Бихаћ - главни град Крајине љуте
Историјске белешке поводом прве архијерејске литургије у новоподигнутој православној саборној цркви у Бихаћу 2012. године)
Уно, зелена хладна водо, паћене земље наше,
Свилени појас што паше поља и луге и питома села,
Што течеш испред прагова многих и куће моје
У овој мирисној јесењој ноћи,
Топлину дајем ти срца и део душе своје.
Бранка Милошевић-Чаушевић
(Развитак, бр. 11 (1940), стр. 336)
Предојевићи – породица освајача Бихаћа и православних епископа
Бихаћ је највећи град западног дела Босне и Херцеговине, а почетком 21. века за Србе постаје неко егзотично крајиште. Али није и не сме да буде тако. Срби Бихаћа – Бихаћани, мада они исламске вероисповести више воле да се зову Бишћани, оставили су итекако историјског и цивилизацијског трага. Почетак модерног Бихаћа, мултиетничког, подједнако исламског, римокатоличког и православног, може се и треба сместити у крај 16. века, када је плаштом велике Османске империје овај крај Поуња заогрнуо помухамедањени Србин, Хасан паша-Предојевић.
За Предојевиће постоји више предања, да су пореклом из Клобука, код Требиња у Источној Херцеговини или да су пореклом из подгрмечког места Саница. Први мухамедански историчари Босне и Херцеговине бележе: „Дервиш Хасан-паша Предојевић (гази = освајач) је рођен у Херцеговини. На двору уз аџами оглана доспио је до положаја чакирџи-баше (командант ударних јединица које прве нападају на непријатељске земље). Онда је био бег Сегедина, па беглер-бег у Босни“. (Фикрет Миџић, Тврђава Соколац, Бихаћ 2011, стр. 158).
Тако пише Ибрахим Алајбеговић Пећевија у својој „Историји“ која се односи на време од 1576. до 1650. године. Хасан-паша Предојевић погинуо је у бици код Сиска 1593. године. У историји је остао забележен као освајач Поуња и града Бихаћа 1592. године и као градитељ првих исламских богомоља – џамија на поменутом простору. Али не само то. У време Хасан-паше Предојевића забележен је и јак миграциони талас Срба православне вере у просторе дубоке Босанске Крајине. Зна се да је био прек, али и да је поштовао своје сународнике старе хришћанске вере. О томе недвосмислено сведоче историјска предања. Каже се да је мајци подигао цркву у којој је могла несметано да се моли у својој старости и да бар ту има неку утеху од сина који јој је отет, након проласка аџами-оглана – експедиције, која је по селу купила православне дечаке за јаничаре. У околини Требиња подигао је и џамију са четвртастим минаретом у облику црквеног звоника. Занимљиво, важно и недовољно истицана је и чињеница да су из рода Предојевића потицали и неколико угледних православних епископа и митрополита.
Исламизација у западним српским областима није увек била тако присилна, како нас убеђују доцнија романтичарска виђења ствари. Она је била и производ толерантности религиозних уверења, можда и апокалиптичности ткзв. Цркве босанске, али пре свега једне социолошке функционализованости. Војсковође и носиоци власти, чиновници Османског царства морали су да буду мухамеданци. Међутим, у призми средњовековне идеологије „спољашњег епископства“ када држава има покровитељску улогу према мисији цркве, породице које су имале „потурченог“ представника такође су и на духовном пољу и црквеној мисији православља имале свога доприноса. Митроплити дабробосански и епископи епархије у Марчи носе презиме Предојевић, а дошли су у северозападну Хрватску из Босанске Крајине, Максим (1630-1642) и Гаврило Предојевић (1642-1644). (Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996, стр. 98; 301-302). Везе Марче и поунског манастира Рмња додатно бацају светло на „двоверје“ породице Предојевић и њихову хегемонију остварену у Крајини специфичном религиозном политиком и једним, свакако, толерантним понашањем.
Историја православних храмова града Бихаћа
У другој половини 19. века у околини Бихаћа била је смештена једна од старијих и важнијих српских школа. У питању је богословија, училиште у коме су се образовали младићи за свештенички позив. То је богословија на Хргару у којој су главну реч водили старци из свештеничке лозе Иванчевића.
Репресивни систем Аустро-Угарске који је своје право лице показао у ратним годинама Првог светског рата, сместио је у околину Бихаћа један од логора за национално свесне, али и, како се сматрало, недовољно лојалне Србе. Тако је место Жегар, које је добило име по досељеницима из истоименог места у северној Далмацији украј кога се налази манастир Крупа, имало логор за интернирце.
Дрвена православна црквица подигнута је на простору, тадашњег бихаћког предграђа, званом Језеро 1863. године. Камен темељац за православни храм у најурбанијем језгру Бихаћа положен је на празник Духове 5. јуна 1894. године, а читаво здање је освештано 26. јула 1898. године. Управник градилишта и надзорни орган био је млади инжењер С. Мирковић који је првобитни план владе за православну бихаћку цркву делимично прилагодио потребама православне литургике и архитектуре.
Мартиријум православног храма у Бихаћу 1941. године
Православна богомоља у Бихаћу била је први храм који је срушен у, по злу познатој, Независној држави Хрватској. Усташки режим је прогласио Србе, Јевреје и остале нехрвате „неаријевским становништвом“ које је по „закону о чистоти расе“ било стављено ван закона. У граду и околним селима нарочито је страдало српско становништво. Вође антисрпског терора били су тадашњи велики жупан за Крбаву и Псат Љубомир Кватерник, затим бивши подофицир југословенске војске Енвер Капетановић, професор Крунослав Стошић, студент Анте Вицковић, усташки официри Анте Рожић и Анте Шкорић из Зенице и Сарајева и други.
