Живорад Јанковић: Над мемоарима проте Матије

Настанак Протиних списа представља сплет контраста који истраживачу вежу руке. Они нису производ деловања у једном смеру и у једној истој равни. По томе се та дела разликују од свих осталих наративних извора о периоду устанка. Остали учесници устанка који су решили или су били у прилици да посведоче о свом времену чине то вољно, без колебања, непосредно, кроз лично писање или казивање у перо записивача.

Стога, колико су Протина сећања значајна по своме садржају, толико је занимљив и историјат њихове појаве од настанка првих бележака до објављивања путем штампе у облику готове књиге, кад се среће и последње колебање Протиног сина око оправданости штампања књиге (1867). Оваква оцена дела је оправдана и поред јасног сазнања да је ту речено мање важно од онога што је аутор прећутао.

Не би требало да изненади ако нека солидна анализа текста која тек предстоји покаже како Прота и није био вољан да сачини целовит текст. На три примера се види како радо говори о успону свог угледа током устанка, који траје до пред Мишар, односно до времена удаљења из Правитељствујушчег Совјета.

Вероватно му је удаљавање из Правитељствујушчег Совјета средином 1806. године тешко пало и он не жели да деци говори о низлазној путањи својег рада... При томе не треба одбацити могућност да га је време и други послови ометало да посао приведе крају. Дани су пролазили а да није ни био свестан шта то значи.

Како се одредити бар између два подједнака важна момента? Прота је уман човек, свестан значаја свог времена и деловања устаника. Јасно му је да о томе треба оставити писани споменик и да међу устаницима нема ко то да уради. Уз то иде и прирођена жеља за проширењем знања о приликама, што указује да има, ма и подсвесну, намеру да о томе некад пише.

Са друге стране, текст пред нама има јасну намену - упућен је деци из другог брака, касно рођеној. „Помисао да може скоро умрети (а 1833. и био је оболео) и децу малу неупућену, у селу без икаквог имања оставити, врло га је обеспокојавала. Зато је писао деци својој за спомен као што је у почетку казао. Ако га деца не запамте, да из рукописа његове кад дорасту штогод о њему сазнаду.“

Без таквог размишљања, писања највероватније не би било. Записано је стајало у облику белешки, кроз разне верзије, значи још увек у трагању за правим обликом. Пред приређивачем (сином Љубом) био је тежак посао избора и сређивања. Дело је намењено „деци“ и само заслугом и спретношћу једног од те деце, књижевника Љубе, добија коначни облик.

У науци преовладава мишљење да је дуго крио постојање рукописа својих успомена. У свом писму Анастасу Јовановићу (фебруар 1847) искључује могућност да би он тако нешто радио. „Желите да вам ја у животу моја прикљученија опишем. И то ми се не види да је од мене, а за мене описивати учтиво. И то ја остављам савременицима и потомству по смрти да, ако што будем по дужности мојој у роду и отечеству нашем полезно учинио, то нека они (ако хоће) мере и расуде“. О томе није знао ни Јован Хаџић као Проти близак човек коме је за објављивање уступио низ важних па и јединствених докумената.

Ни чланови породице нису упућени у околности настанка списа: „Ја управо не знам кад је он почео писати ове мемоаре, но по речима у почетку казаним, држим да и је почео писати око 1833. године, а пре тога имао је доста белешки, нарочито своје пословање у Бечу написао је то што овде, 1815. године.“ И сину је непознато то се и он довија да преко текста утврди почетак рада што би могао да учини и сваки други читалац. Строжије гледано цело писање би се могло оценити као белешке.

Како се ближио крај живота, Прота је изгледа мењао одлуку: „Пред своју смрт предао ми је мој отац, како своје историчне рукописе, тако и све за српску новију историју прилоге, које је он почевши још од 1790 год. до најновији наши времена, или у оригиналу или у препису прикупљао и брижљиво сачувао. Жеља његова била је та: да и његове историчне рукописе и сва сачувана историчка акта... што пре узмогу штампати.... Ових историчних рукописа има преко стотину табака, осим других историчних писама и протокола из Карађорђевих времена. Ми ћемо кроз више година у овоме листу читатељима исте рукопис саопштавати и то без икакве промене, онако као што су писани“.

