Рајачић (1785—1861) је проглашеп за српског патријарха, па су ту титулу задржали његови паследпици све до 1920. године, када је извршено уједињење Православне цркве у Краљевини СХС.

Огромни део богатства који се палазио у поседу Карловачке митрополије, данас се налази по музејима других држава. Својевремено, до седамдесетих година прошлог века, Музеј СПЦ је бивствовао при Националном музеју Хрватске, као посебна музеолошка јединка. Од огромног материјала које су усташе опљачкале 1941-1945. године, један део никада није враћен у Карловце. Хрвати су у Олуји и Бљеску опљачкали све што су могли од етнолошког и духовног блага у Далмацији, Лики, Банији, Кордуну и другим просторима насељеним Србима, градећи велику етнолошку збирку са којом ће се појавити у Европској унији. Дакако, Срби треба да искористе прилику и врате своје огромно благо.

Извор: Одбрана