«Велики Кањон» Православља у Америци

Године 1960. о. Јован Романидис (1927-2001), велики грчко-амерички богослов, професор догматике на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, у свом писму ученом светогорском монаху Теоклиту Дионисијатском, позвао је Свету Гору да пошаље монахе у Америку и да тамо оснује макар један манастир, а ако је могуће и више. Отац Јован је указао на то да ће без монаштва и указивања на аскетски дух Православља, Православље у Америци нестати или ће се претворити у нешто сасвим друго. «Ако овако настави постаће као римокатолицизам или протестантизам, који су укинули сваки вид поста и баве се свиме другим осим аскезом и бдењем.» То што је тражио о. Јован 1960. године, а Света Гора нажалост није могла да испуни, остварио је Господ коју деценију касније, тихо и без много вреве, тако да то нико није опазио.

Процват монаштва

Године 1979. из здравствених разлога у Канаду је стигао јеромонах отац Јефрем, игуман Манастира Филотеј на Светој Гори, духовно чедо исихасте Јосифа, који је, осим Манастира Филотеј, обновио и манастире Каракал, Ксиропотам и Костамонит, и довео монахе. Он је био истински представник старог светогорског предања и један од главних покретача обнове и васпостављања светогорског монаштва. Само што је стигао у Канаду и подвргао се медицинским испитивањима, отац Јефрем је истовремено почео да исповеда, саветује и поучава грчке исељенике који су се тамо налазили. Његово пастирско деловање се са Канаде проширило и на САД. Како су посете учестале, тако је и његов пастирски допринос бивао све већи. Тада је полако почела да се развија мисао о оснивању манастира у Америци, како би грчка дијаспора имала извор из кога би се непрекидно напајала. И заиста, отпочело се са радом, и прво су основана два манастира, један у Монтреалу у Канади, а други у Питсбургу у САД. Овај божански опит је наишао на велики успех и настављено је са оснивањем и других манастира, са таквим резултатом да данас имамо деветнаест манастира, и да се у овом тренутку граде још два. Не мањкају ни прилози и донације земљишта - дакако и од стране народа друге вере - а постоји и могућност оснивања и још неких. Напослетку је о. Јефрем прихватио и позив да оснује манастир на другом континенту. Помолимо се да се и овај позив оствари. Површина на којој се протежу ови манастири је огромна, 400-1500 хектара. Недавно је јеврејска заједница даривала 2000 хектара у Новом Мексику да се сагради нови манастир. Неки манастири су намењени женском монаштву, а неки мушком. Монаси из Грчке нису бројни, већину монаха чине православни рођени у Америци, различите националности, и прозелити. Православнима су постали мормони, муслимани, Индијанци, Јевреји, римокатолици, протестанти. Језик на ком се врше богослужења је грчки, без трунке енглеског језика, и сви монаси уче грчки језик и византијску музику.

Светогорска обитељ у Аризони

Многи од њих су боравили и на Светој Гори неко време, како би упознали монашки живот и предање у његовој колевци. Сви ови манастири су основани у последњих петнаест година. Исељеници су пригрлили манастире љубављу до сада невиђеном. Многи одлазе у цркву сваке недеље и у празничне дане и радо прате напоран типик служби. Најважније је то да су манастири почели да утичу на то да се наши свештеници присећају аутентичног православног духа. Често посећују манастире, обнављају своју духовну снагу, подсећају се црквених и предањских пастирских метода, носе расе, развијају осећај за догматске теме, и одупиру се синкретизму и нездравом екуменизму, који жели да сједини све религије без обзира на огромне и застрашујуће разлике које постоје. Отац Јефрем има као своје упориште Манастир Светог Антонија у Аризони, неколико сати удаљен од престонице Аризоне, Финикса [Рhоеniх], у близини града Флоренса [Florence]. Овај манастир основан је 1995. године, у пустињи Аризоне, у области коју настањују претежно мормони. Мормони су протестантски изданак, који је основан у 19. веку и прихвата полигамију и мишљење да Американци потичу од Јевреја. Њихов центар је држава Јута у САД, а основали су град Солт Лејк Сити [Salt Lake City], престоницу Јуте. Око манастира је купљено још 1200 хектара земље, на којој се узгајају маслине, наранџе, лимун, пистаћи из Егине, винова лоза, грејпфрут и др. Ова област је од пустиње претворена у зелену оазу захваљујући води, коју су бушењем земљишта пронашли у изобиљу. Такође су пресађена огромна стабла палми и кактуса, која пружају осећај једне нарочито егзотичне лепоте и благодати. Поплочани путеви око цветних леја, пригушено светло ноћу, фонтане, имитације животиња у баштама, употпуњују рајску лепоту. Први манастирски објекти су биле четири камп-приколице од отприлике 24 метра квадратних, које су временом претворене у стамбене објекте, док су многи други изграђени на трајним основама. Осим централне цркве Светог Антонија (посвећене и Светом Нектарију), постоји још пет цркава и једна у процесу изградње на оближњем брежуљку. То су цркве: Светог Димитрија, Светог Георгија, Светог Николе, Светог Пантелејмона и Светог Јована унутар звоника манастира, и Светог Илије која се сада гради. Архитектура храмова је различитих стилова, из различитих делова православног света, али прилагођена америчкој средини. Манастир се простире на око 432 хектара, има седам конака и може да угости 500 особа. Број посетилаца је огроман.