Стање грађе је такво да је уредника (издавача) очекивао озбиљан посао усклађивања појединих делова у целовит текст. Тамо где су постојале верзије морао је вршити избор и определити се за најпогоднију: „О неким догађајима, има по два, лето и рукописа, но у самој ствари не разликују се... Штампао сам у листу Шумадинка већу част његови рукописа о славном устанку и војевању против Турака у Карађорђево време...“

Касније Протин син као први издавач не говори тако. У одговору на молбу Књижевне Задруге (1893. године) поводом намере да се Протин спис поново штампа, издавачки подухват из 1867. приказан је на други начин: „Одговарајући на ваше писмо, част ми је јавити, да немам ништа против тога што Књижевна Задруга намерава прештампати мемоаре мога оца. Они не би до сада били штампани да ме нисте ви и покојни Гавриловић још 1866. у име Српског Ученог Друштва позвали да их штампам, на чему сам вам врло захвалан.“

У вези са овим колебањем јавља се и дилема да ли је случајно да је објављивање Протиних сећања у Шумадинки стало баш на његовом доласку у Петроград (1804). Иначе, 1867. година била је задњи час за објављивање Протиних списа. Следеће године, услед атентата на кнеза Михаила Обреновића, кућу Ненадовића је задесила велика трагедија са последицама и по Љубу Ненадовића. Стога је мало вероватно да би се у новим условима прихватио тог посла.

Дело је, може се слободно рећи, пресечено у почетној фази. Да ли је ту у питању одсуство снага или свесно избегавање да се иде до краја? Судећи по томе да у три своја списа Прота стаје са причом на времену пред Мишарску битку, рекло би се да он није ни желео да иде даље. У случају да је посреди само један пример таквог понашања, не би се могло говорити о некаквој одлуци сличне природе са толико сигурности. Спис није „комплетан“ и кад се гледа са друге стране. Он није предвиђен за „самостално“ читање, пошто Прота често упућује на своје „артије“ које су тад доступне само породици. Стога „спољни“ читалац мора много чега да се одрекне, друго је што понет и занет лепотом приче такве мањкавости и не примећује.

Због досадашњег дугогодишњег махом реторског приступа науке Протином делу, остало је још много убудуће на њему да се уради. Заводљивост његове приче усмерила је пажњу и читаоца и истраживача мимо суштине.

У одсеку о почетку устанка Вук Караџић и по могућностим и по раду далеко заостаје за реалом. Као млад човек, иако савременик, он је ван догађаја по више основа у својем сведочењу. Он је посредно упознат са збивањима и у казивању вођен Вишњићевом песмом и постојећом фамом. Кад се томе придода и ћутање свих главних актера, онда је јасно колико се мало могло рећи. Различите верзије о хапшењу Хаџи Рувима довољно говоре како су стварна општа знања код савременика мала. Да ли је претерано смела тврдња да је Вуково писање о почецима буне Проти као човеку упућеном у тајне припрема изгледало „смешно“ и „промашено“. Потом долази до „повратног процеса“. Такво писање необавештеног Вука постаје образац који и сам Прота користи касније у својој жељи и потреби да избегне изношење поверљивог.

Вештина Проте се огледа у томе што битно изостави, а читаоц скоро да то не примети, не осећа се оштећеним и не замера „није знао ни политике нити ондашње српске муке и војевања“.

Треба рећи и то да Прота не даје „готово дело“ које се чита као самостално и целовито, већ често упућује на коришћење својих „артија“ ради провере и проширења знања. Већ чињеница да своју збирку зове баштица говори колико му је близак тај рад. Остао је велики дужник према устанку, његовим јунацима и потомцима. Од преживелих учесника буне нико није ни приближно знао колико он. Мало ко је тако лак на перу и допадљив читаоцу. Много чега од њега казано било би јединствено. Реч учесника је вреднија од „мртвог“ акта.

Обавеза ћутања коју и Прота као и остали упућени доследно поштују код њега је прерасла у вештину ћутања са којом се читалац мири. Кад је својевремено Вуку говорио да његово писање није за штампу, тако је стварно и мислио. Мало је то у односу на оно шта се могло да уради. О невољном не жели да говори, а потом и поменута обавеза ћутања чини га „безвољним“ да се дуго и упорно задржава на том послу.

