Порука поглавара Православних Цркава

У име Оца и Сина и Светог Духа. Амин.

1. Благодаћу Божијом смо се сабрали, Поглавари и представници помесних Православних Цркава, од 10. до 12. октобра 2008. у Фанару, по позиву и под председавањем Првог међу нама, Васељенског Патријарха Вартоломеја, поводом проглашења ове године - годином апостола незнабожних народа Павла. У братској љубави смо се саветовали о питањима која заокупљају пажњу Православне Цркве и, учествујући у празничним манифестацијама, уприличеним овим поводом, савршили смо заједнички Божанствену Евхаристију у Пречасном патријаршијском храму Васељенског Трона, данас 12. октобра 2008, у недељу Светих никејских Отаца Седмог Васељенског Сабора. Током ових дана, оснажили смо се истином благодатних дарова божанског Промисла дарованих Апостолу незнабожаца, кроз које се он показао предивним «сасудом избрања» (ДАп. 9, 15) Божијим и светлим обрасцем апостолског служења тела црквенога.

Поштујући овог Апостола, током текуће богоспасаване године, свецела Православна Црква га истиче свој својој пуноћи, као узор савременог сведочења наше вере према «вама који сте далеко и онима који су близу» (Еф. 2, 17).

2. Имајући свест аутентичног тумачења учења Апостола незнабожаца, Православна Црква, у мирним и тешким временима њеног двехиљадегодишњег историјског кретања, може, и дужна је, да савременом свету истиче учење не само о васпостављању јединства целокупног рода људског у Христу, него и о космичким димензијама Његовог избавитељског дела, кроз које се надилазе све светске поделе и потврђује заједничка природа свих људи.

Стога, веродостојно приказивање ове Његове избавитељске поруке претпоставља надилажење и унутрашњих неспоразума Православне Цркве кроз ублажавање националистичких, етнофилетистичких или идеолошких заоштравања, јер ће само тако реч Православља у савременом свету наћи одговарајући одјек.

3. Надахнути учењем и делом Апостола Павла, наглашавамо првенствено важност коју има за живот Цркве и, посебно, за служење свих нас, обавеза мисионарења, сагласно последњој заповести Господњој: «И бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и до краја земље» (ДАп. 1, 8). Евангелизација народа Божијег, али и оних који не верују у Христа, представља најузвишенију дужност Цркве. Ту дужност не треба извршавати агресивно или различитим видовима прозелитизма, већ с љубављу, смиреноумљем и поштовањем према идентитету сваког човека и културним посебностима сваког народа. У овим мисионарским настојањима све Православне Цркве су дужне да дају свој допринос поштујући канонски поредак.

4. Црква Христова данас врши своје служење у једном свету који се развија великом брзином, који постаје одвећ узајамно повезан захваљујући средствима комуникације и развоју превозних средстава и технологије. Међутим, упоредо с тим, повећава се и проценат отуђивања, подела и сукоба. Хришћани наглашавају да је извор овог стања човеково удаљавање од Бога. Ниједна промена друштвених структура и правила понашања није у стању да излечи ово стање. Црква непрестано указује да се против греха могуће изборити једино кроз садејствовање Бога и човека.

5. Под оваквим околностима, савремено сведочење Православља о непрестано нарастајућим проблемима човека и света намеће се као обавезујуће не само указивањем на узроке који их изазивају, него и кроз непосредно сучељавање са њиховим трагичним последицама које их прате. Разноврсне шовинистичке, етничистичке, идеолошке и религиозне супротстављености непрестано потхрањују опасне неспоразуме не само у погледу несумњивог онтолошког јединства људског рода, него и у погледу човековог односа према божанској творевини. Светост људске личности бива оптерећена саможивим претензијама «индивидуе», док се човеков однос према осталој божанској творевини подвргава његовој утилитарној или злоупотребно потрошачкој самовољи.

Ове деобе у свету уносе неправедну неједнакост учешћа људи, или и народа, у добрима Творевине; милионима људи ускраћују основна добра и доводе до понижавања људске личности; изазивају масовна исељавања становништва, распаљују националистичке, религиозне и друштвене подвојености и сукобе, и угрожавају традиционалну унутрашњу повезаност заједница. Последице су неподношљиве јер су нераскидиво повезане са уништавањем природног окружења и целог еколошког поретка.

6. Православни хришћани деле заједно са другим, верујућим или неверујућим људима планете, одговорност за савремену кризу, јер су одобравали или се некритички повиновали екстремним човековим опредељењима без веродостојног супротстављања њима речју вере. Према томе, и они имају велику одговорност да допринесу превазилажењу светских подела.

Хришћанско учење о онтолошком јединству људског рода и божанске творевине, као што је то изражено кроз целокупну тајну у Христу избавитељског дела, представља фундаменталну основу за тумачење односа човека према Богу и свету.

7. Покушаји истискивања Цркве и религије уопште из друштвеног живота представљају заједничку тенденцију многих савремених држава. Начело световности државе може бити прихватљиво, међутим, недопустиво је тумачење истога као радикалне маргинализације религије у свим областима народног живота.

8. Провалија која се, услед економске кризе, драматично продубљује између богатих и сиромашних, обично је резултат суманутог стремљења за зарадом од стране економских чинилаца и посуновраћеног економског активизма, који, лишен антрополошке димензије и сензибилитета, у крајњој мери, не служи стварним потребама човечанства. Економија прихватљива јесте она која обједињује продуктивност са правичношћу и социјалном узајамношћу.

