1200-годишњица смрти Карла Великог

Ових дана, тачније 28. јануара, навршило се 1200 година откако је, након 45 година живота на краљевском и 13 година и 4 недеље на царском трону, са царском круном, столовао Карло Велики (lat. Carolus Magnus; на француском и енглеском Charlemagne; на немачком Karl der Große), називан и Pater Europae, „отац Европе“. Он је доживео старост од 66 година. Рођен је 2. априла 748. г. у Лијежу, на по пута између Париза и Ремса. Веома добра организација привреде и ефикасна војна организација, као и препород античког знања, допринели су његовој успешној владавини. Карло Велики је придобио и франачку властелу и племство. Границе свога краљевства, а потом и царства, проширио је на југ, север и исток. Током девет ратова пошло му је за руком да припоји Франке, Алемане и Баварце и подреди их франачкој државној философији.

Реформе зарад стабилности

Без Божјег благослова – то је знао Карло Велики – није се могло ништа остварити. Поразе је узео као повод за опсежне црквене, правне и социјалне реформе. Оне су служиле укрепљењу вере у народу и устројству Цркве зарад очувања правде, мира и слоге, учвршћујући тиме и стабилност владаоца. Но богослужбена пракса је изискивала исправност у сваком погледу, у животу, делању и вери. Свети Списи су морали бити схваћени (и тумачени) у правој вери, а молитве и богослужења су морала да теку са усана без грешака. Латинску културу, која се налазила у силазној линији у раном средњем веку, сада је требало обновити новим енергијама и еланом како би се Богу исправно служило.

Црква је под Карлом добила ред и поредак, односно своје право устројство: расподелу парохијских округа на селу, бискупије са једним градом као катедром бискупа/епископа, редовне дијецезалне/епархијске синоде, надбискупије, односно архиепископије, са одговарајућим синодима и изнад свега Апостолска Столица, над којом не постоји људски суд или инстанца.

Краљев напор је наишао на благослов: “Свемогући Бог га је за сва времена предодредио за победника“, како Карлове победе агиографски коментарише један његов савременик. Ратни походи нису имали само војну сврху, већ и симболични смисао и представљали су културни капитал. Подвргавањем Саксоније својој империји пошло му је за руком оно што ни славном императору и цезару Августу није пошло за руком. Са Лангобардима у Италији задобио је нове изворе материјалног и духовног благостања, а освајањем Рима (caput mundi), симболичног центра свеколиког Окцидента, и сва средишта царских престоница на Западу – Трир, Арл, Милано, Равену и Рим.

Познато је да се један поход преко Пиринеја до Ебра завршио поразом. Чини се да је, и мимо живе размене порука са исламским посланицима, томе био узрок недовољно познавање противника. Да би још једну победу приписао себи, Карло Велики је напао Памплону, која је недавно пре тога постала хришћанска. Њени градски бедеми су са земљом сравњени, чиме је олакшана накнадна опсада и освајање од стране муслимана.

Тај поход, и мимо неуспеха, може се ипак разумети као настојање краља Франака и Лангобарда и „патрицијуса“ Римљана – почасна титула коју му је папа доделио - да се мери са силама Средоземља, не само у дипломатији са Италијом, Римом и Византијом, него и са „Сараценима“ на Истоку и Западу код којих је античко опитно знање било уврежено. Очигледна је тенденција била у томе да се планирају бракови са византијским двором. Карлова ћерка Ротруд је учила грчки. Но Ирина, прва царица на римском царском престолу, прекинула је преговоре о политички склопљеним браковима. Она је своме сину Констанину VI одредила невесту из свога народа. Понижени Карло Велики је схватио да ћерка у „интернационалној“ игри моћи представља само симболични капитал.

Обманути Франци

Неуспех са аранжирањем свадбе био је праћен и испадом и ударцем против лангобардског војводе из Беневента. Овај је требало да се потчини краљу. Но благодарећи подршци Византинаца, то је било осујећено. Карло је то видео, и мимо војне победе, као дипломатски пораз. Још једно понижење је следило. Царица Ирина, да би окончала иконокластички сукоб који је потресао Византију, позвала је патријархе и епископе Истока, као и папу, на сабор у Никеји. Франци су се, пак, осећали запостављеним. Да ли су они у Цариграду сматрани необразованим, непозваним или безначајним? Како год да је било, Карлова срџба је апеловала на оружје. Царства Авара и Ромејаца су убрзо била освојена. Византија је осетила притисак. Карло је дао у налог својим теолозима да насрну пером против „Јелина“. Теодулф, потоњи бискуп Орлеана, имигрант из арапске Шпаније, највиспренија глава у краљевском окружењу, припремао је „Дело Карла Великог против Сабора“. Овај интеркултурни памфлет је био освета. Ароганција, јерес, богоотпадништво приписивани су „Јелинима“. Они у срџби и бесу нису у стању да разлучују ни најједноставнија логичка правила, ни смисао Светих списа, нити да појме смисао икона.

