Проф. др Љубивоје Стојановић: Поделимо радост једни са другима

Ево нас усред великог празновања, неко слави Божић, неко Нову годину, а неко и једно и друго, али сви спајамо оба славља на овај или онај начин. Као да нам је добро дошло да мало предахнемо од свакодневице и скупимо нову снагу за нове-старе животне покрете. Заправо, огромна већина једва чека да се повуче у свој дом, одмори у свечаној атмосфери. Код свих је приметна неизвесност, страх од будућих догађаја и некако несвесно се повлачимо у себе са једном једином жељом: да се преживи! Тако су све наше честитке које упућујемо једни другима оптерећене, чак и безнадежне. Свако је затворен у свој страх, тако да једни друге доживљавамо под притиском долазеће неизвесности. Тражимо само успешније од себе на које бисмо се могли ослонити у невољи док су нам они други, мање успешни, неинтересантни и непотребни. Или нам служе за лажну утеху, па говоримо: хвала Богу што ја нисам такав! Управо ово и није утеха, пре је притајени страх који може изненада да нас обузме. И тако славимо, а страхујемо! То није добро! Али постоје реални разлози за то, рећи ће неко. Да, ако све посматрамо површно и без дубљег смисла, биће да је тако. Зато, покушајмо да мало боље и више промишљамо славље, празнике и поруке празника.

Ко разуме смисао Божића, наћи ће и добар разлог да буде срећан и успешан, знајући да се до тога долази стваралаштвом, а не чекањем да се нешто догоди. Знајући вером да је љубав Божја у темељу овога празника, јер Бог се рађа од Дјеве да би спасао човека, а не да нас запрепасти својом појавом. Он је увек ту, ствара непрестано, а не само шест дана. Врхунац свега је то да се у Витлејему рађа од Дјеве Марије, међу пастирима и њиховим стадом, долазе му на поклоњење мудраци вођени звездом, а анђели Га прослављају песмом: Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља! Та анђелска песма остаје животни мото вере и покреће човека у стваралаштво. Подиже нас из пасивизма пристајања у стваралачку динамику живота у вери.

Како ми, после више од две хиљаде година да будемо учесници овога чина? Како да уђемо у витлејемску радост анђела, мудраца и пастира? Да ли то значи повратак уназад? Никако! Јер се ради о догађају који траје, није нешто остало у прошлости, покреће векове и нараштаје и свако даје свој допринос стварајући у границама својих могућности. Отуда разноликост и шаренило обичаја, што не треба да нас забуни. Чињеница да сваки крај има нешто своје указује на стварност стваралачке слободе у вери. Треба знати да су то лепи покушаји да се дочара витлејемска атмосфера у дому, па отуда слама, бадњаци... Али морамо бити свесни да обичај из родног дома не можемо дословно практиковати у урбаним срединама, у амбијенту стана. Разлози су објективни, и не треба инсистирати на оригиналности по сваку цену, јер све то је формални део празновања. Суштински део је много дубљи, састоји се у потреби старања једних о другима.

Сви говоре да је Божић породични празник и некако по стеченој навици чувамо породичну атмосферу празновања, уз постојање положајника и нисмо спремни да дозволимо да нам било ко поквари догађај, иако симболично, у неким крајевима остављамо празно место за трпезом за путника намерника. Ко је та тајанствена личност? Свакако Христос, али у личности оног „малог" човека који можда и нема дом - има само себе. Не, ми нисмо спремни да га примимо, чак се плашимо и да би нам такав чин донео нешто лоше, беду и сиромаштво. Верујте, није тако. Али упитајмо се зашто не размишљамо мало пре празника о нама познатим немоћним и несретним људима, и не нађемо начин да им помогнемо. Малим издвајањима свих успели бисмо да обрадујемо многе несрећне, бар на велики празник. Па то је посао државе, рећи ће неко. Лош изговор! Верујте, сви помало и биће доста за оне који ништа немају. Нећемо их својом небригом натерати да „ометају" наше славље и не размишљајући да они стварно немају, да за њих више ништа није понижење, већ само борба за живот. Оставимо сад приче о лењости и нераду, знајмо да дајући њима на најбољи могући начин показујемо живу и делатну веру и славимо празник. Постајемо витлејемски учесници великог догађаја.

Увек треба тражити добар разлог за дијалог и договор, не делити се због начина слављења, или онога шта славимо. Ова социјална динамика добродетељи може да уједини све различите слављенике и свечаре, да приближи календарске разлике и да нам свима тако више дана траје добро славље. Да будемо срећни што смо једни друге усрећили, и свесни да се у Витлејему родио Спаситељ света и сваког човека, Коме се најбоље приближавамо једни са другима, чинећи добро у стварној радости срца. Покушајмо најпре двојица тројица, не чекајући масовност, јер Богомладенац Христос обећава да је Он увек ту где су „двојица или тројица сабрани у Његово име". А кад промишљамо како да помогнемо и обрадујемо другога човека, тада се на најбољи могући начин сабирамо у Христово име. Да, то је делатна вера која слави Бога и слави човека у Богочовеку Христу. Дакле, будимо у свом дому срећни и радосни, не плашимо се долазеће стварности, биће онаква какви смо ми. Ако смо благи, човекољубиви, спремни да помогнемо, створићемо добре услове једни другима и биће нам стварно добро, јер празан џеп може да се и напуни док празно срце тешко. И знајте, онај који не зна шта ће без пара, кад једног дана дође до њих осети радост, док онај који не зна шта ће са парама, ако не омекша у срцу, стицаће, али неће имати ни себе ни своје, увек ће желети више и можда поседовати, али неће имати. Јер богат је онај ко је задовољан оним што има, а не онај који много има, док је сиромашан онај који много жели, а не ко мало има... Богатимо се давањем и спремношћу да поделимо радост једни са другима, стварајући а не ленствујући, али не трошећи се у себичности и саможивости... тада ћемо разумети како се то Бог нас ради „умањио" и „осиромашио" да бисмо се ми обогатили Његовим рођењем од Дјеве Марије. То не чини да би нас запрепастио или изненадио, него да би нас покренуо напред... Али ми морамо да одлучимо, и то тако што ћемо се радовати једни са другима, а сви ови благдани су велика шанса за све да покажемо своје стварно човекољубље...

Снага и сила човекољубља

Када осетимо радост због учињеног не очекујући ни награду ни похвалу, разумећемо суштину празника. Видећемо снагу и силу човекољубља које нас покреће напред јер само онда када дајемо, стварно стварамо. Највише имамо онда кад са радошћу делимо са другима то што имамо, не очекујући добитак за то. Али тако ћемо лако истрошити све, рећи ће неко. Не, нећемо, јер ако боље размислимо о сувишку и остатку после славља, видећемо да увек у тим приликама има доста, само треба имати спремност да се радост подели са свима, а не само са изабраним и лозваним. Гостољубље је право кад није задуживање и узвраћање, него је несебично давање. А заиста, када би се сабрали сви вишкови у претпразничко време и поделили, у свим срцима и сваком дому би заблистала срећа. Зато, не чекајмо неку глобалну акцију, почнимо од свог солитера, улице, краја, сакупимо се и одвојмо од себе и свога помало, биће то доста за многе. И верујте, сви ћемо бити испуњенији и радоснији. Овако, док једни бацају остатке, други у недостатку основних потреба умиру или дижу руку на себе. Овим речима не оптерећујем никога, само предлажем да следеће празнике мало боље осмислимо.

проф. др Љубивоје Стојановић,
духовник у цркви Ружица

Извор: Блиц (додатак), 6. јануар 2012. године, страна 12