Монографија о средњовековним манастирима, њиховој историји и видовима саживота
Манастири као лабораторије иновативности и антиципација модерне
Срж ове монографије, сабијене у орахову љуску, могао би гласити: средњовековни манастири су изванредни модели културе средњег века у којима је положена клица модерне. Aутор вели expressis verbis да су манастири ”лабораторије иновативности”. Књига Герта Мелвила, угледног немачког историчара са ”Техничког универзитета” у Дрездену, представља суму и синтезу дугогодишњег историографског капања над темама монашког универзума, коме је он завештао готово сав свој истраживачки век. Монографија Gert Melville: „Die Welt der mittelalterlichen Klöster. Geschichte und Lebensformen“. C.H. Beck Verlag, München 2012 - „Свет средњовековних манастира. Историја и начини саживљења“, објављена је у Минхену код једног од најугледнијих немачких издавача, C.H. Beck Verlag, који ове, 2013.г., нека нам овде буде допуштено да подсетимо, слави своју 250. годишњицу оснивања.
Мелвил отпочиње своју монографију изоштреном тезом сходно којој аскети играју престижну улогу у позној антици. Чак и повлашћени, декадентни сталеж позног Римског царства је био презасићен свестрано слављеним раскалашним гозбама са еротским пировима. У току периода сеобе народа, устаљени урбани живот се стао распадати. Појављује се нови, аутохтони тип егзистенције – хришћански аскет, подвижник, еремит, монах или монахиња који се - кроз анахорезу (vita religiosa) налазе у потрази за новим животним смислом. Како највише социјалне институције, званична Црква, свештеници и епископи, тако и световни владари подржавали су и подстицали нови начин живота неуобичајених фигура монаха и монахиња, будући да су оне изгледале узорним видом хришћанског живота.
Појавом првог хришћанског анахорете, отшелника у египатској пустињи, у трећем веку после Христа, од којих је у харизматичкој колонији еремита, пустињака најпознатији преподобни Антоније (251- 356), почиње да се развија култура средњовековних манастира. Његов спис Apophthegmata patrum, збирка мудрости и начела духовности, била је узор еремитског, подвижничког живота који је у монашкој пракси примењиван.
Аутор обрађује класичне видове из историје монаштва и њихових редова и законоправила (Ordo monasterii) – Пахомијева (292./298. – 346) ”Правила” сва у духу сиромаштва, сазерцавања и уздржања, као и Св. Василија Великог (330 – 379), и блаженог Августина (354 – 430), односно његове «Regula ad servos Dei“.
Почев од позне антике, како мушкарци, тако и жене стремили су непосредном сусрету са Богом у виду хришћанске, киновијске заједнице. Вид таквог заједништва је био општежитељни у манастирима (vita monastica) или отшелнички (vita eremitica), у пустињама, пећинама и руинама. Начела таквих одлука – „слеђење гласа сопствене савести“ - могу се наћи и у Лутеровим списима, подсећа нас протестант Мелвил и вели: „Одлучујући носиоци Реформације били су монаси и монахиње“. Из еремитског, пустињачког начина живљења развили су се различити облици манастирског општежића, који су кроз потоње векове имали невероватан успех, не само у духовном развоју хришћанског заједништва, већ и у привредном, културном и политичко-државном смислу. У њима је однос индивидуе и заједнице као рационалне форме испробаван и иновативна конструкција складне форме државности пресађивана у профану област друштва. Границе рационалности и границе мистичког предања биле су у њима опитно испуњене. Духовна слобода манастира је била, сходно аутору, некакав саморазумљиви императив.
Уза сву методичку педатност, ова монографија одише префињеном наративном јасношћу и примерном сликовитошћу. На крају ове дивне монографије добија ауторова средишна теза у фактичној једнозначности - да се данашња друштвена и индивидуална егзистенција заснивају на темељима средњовековног монаштва.
Ову монографију заокружује напоредна хроника – паралелни развој монаштва и опште историје - која нам омогућује прегледнију панораму збивања у синоптичкој перспективи. Мелвилова монографија је солидан преглед настанка и развоја монаштва и манастира – топоса између неба и земље, те је радо препоручујемо како богословској, тамо и академској јавности.
Протоћакон Зоран Андрић, Минхен