Какво је лудило навело ромејског цара да неодмерено постулира да „Бог влада са нама“ и икону цара постави за адорацију/обожење? Варварски обичаји франачког двора су се реско разликовали од јелинске традиције византијског дворског церемонијала који је био имитација оријенталне теократије. Апостол Павле у Посланици Коринћанима (1 Кор 11,1) позива их да се угледају на њега, као што се и он угледао на Христа. Карло, пак, није никада имитиран као цар; био је и остао моћник, једноставан и смеран „Божји слуга“. Контакти са великим силама постајали су учесталији. Са предумишљајем је Карло Велики ступао у преговоре пре 800. г. Посланици су хитали пут Британије, ка царевима у Цариград, Багдад, Раку (где је живео Харун ал-Рашид), у Јерусалим и Кордобу. Јевреји, Грци и Муслимани могли су се све чешће срести на Карловом двору.

Царско крунисање у Риму

У Риму су се у међувремену догађаји драматично заоштрили. Њихов епилог је крунисање Карла Великог за цара од стране папе Лава III. Ново поглавље је било отворено и нова констелација на Западу наговештена. Крунисање је било слично традицији источног Рима. Дезигнирању од стране војске, Сената и народа или његових представника следиле су акламација и бенедикција (благосиљање) од стране патријарха, епископа, грофова. Они су Карла Великог крунисали за цара на Божић 800. године, уз акламацију Римљана. У свечаности крунисања Карло Велики је носио римски церемонијални орнат, тиме симболично прихвативши туђе обичаје. Интеркултурни процеси адаптације и асимилације у оваквим приликама теку ефикасније и брже но што би се веровало.

Византија је најпре одуговлачила са признањем. Карло је претио и слао своје трупе у византијске области, у Венецију и Далмацију, уплевши „василевса“, што је титула византијског цара, у смртоносни фронт на три стране, против Бугара, Арапа и Франака, пре но што ће источни Рим поклекнути и признати Карлову царску круну.

Мреже односа су бивале временом све дебљих чворова. Карло је настојао да се питање „Шта је време?“ расветли кроз интеркултурну размену, што је и у есхатолошком смислу значајно – старост света саобразно Блаженом Јерониму, који је Византинце и Јевреје критички упоредио да би јеврејском решењу дао предност, но без апсолутизовања. Ова варијанта види свет који је досегао старост од 6.000 година - што би га чинило најмање 1.500 година млађим у односу Свете оце. Али неизвесност није била решена.

Политички, културни и привредни изгледи су били веома добри. Барселона је 801/803. г. била освојена, а тиме и шпанско тржиште. Најзначајније луке и пристаништа северозападног Средоземног мора од Ћитавекиа до Ђенове, од Марсеља до Барселоне, као и трговина на Босфору и у емирату у Кордоби и у земљама муслимана, подлегале су моћи Карла Великог.

Пријатељска размена са Харун ал-Рашидом отворила је сферу утицаја Карла Великог у Јерусалиму, претворивши га у неку врсту заштитника Светог Гроба, што је Карла много коштало. Његови агенти су испитивали финансијске потребе цркава у Светој земљи. Две хиљаде солида, што је баснословна сума, износио је буџет патријарха. Карло је слао новац у довољној мери, у сребру за Оријент и за „хришћане у Африци“. Новац је био имитација новца који је Константин Велики ковао у своје време, са стилизованим Светим Гробом и са делимичним латинским натписом ΧΡΙΣΤΙANA RELIGIO.

О последицама до данашњег дана

Војни тријумфи нису надживели сва времена. Трајнији од свих ратова су духовни препород и размена међу културама, као и структурални преображај који је Карло Велики започео и на коме је настојао: поредак у црквеној структури, календар, писмо, прихватање Аристотелове дијалектике и Цицеронове реторике, спасоносни преписи латинских паганских аутора, као и хришћанских Отаца Цркве.

Деловање тог препорода осећа се до данас. Он и данас олакшава чин глобализације. Ниједан аеродром на овој планети не оперише сходно „години змије“ или „години коња“, већ сви сходно реформи календара који је засновао Карло Велики. Целокупна интернационална јавност се прилагодила каролиншким минускулама - и Кинези, Арапи и Индијци. Целокупна политика и привреда следи рационални стил и дискурс који је установљен као последица прихватања Аристотелове дијалектике на латинском Западу. Називан је, рекосмо, и „оцем Европе“ (pater Europae), јер је његово моћно царство након пропасти Римске империје први пут ујединило већи део западне Европе. Француска и Немачка монархија сматрају своја краљевства наследницима царства Карла Великог.

Његова династија је повезана са програмом препорода који је потицао са његовог царског двора, познатијим под називом „Каролиншка ренесанса“, односно препород уметности, грађевинарства и културе. Као што је именица „цар“ изведена из латинског имена caesar, тако је словенска именица „краљ“/“корољ“ изведена из његовог личног имена Carolus. Разуме се да се за 1200 година од смрти Карла Великог много променило и побољшало. Али корени те културе су органски део деловања Карла Великог, коме, и мимо свих контрадикторности, имамо разлога да признамо заслуге о 1200-годишњици његове смрти.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен