Балкан и Блиски исток: да ли су огледало један другом?
Поводом стогодишњице Првог балканског рата, Одбор за Косово и Метохију Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, у сарадњи са Факултетом за безбедност Универзитета у Београду и Београдском отвореном школом, организовао је конференцију Балкан и Блиски исток: да ли су огледало један другом? Овај значајан скуп је отворен 17. октобра 2012. године у Парохијском дому храма Светога Саве на Врачару и представља наставак Конференције одржане на ову тему у Пећкој Патријаршији 14 и 15. октобра ове године.
На првом заседању, које је почело после отварања Конференције у 9 часова, говорили су Maртин Ван Кревелд са Универзитета Teл Aвив на тему Повест о два катастрофична подручја, и Шаул Шај из БЕСА центра за стратешке студије Универзитета Бар Илан у Рамат Гану на тему Блиски исток између демократизације и исламизације.
Други део конференције започео је излагањем Дарка Танасковића са Филолошког факултета Универзитета у Београду на тему Балкан и Блиски исток: регионални приоритети Турске. Срђа Трифковић са Факултета политичких наука Универзитета у Бања Луци излагао је на тему Стотину година после: Турска је поново ту.
Владимир Ајзенхамер из Центра за студије Азије и Далеког истока Факултета политичких наука Универзитета у Београду обрадио је тему Западни Балкан и исламске схизме.
Завршну дискусију учесника конференције водио је Душан Батаковић. Учесницима конференције обратио се и г. Јосеф Леви, амбасадор Израела у Србији.
САЖЕЦИ И БИОГРАФИЈЕ
Maртин Ван Кревелд
Универзитет у Тел Авиву, Тел Авив
Повест о два катастрофична подручја
Судећи по рангирању различитих земаља на Индексу људског развоја УН-а, и Балкан и Блиски исток су катастрофичне области. У оба случаја узроци несрећног стања ствари се могу повезати са вековима лоше отоманске владавине, распадом Отоманског царства, и успостављањем нових граница које нису узимале у обзир националне, политичке, економске, друштвене и културне факторе. У овом хаосу се издваја једна држава: Израел. Покушаћу укратко да дам увид у корене њеног успеха, и сугерисати да Србија можда нешто може да научи од њега.
Један од најистакнутијих војних историчара данас, Мартин Ван Кревелд магистрирао је на Лондонској школи економије, а дипломирао и докторирао на Јеврејском универзитету у Јерусалиму где је предавао од 1971. Од Ван Кревелдових осамнаест књига, најпознатија је ”Трансформација рата”, док му је ”Доба ваздушне моћи” последња; књига о ратним играма је у штампи.
Дарко Танасковић
Филолошки факултет Универзитета у Београду, Београд
Балкан и Блиски исток: Турски регионални приоритети
Балкан и Блиски исток су отворено и стално декларисани као два регионална приоритета актуелне турске спољне политике, засноване на нео-отоманистичкој доктрини такозване „стратешке дубине“, коју је турски министар страних послова Ахмет Давутоглу теоретски елаборирао и која се на све могуће начине систематски спроводио у пракси током последње деценије. Иако су светски медији посвећивали далеко мање пажње турској активности на Балкану него политици Анкаре на Блиском истоку, постоји доста разлога да се верује да је нео-отоманизам заправо динамичнији и амбициознији у пределу европског откривеног стомака. Чињеница да субјекти међународне заједнице до чијег мишљења Турска нарочито држи сматрају Турску легитимним и поузданим фактором мира, стабилности и развитка на Балкану мора да буде снажан мотив за спољну политику ове највећим делом азијске земље да сматра балкански регион као свој практични и симболички приоритет на свом путу ка ЕУ. Иако наизглед не постоји директна веза између начина на који је Турска ангажована на Балкану и на Блиском Истоку, њене активности у ова два региона требало би да се анализирају и тумаче упоредно и органски, као два лица истог комплексног феномена која су до одређеног нивоа чак и међузависна. Такав приступ ће нам омогућити да забележимо неке важне типолошке карактеристике нео-отоманиског идеолошког обрасца као и његове практичне политичке потенцијале, противречности и ограничења.