9. Што се тиче односа хришћанске вере и егзактних наука, Православна Црква је избегла тражење старатељства над развојем научног трагања и заузимања става по сваком научном питању. Према православном схватању, истраживачка слобода представља богодани дар човеку. Међутим, истовремено с овом афирмацијом, Православље наглашава опасности које се скривају у извесним научним достигнућима, границе научног знања и постојање једног другог «знања», које не припада непосредно научном пољу. То знање се показује вишеструко неопходним за исправно омеђавање слободе и вредновање научних плодова кроз ограничавање егоцентризма и поштовање вредности човекове личности.

10. Православна Црква сматра да технолошки и економски напредак не смеју водити уништењу окружења и исцрпљивању природних ресурса. Незаситост задовољавања материјалних жеља води човековој душевној девалвацији и сиромашењу окружења. Не треба заборавити да природно богатство земље није само човеково власништво, него да је то, првенствено, творевина Божија: «Господња је земља и пуноћа њена, васељена и сви који живе на њој» (Пс. 23, 1). Дужни смо да памтимо да не само садашње, него и будуће генерације имају право над природним добрима, која нам је дао Творац.

11. Подржавајући постојано свако мировно настојање за праведно решење сукоба који се јављају, поздрављамо држање Цркава Русије и Грузије за време недавног ратног сукоба и њихову братску сарадњу. Ове две Цркве извршиле су тако своју дужност у служби помирења. Надамо се да ће ова узајамна црквена настојања допринети превазилажењу трагичних последица војних операција и што бржем зближавању народа.

12. Установа породице и брака се, у све већем замешатељству наших дана, суочавају са кризом. Црква је дужна да, у духу разумевања нових сложених друштвених услова, изнађе начине духовне подршке и, уопште, помоћи младима и вишечланим породицама.

Нашу пажњу посебно обраћамо на младе како бисмо их позвали да активно учествују како у богослужбеном и освећујућем животу, тако и у мисионарском и социјалном деловању Цркве, преносећи на њу своју проблематику и исчекивања, с обзиром да представљају не само будућност, већ и садашњост Цркве.

13. Поглавари и представници најсветијих Православних Цркава, имајући пуну свест о озбиљности горе поменутих проблема, и борећи се за непосредно суочавање са њима као «слуге Христове и управитељи тајни Божијих» (1Кор. 4,1), проповедамо са ове катедре Првопрестоне Цркве и поново потврђујемо:

а) Непоколебљиви став и нашу дужност за очување јединства Православне Цркве у «једанпут преданој светима вери» (Јд. 1, 3) Отаца наших, у истој заједничкој Светој Евхаристији, и у вери очувања канонског поретка управљања Цркве, разрешавањем у духу љубави и мира било којих евентуално изниклих проблема у нашим међусобним односима.

б) Нашу решеност за брзо исцељење сваке канонске неправилности проистекле из историјских околности и пастирских потреба, као што је то у случају такозване православне дијаспоре, у циљу превазилажења сваког евентуалног утицаја страног православној еклисиологији. У том правцу, поздрављмо предлог Васељенске Патријаршије да, због тог питања, као и због наставка припремања Светог и Великог Сабора, сазове Свеправославна саветовања у току наредне 2009. године, на која ће, сагласно поретку и пракси која је важила и пре Свеправославних саветовања на Родосу, позвати све Аутокфалне Цркве.

в) Нашу жељу да, и поред било каквих тешкоћа, наставимо богословске дијалоге са осталим хришћанима, као и међурелигиозне дијалоге, посебно са јудаизмом и исламом, будући да дијалог представља једини начин решавања разлика међу људима, посебно у једном времену као што је данашње, у коме сваковрсне поделе, укључујући и оне настале у име религије, прете миру и јединству људи.

г) Нашу подршку иницијативама Васељенске Патријаршије, као и других Православних Цркава, за заштиту природног окружења. Данашња еколошка криза, која се дугује и духовним и етичким разлозима, представља обавезујући дуг Цркве да, духовним средствима којима располаже, допринесе заштити творевине Божије од последица људске незаситости. У погледу тога, поново потврђујемо установљење 1. септембра, првог дана црквене године, као дана посебних молитава за заштиту творевине Божије, и подржавамо увођење питања природног окружења у катихетску, проповедничку и, уопште, пастирску активност наших Цркава, као што то већ бива у некима од њих.

д) Одлуку да предузмемо неопходне поступке како бисмо формирали Свеправославну комисију за проучавање питања биоетике, за која свет очекује и став Православне Цркве.

Упућујући ове речи Православном народу диљем света и свој васељени, желимо «опет и опет» мир, праведност и љубав Божија да коначно завладају животом људи.

«А Ономе који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо, по сили која дејствује у нама, Њему нека је слава у Цркви у Христу Исусу»(Еф. 3, 20-21). Амин.

У Фанару 12 октобра 2008.г.

Његова Светост Патријарх Константинопољски Вартоломеј
Блажењејши Патријарх Александријски Теодор
Блажењјши Патријарх Антиохијски Игњатије
Блажењејши Патријарх Јерусалмиски Теофил
Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Алексије
Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије (у име Српске Патријаршије)
Митрополит Трансилваниски Лаврентије (у име Румунске Патријаршије)
Митрополит Зугдидски и Цаишски Герасим (у име Грузијске Патријаршије)
Блажењејши Архиепископ Кипарски Хризостом
Блажењејши Архиепископ Атински и све Грчке Јероним
Архиепископ Вроцлавски Јеремија (у име Пољске Православне Цркве)
Блажењејши Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије
Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке Христофор