После рата процесуиран је др Казимир Крнделић који је био секретар („тајник“) великог жупана Љ. Кватерника за Крбаву и Псат, умешан у злочине над цивилним становништвом Босанске Крајине и Лике. (Архив Југославије, Савезна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, Котар Бихаћ, АЈ, 110-817, стр. 407-410).
Документ који је сачуван, а који сведочи о прогону и хајци на Србе, јесте плакат-проглас великог жупана Велике жупе Крбаве и Псат од 20. јуна 1941. године, у коме се забрањује слобода кретања Србима, њихов боравак у граду Бихаћу и у околини у пречнику од 15 километара: „Власи моћи ће доћи у Бишће само и једино на позив власти и то уз предочење позива. Према томе неће смјети долазити ни за недјељне ни за годишње сајмове у Бишће и његову околину“. (Архив Српске православне цркве, Збирка плаката).
У првом таласу насиља животе су 1941. изгубили угледни Срби Бихаћа, као што су трговци: Жарко и Јово Козоморић, Вељко Мандић, Перо и Душан Ступар, Илија и Симо Билбија, Илија и Ђорђе Ђукић, Милан Шорак, затим Бранко Максимовић, трговачки помоћник, инжењери: Михало Мандић, Богдан Турудија, др Душан Матавуљ, председник окружног суда др Милан Војводић, др Симо Илишевић, директор Земаљске Банке Божо Поповић, директор Српске Банке Живко Чулић, професор Михајло Вујатовић, директор гимназије Димитрије Петровић, служитељ Окружног суда Ђуро Кораћ, грунтовничар Љубо Бањеглав, Јово и Илија Брдар, порески инспектор Ристо Продановић, поседник Спасо Пањковић, општински чиновник Васо Цвијановић, такође убијени су и пензионери који су се доказали у својим струкама: Илија Рапо, Стеван Пилиповић, Илија Јованић и Јово Трбојевић. (Архив Србије, Комесаријат за избеглице и пресељенике, Д LVIII/1525, стр. 1)
Међутим, треба знати и стално истицати да се рушењу православне цркве у Бихаћу, наређењима усташког великог жупана Љубомира Кватерника противио тадашњи председник градске општине Абдулах Ибрахимпашић. Црква, солидно зидана, рушена је динамитом, читава два дана. Зликовци су то своје дело отпочели на Видовдан 28. јуна 1941 године. У једном избегличком извештају остало је записано: „Абдулах је предложио да се морају срушити и католичка и муслиманска богомоља у томе месту, иначе он неће бити председник. Одмах је смењен дужности председника општине, а на његово место други је постављен, али је црква ипак срушена. Између 29. и 30. јуна ухапшено је у Бихаћу око 50 муслимана, присташа смењеног председника општине Абдулаха. И њега самога усташе су хтели да ухапсе, али им то није успело, јер га је чувало његових, око 50 наоружаних присталица, муслимана“. (Архив Србије, Комесаријат за избеглице и пресељенике, Д LVIII/1519, стр. 1)
Овај стари бег, аристократа, није био усамљени пример саосећања са српским жртвама. Још је карактеристичнији случај старине од преко шездесет љета Османа Косовића који је, због припадништва патриотској организацији „Народна одбрана“ нарочито био третиран и мучен у усташком заточеништву. Њега су у злогласној „Кули“ тукли, песницама, али и бајонетом пљоштимице, сав обневидео и у крви дозивао је свога побратима и ратног друга из Балканских и Првог Светског Рата комитског војводу: „Да ми се поздрави Коста Пећанац, да му се исприча шта се десило са мном. Да му се нагласи да сам остао онај стари Хаџи-Осман и да умирем као прави Србин“! (Архив Србије, Комесаријат за избеглице и пресељенике, Д LVIII/1518, стр. 3)
Од материјала срушене православне цркве, фанатизовани римокатолици су надоградили свој храм. Овај податак између осталог стоји и у образложењу Комисије за очување националних споменика којом је „жупна црква Св. Анте са гробницом бихаћког племства – хрватских великаша“ проглашена националним спомеником Босне и Херцеговине. (Службени гласник Босне и Херцеговине, бр. 104/год. 2006). Али, тај тријумф није трајао задуго јер је црква св. Анте погођена савезничком бомбом 1943. године.
После 70 година
У суботу 10. новембра ове текуће 2012. године, на дан и празник св. Арсенија сремца у Бихаћу је у новоподигнутој православној цркви одслужена прва света литургија којом је чиноначалствовао Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки господин Хризостом Јевић. Уз саслужење већег дела свештенства епархије бихаћко-петровачке овај радосни духовни догађај означио је поновно рођење православног саборног (катедралног) храма Епархије у њеном историјском средишту и седишту. Након пуних 70 година Бихаћ, стари град, на лепотици Уни, дочекао је да поново има достојну православну богомољу, да се колико-толико исправе начињене историјске и цивилизацијске неправде према његовом православном делу становништва. За испоштовани рок да ће грађевински радови на уређењу ентеријера и екстеријера нове цркве бити завршени треба захвалити ажурности и професионализму грађевинске фирме „Бен-мал груп“ из Велике Кладуше власника господина И. Ђедовића. Треба рећи да се нови саборни храм посвећен Св. Тројици налази на простору насеља Језеро где је 1863. била она поменута дрвена црквица. На тај начин се потврђује континуитет светиње, а Срби на лицу Бихаћа поново виде почетак једне ведрине и наде.
Радован Пилиповић
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