Дарко Танасковић је бивши југословенски и српски амбасадор у Републици Турској, Азербејџану и Ватикану. Он има диплому, мастер и докторат из оријенталне филологије на Универзитету у Београду, где до данас предаје. Др Танасковић је издао више од 600 радова икључујући дванаест књига, међу којима је Нео-отоманизам последња.
Срђа Трифковић
Факултет политичких наука, Универзитет у Бања Луци, Бања Лука
Сто година касније: Повратак Турске
Без преседана је у историји да се некадашња велика сила која је доживела период наглог пропадања врати на светску сцену и поново успостави своју позицију као једног од главних играча. Након Пелопонеских ратова, са Атином је било готово заувек; после колапса Западног римског царства, Рим никада више није повратио свој некадашњи статус и славу. Након Филипа II, Шпанија је брзо почела да пропада и до данас је остала трећеразрена сила. И тако даље.
Турска се показује као изузетак из овог правила. Стотину година након што се чинило да је Првим балканским ратом судбина Турске запечаћена, утицај турске републике расте у сва три региона кључназа нео-отоманску експанзију: на Балкану, у арапским земљама и у већински муслиманским земљама бившег Совјетског Савеза. Сваки од ових региона имао је значајну улогу у преобликовању геополитике Великог Блиског Истока током претходне деценије. Овај комплексни пројекат, о којем се још увек мало говори у западним медијима а који креатори вашингтонске политике још увек поричу или игноришу, за премијера Таџипа Ердогана и његов AKP (Странку правде и напретка) добро напредује.
Рад др Трифковића раматра разлоге и развој ове изузетне трансформације која је током протекле деценије из темеља променила безбедоносну архитектуру региона.
Срђа Трифковић је спољнополитички уредник часописа ”Chronicles: A Magazine of American Culture”. Трифковић је дипломирао на Универзитету у Сасексу и на Универзитету у Загребу, а докторирао је на Универзитету у Саутемптону. Објавио је више књига, међу којима су ”Усташе: хрватски сепаратизам и европска политика, 1929-1945” и књигу о историји и веровањима ислама о којој је било много полемика ”Мач Пророка: политички некоректни водич кроз ислам”,
Владимир Ајзенхамер
Центар за студије Азије и Далеког Истока, Факултет политичких наука
Универзитет у Београду, Београд
Западни Балкан и исламски расколи
Муслимани Западног Балкана вековима су свој верски идентитет везивали за Османлијско царство и ханефијску школу ислама која је представљала доминантну интерпретацију исламског верског учења на европским територијама ове импорије. Са ратним дешавањима која су пратила распад југославије, дошло је и до значајног продора другачијих интерпретација исламског учења, која ће временом битно утицати напромену свести и схватање ислама међу овдашњим муслиманским становништвом. Под маском исламске солидарности и путем политичке, војне и хуманитарне помоћи коју су, током ратова деведесетих, својој балканској ”браћи” пружиле муслиманске државе Блиског истока, на ове просторе стигла су до тада мало позната селафијска учења, као и шиитска интерпретација ислама. Државе попут Саудијске Арабије и Ирана су на тај начин оствариле значајан верски али и политички утицај на балканске муслимане, поставши тако, уз традиционално присутну Турску, још једна ”спољна” детерминанта њихових унутрашњих верских и политичких односа. Рад анализира проблем верских и политичких раскола међу муслиманима Западног Балкана који су узроковани превасходно увозом ”нових” интерпретација исламског учења са Блиског истока. Аутор настоји да кроз компаративнији приказ ситуације у БиХ, Србији, Црној Гори, Македонији и Албанији укаже на постојање озбиљних верских и идеолошких раздора међу овдашњим муслиманима, и да покаже какве верске, политичке и безбедоносне импликације може имати ова криза верског идентитета.
Владимир Ајзенхамер је докторант на Универзитету у Београду, где је дипломирао и магистрирао на Факултету политичких наука. Једна од његових главних тема је верска димензија политичких процеса на Блиском и Далеком Истоку.
Шаул Шај
БЕСА центар за стратешке студије, Бар Илан Универзитет, Тел Авив
Блиски исток између демократизације и исламизације
Исламска еволуција је јача од револуције „Арапског пролећа“:
Револуције „Арапског пролећа“ које су покренули млади активисти користећи све могућности које интернет нуди, утабале су пут исламистичким покретима. Главни учесници у овој промени су били млади људи. Први који су имали користи од тога су били исламисти због тога што су добро структурисани и зато што имају дубоке корене у друштву, за разлику од младих људи који нису имали времена да се боље организују. Исходи недавних арапских побуна су потврдили организациону надмоћ и привлачност исламистичких политичких партија у великом броју земаља Блиског истока.
„Арапско пролеће“ које је преобликовало политички изглед регије, означено крхим прелазима од секуларних про-западних диктатура преко „демократске процедуре“ ка формирању исламских режима. Овај „цунами“ је покренуо тектонске плоче муслиманских друштава и наставиће да изазива ударе који ће водити ка доминантно исламском региону.
Исламски фундиментализам и демократија: Хасан ал-Бана (1906-49.), оснивач Муслиманског братства које је дошло на власт у неким муслиманским државама, трудио се да истреби западне утицаје. Он је учио да је ислам једино решење и поистовећивао је демократију са непослушношћу исламу. Сајид Катб (1906-66.), водећи теоретичар Муслиманског братства, потпуно се противио идеји популарне власти. Он је веровао да се исламска држава мора заснивати на Курану, за који је сматрао да нуди потпуни и морални систем којем није потребна даља законска обрада.
Савременији исламисти као што су Јусуф Ал-Карадави тврде да демократија мора да буде потчињена прихватању Бога као основи власти. Демократски избори су стога јерес, и пошто религија ствара право, нема потребе за законодавним телима. Минулих година се може приметити промена у стратегији радикалних исламских организација. Муслиманско братство отворено тежи да успостави „демократију“ засновану на исламским начелима. Сами исламисти посматрају либералну демократију са презиром. Они су вољни да признају да је то пут ка власти али то је само једносмерни пут. Исламски свет није спреман да апсорбује основне вредности модернизма и демократије нити прихвата основне западне структуре које подразумевају демократију.
Исламисти се користе дволичношћу. Они покушавају да представе западу умерену слику политичког ислама, да би охрабрили подршку и инвестиције са запада. Али унутар муслиманског друштва стварност је другачија и већина гласова који се чују је врло конзервативна.
Историјске промене које се одигравају у регији су сада засигурно еквивалент покретима тектонских плоча у полтичком смислу. Ово је историјкско раскршће и пут којим иду нације којих се ово тиче ће утврдити нашу будућност. У међувремену ми можемо да видимо тамо више исламизације него у демократијама западног типа. Где ће то стварно водити Блиски исток и остатак света зависи само од будућих догађаја.
Шаул Шај је бивши начелник Одељења за војну историју Израелских одбрамбених снага и бивши потпредседник Савета за националну безбедност Израела. Магистрирао је и докторирао на Бар Илан Универзитету са посебним интересовањем за противтероризам; он је предавач на истом универзитету као и на Интердисциплинарном центру, Херцлија (IDC); др Шеј је такође старији истраживач сарадник Бегин-Садат Центра за стратешке студије и писац књиге ”Исламски тероризам на Балкану”.
Гордон Н. Бардош
Експерт за питања безбедности и политике Балкана, Њујорк
Процена опасности од милитантног ислама у Југоисточној Европи
Велики број главних терористичких акција у претходних петнаест година, укључујући напад 11. септембра, бомбашке нападе на куле Кобар, америчке амбасаде у Кенији и Танзанији, амерички брод разарач „УСС Кол“ итд, повезан је са Балканом. Овај рад ће размотрити историју настанка милитантног исламистичког покрета у Југоистичној Европи, изнети процену о тренутном степену опасности од радикалних екстремиста у региону и сагледати различите предлоге практичних политика које локалне власти и међународна заједница имају на располагању за суочавање са овом претњом.
Гордон Н. Бардош је бивши потпредседник Харимановог института на Универзитету Колумбија и донедавни извршни директор Удружења за студије националности. Бардош је докторирао на Универзитету Колумбија и нарочито проучава балканске конфликте њихове и везе са сличним регионима света.
Борис Хавел
Факултет политичких наука, Свеучилиште у Загребу, Загреб
Теологија обликована политиком:
чињеница на Блиском истоку, потенцијал на Балкану?
Сукоб на Блиском истоку је комплексан и компликована. Постоје многи аспекти истог, као што су национални, економски, територијални, безбедоносни, психолошки и историјски. Анализа било којег од њих би нам помогла да их боље схватимо. Ипак, постоји један аспекат који, ако се игнорише, оставља било коју анализу непотпуном: верски. Иако су током дуго времена водећи медији и стручњаци радије бирали да занемаре његову важност у блискоисточном сукобу, после догађаја из септембра 2011., и после таласа исламског тероризма у Израелу наредне године, све више научника и аналитичара обраћа све више пажње на њега. Тиме, чињеницу да религија у некој мери утиче на средњеисточну политику, махом у муслиманским земљама, није више могуће игнорисати.
Чак и ако се овај аспекат донекле признаје, то се махом чини површно и недовољно. Да би био исправно схваћен, посебно у научним круговима, њему треба приступити на мултидисциплинарни начин у који спадају барем три поља изучавања: политичка наука, историја и теологија. Применом ове три дисциплине на изучавању Свете земље научило би се да откако су Израиљци освојили Канан до данас,једна или више верских заједница су увек веровале да на власт над земљом утиче њено сопствено духовно стање. Иако су многи владари, многа краљевства и многе идеологије прошле кроз земљу Израиљску/Палестину, политичка религија је, у претходна три миленијума, увек била присутна.
Ова проблематика, која мене посебно интересује, и којој сам ја посветио пуно пажње, се не бави тиме колико и на који начин религија утиче на политику, већ како све то иде обрнуто: како тренутни средњеисточни сукоб и поновно успостављање јеврејске државе утиче на јеврејску, хришћанску и муслиманску теологију. Неке то може изненадити, али невероватна и чудесна историја ционистичког покрета и следствени настанак и опстанак државе Израел јесте изазвао дубоке примене у делу теолошке мисли све три религије.
Оријенталистима би ово било најмање зачуђујуће по питању ислама. Немало муслиманских веровања је настало као израз политичке борбе и друштвених услова (Пророково обећање Раја учесницима који су убијени у пљачкашким походима против меканских каравана, проглашење Јерусалима од стране калифа у Дамаску за светињу, чиме је пољуљао позицију свог супарника у Медини итд.). Пошто је јеврејска војна надмоћ била непозната у исламском предању и ранијој историји, неке верске новотарије су биле уведене током борбе са Израелом, конкретно признавање бомбаша-самоубица за шехиде од стране истакнутих исламских правника (Кардави итд.).
У јудаизму, политички ционистички активизам се све више признаје за теолошки прихватљив корак ка увођењу есхатолошког и месијанског доба. Овај тренд све више добија на снази посебно после Шестодневног рата 1967.
Коначно хришћанство,[1] које је вековима гајило анти-јеврејска осећања, је током друге половине 20. века доживело надолазак масивног религијског филосемитизма и хришћанског ционизма (занимљиво је питање које наука још није подробно изучила: шта је дошло пре?). Пре само сто година хришћанина који би тврдио да је тумачење Старог Завета које изнесе Јеврејин и даље теолошки прихватљиво би осудили као јеретика; пре три или четири стотине година он би био спаљен на ломачи и за саму такву помисао. Али ипак, успостављање државе Израел је допринело дубокој теолошкој промени по том питању: хришћани су преиспитали значење речи Израиљ. Хришћани све више виде Израел као корен њихове вере а Јевреје као своју старију браћу, служитеље истога Бога; народ кога Црква није заменила као изабран и благословен (како то приказује недавна историја, а историја има епистемолошку теолошку вредност и у јудаизму и у хришћанству), већ као народ из кога је дошло спасење и коме хришћани дугују захвалност. Засигурно, хришћанско теолошко зближавање јеврејском народу и њиховој вери није исљкучиво резултат политичког развитка на Средњем истоку. Ипак, постоје убедљиви аргументи да је успостављање јеврејске државе био главни покретачки фактор.