Иначе, односи Проте и Вука пролазе кроз различите фазе. Некада, током ратовања познаваоци и сарадници на западном фронту касније су умели и лепо да сарађују и да се оспоравају. Вук не крије да Прота није понекад био задовољан његовим писањем. Пред крај Протиног живота, у свом месту угостио је Вука при његовом обиласку земље. Тад су разговарали као искрени пријатељи. У то време, Протини списи су још у рукопису, а своје главно дело о устанку Правитељствујушчи Совјет Вук ће објавити тек десет година касније, где се позива на тобожње Протино причање уз јасну ограду како је питање да ли би и сад тако говорио. Вуков спис се појавио у време кад Прота неће моћи да му одговори.

На првом месту, Протино ћутање се односи на рад 1803. као последње предустаничке године. Опажа се да се ту слива казивање о 1802. и 1803. а затим одмах прелази на сечу кнезова, до које и по њему долази пре из умишљеног страха од побуне угнетеног народа него што би имали конкретне вести о неким припремама за отпор.

Прича о неком ухваћеном писму у оптицају је још од првих дана устанка што се зна из белешки митрополита Стратимировића уз писма земунског повереника из фебруара 1804. године. Ова прича суверено влада размишљањем о почецима буне пуна два века што је такву одговорност сноси на првом месту М као човек најближи догађајима. Свестан је тога и обећава да ће о томе говорити али највероватније да обећање није испунио.

Са формалне стране може се и мора жалити што је од некадашњег обиља грађе - поменимо само спискове пореских и војних обвезника, потом чак и воденица - сачуван само незнатан део. Као да је постојала нека завера против писаних извора о устанку. Неколико вредних збирки аката нестало је као жртва пожара услед непажње. Читаоцу Протиних списа може да послужи за „утеху“ сазнање да у тој маси насталог и написаног током устанка, а потом заувек несталог, није се налазило оно суштинско што би се односило на припреме и прве дане отпора: „Све смо усмено радили“. Није Прота „водио политику“ само у пролеће 1804. године, кад је требало преплашени народ покренути на устанак. „Политику“ је он водио и при саопштавању својих сећања кад је више водио рачуна о ономе што треба прећутати, него о ономе о чему се може говорити.

После толико издања Мемоара у облику „готове“ књиге не може се отети утиску да је пред нама у потпуном облику довршено дело по плану и жељи писца. Међутим, то је спис у раду, чијег аутора су године полако одвајале од намере да га приведе неком крају. Сећањима је обухваћена само једна четвртина устанка, односно тек око шеснаестине Протиног политички активног живота. Из оваквог поређења се види колико том делу још „недостаје“. Ако би се упоредило са радом сликара, онда су мемоари као платно коме је осликана само једна четвртина простора. Постоје делови који су у књигу ушли недорађени и „сирови“.

Природа сваког сећања је таква да, док појединац прича - под условом да свесно не „прилагођава“ казивање - све изгледа јасно и убедљиво. Ако се томе прикључи сведочење још неког о истој тематици, види се колико је памћење непоуздано. Отуда она често помињана Вукова прича да учесници не знају како је било. Тако је и код Проте. Као и остали мемоаристи, он често наводи датуме који не могу да издрже проверу. Касније је постао и сам свестан тога. Међутим, у самом тексту сећања, они су тако укљопљени да не изазивају опрезност и стога би требало приредити критичко издање, које би од списа створило историјски извор, у истој мери као што је и књижевно дело. Ту би се систематски сви наводи проверили, поређењем са другим изворима. Протини мемоари то заслужују, јер неретко само његова једна реченица постаје повод за посебну студију.

Недовршеност Протиног дела осећа се као недостатак за целу српску културу, а не само за историју устанка. То није једини губитак везан за Протину личност. Његовим одстрањењем из Правитељствујушчег Совјета, средином 1806. године изгубила је цела држава. Можда је и судбоносно изгубила. Није било погодније личности за тај положај. Поштен, помирљив, предан општој ствари, створио би атмосферу потпуно другу од оне везане за његовог наследника на том месту Младена Миловановића, који положај користи да урођену сатанску вештину за стицањем богатства развије до краја и тиме, као штићеник Црнога Ђорђа, све прваке окрене против себе, а потом и против Вожда. Са Протом у Совјету, та установа не би личила на оно што Вук назива „грабљењем старешина за власт“. Тада би цела држава хармоничније деловала и питање је да ли би онако трагично завршила!

Извор: Епархија браничевска