Степеник од земље ка небу

Манастир је по посећености на друтом месту у Америци, после Великог кањона [Grand Canyon] којим протиче река Колорадо, и који је због своје величине видљив голим оком са Месеца. Велики кањон је дуг 450 километара, на свом најширем месту је широк 30 километара, а на најужем 6,5 километара, а дубок 1600 метара. Он је један од седам чуда природног света и зато је једна од највећих знаменитости Америке. Сада схватамо шта значи то што је манастир Светог Антонија на другом месту по посећености, после Великог кањона. По узору на Аврама, гостопримство је бесплатно, као и на самој Светој Гори. Трпеза се поставља ујутру после богослужења и увече после вечерње службе. Поклоници, мушкарци и жене, заједно обедују после монаха, слушајући читање отачких текстова, као што је обичај у организованим манастирима. У конацима се слободно може послужити воћем, освежавајућим пићима, слаткишима, сувим воћем, кафом, чајем. Манастир, осим гостопримства, нуди и дело човекољубља. Обезбеђује оброке за сиромашне и пружа помоћ онима који је траже. У Тусону [Tucson], оближњем градићу јужно од манастира, гради се установа за сиромашне и угрожене жене. Стога, у манастиру, исихазам, мисионарење, гостопримство и човекољубље коегзистирају у хармоничној вези. Богослужења су према светогорском типику, благо прилагођена условима у Америци. Молитве се свакодневно врше од два до шест сати увече, а када су свеноћна бденија од поноћи до пола седам ујутру. Поподне се служи девети час, вечерње и повечерје са славословљем. Монаха има отприлике тридесет пет, а игуман је светогорски јеромонах Пајсије, који је дошао са Свете Горе, на самом почетку оснивања манастира са још пет монаха. Отац Јефрем нема административних обавеза, али је старатељ светих манастира како у Америци, тако и у Грчкој. Он је од оних харизматичних клирика који окупљају мноштво света на исповест, савет и духовно усмерење. Чак и из Грчке долазе код њега на исповест. Међутим, раније је било потпуно другачије, из Америке су одлазили на исповест и духовне поуке у Грчку, и нарочито на Свету Гору (што је, наравно, случај и данас). Сада је дошло до преокрета. Требало би да будемо опрезни у умиривању наше духовности, јер бисмо ускоро могли бити принуђени да одлазимо у иностранство ради духовне помоћи. Отац Антоније Мосхонас, свештеник у пензији у Тусону, један од кључних сарадника и присталица старца Јефрема у региону наводи: «Ми свештеници и архијереји у Америци већ седамдесет година покушавамо да доведемо свет у цркве приређујући фестивале. Дакле, организујемо прославе и свечаности и нудимо пиће, јело, забаву и слично. Заборавили смо молитву, бројаницу, исповест, пост, аскезу, Предање наше Цркве. Што је најважније, нисмо се посветили изградњи манастирских центара. Сматрали смо да нису потребни и да немају ништа да пруже нашој Цркви. А онда је дошао један сићушан човек без световног образовања, без дипломе о завршеним студијама теологије, без радикалних и иновативних идеја, као што смо веровали да их ми имамо, и указао нам на наше Предање. Није продавао сувлаки, гирос, мусаку, баклаву и остала јела из грчке кухиње, већ је продавао, или пре бесплатно давао, заборављеног Христа Православља. Није позивао на плес и забаве, већ на бдење и пост. А свет, просветљен од Господа, га је подржао, окружио и ојачао. Мноштво људи које овде можемо видети је незапажено до сада. Америка која покушава да побегне менталитету потрошачког друштва, изобиља и засићења материјалним добрима, покретима као што су хипи и окретом ка источним религијама, почела је да открива истинско и првобитно хришћанство нашег Православља. Отац Јефрем је дошао овде и направио један велики степеник од земље ка небу. Нама, овде у Америци, је дао могућност да се успнемо на небо путем Православног Предања. Манастир Светог Антонија, овде у Аризони, саграђен је знацима које је дао Сам Бог. Када је старац дошао у нашу област и почео да тражи место на којем би саградио нови манастир, пошто је покушао да оде негде другде, изгубио је пут и стигао овде. Био је усхићен. Одмах смо отишли код посредника за некретнине ове области да видимо шта бисмо могли да купимо. Када смо стигли до места где је раније постојао манастир, док смо разговарали са посредником, чули смо како ударају звона као што се чују у Филотеју. Старац је тада рекао: «Овде ћемо га саградити.» Рекао сам то блаженопочившем Антонију, епископу Сан Франциска, нашем надлежном Епископу, на шта је он рекао у себи «кефалонијска фарса», јер сам ја из Кефалоније. Међутим, после две године, док смо ишли ка манастиру и застали мало пре него што ћемо стићи како бисмо обукли расе, јер смо носили световна одела као што је обичај овде у Америци, и Преосвећени је чуо звона. Дао је наређење игуману да не праве свечани пријем, и зато га је, када смо стигли, изгрдио. Међутим, игуман је одговорио да нису ударали у звона и да су оци у својим келијама. Тада је Преосвећени схватио шта се збило и исповедио ми шта је помислио када сам му саопштио шта нам се догодило. Епископ Антоније, када је упознао о. Јефрема и његово дело, рекао ми је: «Јефрем ће напунити Америку манастирима. Колико смо само срећни и благословени што смо га упознали и што ходамо и говоримо са једним живим светитељем.» Молимо се да се «Велики кањон» нашег Православља, православни манастири Америке умножавају у великом броју и да непрекидно духовно напредују. Не знамо каква ја воља Господа нашег Исуса Христа. «Можда у будућности Америка постане ново Византијско царство.»

Православни мисионар, јануар/фебруар 2012. год.

Извор: Епархија далматинска