Ако су се хришћани и Јевреји зближили и признали њихове заједничке вредности и делове теологије, зансоване на заједничком Писму, зар не би било логично очекивати да различите хришћанске гране иду истом стазом? Изнад свега, све хришћанске деноминације имају много више теолошки заједничког него што иједна хришћанска деноминација има са јудаизмом. Стога није изненађујуће што су на Средњем истоку активни разни покрети који промовишу хришћанско јединство и сарадњу (међу њима ICEJ). Опет, политички узрок није једини, а вероватно ни најбитнији разлог иза новонасталог теолошког, етичког и цивилизацијског слагања до којег су дошле разне гране хришћанства, али је сасвим вероватно да је политика – која наглашава поновно успостављање политичког Израиља као Божије дело у историји – била главни фактор у изазивању оваквих промена. Конкретно, како гране налазе места ка јединству – враћакићи се ка маслини, која је Израел – тешко је пренебегнути чињеницу да се само њихово опажање да маслина и даље постоји одиграло управо зато што је маслина настала као политички ентитет.
Сукоби на Балкану су на много начина јединствени и у много детаља се разликују од сукоба који бесни на Средњем истоку. Али опет, балкански сукоб садржи неке од карактеристика које чине његову политичку поставу најсличнијом средњеисточној у свету. Опажајна стварност и опасност од глобалног џихада су неке од њих. Упоредна цивилизацијска близина не-исламских политичких учесника је друга. Могу ли ове сличности надахнути балканске хришћане да виде једни друге на другачији начин него до сада? Може ли раздељени и често оклеветани балкански – а што се тога тиче, и сви европски – хришћани да виде једни друге на другачији начин: као служитељи истога Цара, децу истога Царства и сараднике у истој мисији да га доведу на земљу као и на небу? На основу онога што смо видели у јеврејско-хришћанским односима на Блиском истоку, верујем да није нереално очекивати позитивни духовни развој упркос тешким и оштрим политичким приликама. Упркос ранијем непријатељству и сукобима, разлике између, на пример, католика и православаца није био дубљи и шири од оних између хришћана и Јевреја. Зашто би онда биле и теже за премошћавање?
Борис Хавел је дипломац Ливетс Орд Универзитета/Орал Робертс Универзитета, мастер са Јеврејског Универзитета у Јерисалиму и доктор са Универзитета у Загребу, и бави се исламом, верском димензијом средњеисточног сукоба и хришћанским ционизмом.
Дарко Трифуновић
Факултет безбедности, Универзитет у Београду, Београд
Геополитика и регионална безбедност: улога Турске, Ирана и Саудијске Арабије у Југосточној Европи
Вековни антагонизми Блиског Истока, мултидимензионални сукоби као и манипулација религијом пресликали су се на подручиује Балкана за време и након грађанског рата у Босни и Херцеговини. Суштински сукоб на релацији Саудијска Арабија–Иран, добио је нове облиике у Босни и Херцеговини. Трка ко ће контролисати босанске муслимане највеће последице оставила је на промени идентитета босанскохерцеговачких муслимана, а посебно у домену вере, појавом муџахедина, Ал Каиде и вехабија. Иран, Саудијска Арабија и од скора Турска покушавају да задовоље своје интересе користећи сва могућа средства манипулишући религијом и користећи балканску популацију муслимана као средство остваривања својијх циљева.
Дарко Трифуновић дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду а докторирао на Факултету безбедности, где и ради. Објавио је књигу ”Глобална мрежа исламских фундаменталиста - modus operandi – модел Босна”. Редован је учесник на годишњој конференцији на Међународном институту за антитероризам у Херцлији.
[1] Овде мислим углавном на евангелистичко и у мањој мери католичко хришћанство. Православно хришћанство није било поље мог детаљнијег изучавања.