Мајстер Екхарт у интер-религиозном контексту

О теологији, Цркви и духовности

У Баварској католичкој акaдемији (Katholische Akademie in Bayern) у Минхену је  од 28. до 30. марта 2014. одржан тродневни симпозијум под насловом „Мајстер Екхарт у интер-религиозном контексту“, организован од стране „Мајстер-Екхарт-друштва“ које се бави интердисциплинарним изучавањем дела и живота овог великог немачког мистичара. Око 250 учесника из многих земаља Европе, као и из Азије и Америке, учествовало је у овом четвртом симпозијуму друштва. Реномирани изучаваоци дела овог доминиканца представили су резултате испитивања његовог опуса, који је, осим хришћанске традиције, укључивао и јеврејску и исламску средњовековну философију.

Фасцинација делом Мајстер Екхарта није само пријемчива онима који се баве импликацијама и импулсима његових религиозних идеја у интер-религиозном контексту. Ова фасцинација задире и у духовне, литерарне и религијско-критичке области интересовања.

Доминиканац Мајстер Екхарт (Meister Eckhart, око1260 –1328) ) је, као и Алберт Велики (Albertus Magnus), био доцент на Studium Generale доминиканаца у Келну и, као Тома Аквински, у два маха боравио (1303/04. и 1311–1313) на катедри за теологију у Паризу. Многи га виде као припадника немачке философске школе Алберта Великог, која је дала и друге значајне мислиоце. Мајстер Екхарт је у својству „magister sacrae scripturae“ (професор Светог Писма) развио сопствену философију и теологију, која је још у оно време опсењивала својом мистичком дубином и кроз столећа пуно пута била поново откривана и прихватана. Његове последње године живота у Келну су под сенком оминозног процеса инквизиције чији примарни узрок није била суштина његове теологије, већ дејство његових немачких проповеди на паству.

Екхартов циљ је било сједињење људске душе са Богом, „unio mystica”, као рођење Бога у „пра-дну душе“ (Urgrund der Seele). Он се није либио одважних и спекулативних конструкција полажући пропедевтички на тај начин темеље основним појмовима религијско-философског и мистичког мишљења на немачком језику.

Тома Аквински, неоплатоничари, арапски мислиоци и јеврејски философ Мозес Мајмонид одредили су његов развој, као што је Екхарт утицао на своје ученике.

Непосредност индивидуалног религиозног гледишта је нешто што одређује религију. Шта је при томе оно непоновљиво што Мајстор Екхарта чини јединственим религиозним сведоком у свету? Име „Мајстер Екхарт“ је кључ који отвара двери другачијој форми општења у области религије, религиозне опитности, духовности и етике. Циљ овог симпозијума је био да се досад не експлицитно истицани резултати специјалистичких научних истраживања представе у оквиру интер-религиозног дискурса на основи историјских сазнања и концепционалних предуслова. Једно од централних питања је био и ерменевтички проблем рецепције и реаговања на аутора, односно питања мере до које те две категорије додатно одређују његов профил. Дело Мајстер Екхарта је осветљено из многих углова – из области науке о религији, теологије, теорије књижевности, философије, социологије и психологије. Рецепција његовог дела изван теолошког контекста, у „мистици без Бога“,  једнако је био тематизован у делима Рилкеа, Музила и Целана.

Рад симпозијума је био структурисан у осам секција у пленуму, са закључним разматрањем и дискусијом. Рад прве секције је био посвећен теолошким и религијско-научним погледима на опус овог мистичара. Spiritus rector „Мајстер-Екхарт-друштва“ је професор др Дитмар Мит (Prof. Dr. Dietmar Mieth), који је отворио симпосион  водним предавањем о интер-религиозној присутности Мајстер Екхартовог дела, чему су следила предавања о конфигурацији мистике између Европе и Индије, и рад у секцијама. У овом контексту бисмо радо упутили на управо објављену монографију др Мита о Екхарту, са избором његових најзначјанијих мистичких текстова – „Meister Eckhart. Einheit mit Gott. Die bedeutendsten Schriften zur Mystik“ (Patmos Verlag, 2014).

Програм је настављен другом секцијом, посвећеном теми односа јеврејске традиције философије Мозеса Мајмонида према Екхартовом делу, односно предавањем о значају утицаја јеврејске религиозне философије Мозеса Мајмонида (око 1135-1204) на мишљење Мајстер Екхарта, који се препознаје у његовом учењу о теолошкој методологији и учењу о атрибутима, као и о јединствености метафизике.

Трећу секцију је представљало вечерње предавање које је било отворено за широку публику, а чија је тема била посвећена трочланој спрези „интер-религиозно“ – „над-религиозно“ – и „а-религиозно“ код Мајстер Екхарта и у Зен-будизму. Четврта секција је била посвећена исламским и суфистичким изворима и паралелама – Авероесу, Авицени, Ал Газију и питањима појма љубави у хришћанској и суфистичкој мистици, као и антиномијама између љубави и интелекта. Пета секција је била посвећена теми хиндуизма, односно теми хиндуистичке традиције (Бакти-песништва) и мистике Истока и Запада из компаративно теолошке перспективе - теологије Мајстер Екхарта у огледалу Бхагавад-Гите. Шеста секција је била посвећена односу Екхарта и Зен-будизма. Седма односу према кинеској мистици, шинтоизму и нео-конфуцијанизму. Осма секција је настојала да сведе и генерализује резултате рада претходних секција довевши их у антитезу „мистика или религија?“ којом се вратило на питање индивидуалне мистике у савременом смислу, у духу Екхартове мистике, и питањем постмодерности Екхарта. Рад симпозијума је окончан закључним разматрањем и широком дискусијом о интер-религиозном потенцијалу Мајстор Екхартове мистике и њене релевантности за будућност.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен