Древни васкршњи обичај у Великој Хочи

Васкршње празнике у Великој Хочи осим литургијских сабрања, прати и низ народних обичаја. Највише их је везаних за трећи дан Васкрсења Христовог тј. васкршњи уторак. По традицији, вековима чуваној у Великој Хочи, на овај дан у поподневним часовима креће литија на челу са свештеником из цркве Светог архиђакона Стефана, и иде кроз цело село до цркве Светога Јована, на улазу у село. Ту се служи вечерња служба на којој се окупе мештани села, али и гости са разних страна.

Ове године се, захваљујући лепом времену, окупио највећи број људи у последњих десет година. Вечерњу је служио парох приштински Стево Митрић уз саслужење пароха великохочког Миленка Драгићевића и пароха косовопољског Николе Драгићевића. По окончању вечерње ишло се у опход око цркве са иконама и барјацима. Окупљенима је Васкрсење Христово честитао отац Стеван рекавши да је Васкрс празник над празницима и да је цела доктрина, цела догматика наше вере окренута Васкрсењу Христовом и наставио:     

У посланици Коринћанима се каже: ,,Да Господ није васкрсао, узалуд је вера наша“. И заиста, ми хришћани, не чекамо боља времена, ми чекамо Христа, јер у самом задњем члану ,,Симбола вере“ пише ,,чекам васкрсење мртвих и живот будућег вјека“. И зато, нека се сви радујемо са Васкрслим Христом, нека се сви радујемо са Оним који је разорио таму, који је васкрсао, да ће исто васкрснути нас и подићи нас и смјестити са своје десне стране. И нигде не каже да ће их бити много него каже ,,чувајте се мало стадо!“. Мали изабрани народ који ће сведочити име Његово од сада па до вјека.     

Док су се дечица окупила испред конака да се послуже колачима и соковима које је припремио дечански монах отац Кирило, мушкарци су почели са извођењем древног обичаја познатог као ,,бела вила“. За њима су се надовезали младићи и дечаци, обишавши неколико кругова око цркве, а потом прелазећи преко оближње њиве са пшеницом, застали на заравни пред конаком и направили кулу уз песму: ,,Бела вила град градила, троја врата саградила, прва врата од куд сунце, друга врата од куд југо, трећа врата од запада…“.     

За то време жене, девојке и девојчице су играле коло уз старе песме: Разгранала грана јоргована, Подуна гора зелена, Коло се вије крај манастира… У колу су се издвојиле две жене које су играле ,, Паун пасе“. Обучене у народну ношњу призренског краја, окићене цвећем, једна је била паун, а друга пауница. Кроз шалу, песму и смех паун је од окупљених девојака бирао ,,лепу жену“ којом би се оженио. Игра завршава тако што паун ипак узима за руку своју пауницу и провлачећи се испод преплетених руку осталих жена, уз песму ,,Вишњичица род родила“, доводи је до цркве. И остале жене уду за њима, улазе у цркву, целивају икону Христовог Васкрсења, помоле се за здравље, напредак и родну годину, и одлазе својим кућама.

Ратка Симић која и данас носи призренску ношњу је ове године играла пауницу, а нешто млађа од ње Славица Ђуричић пауна. Славица нам је рекла да је ово обичај које су играле и њена бака, после мајка, а сад и она:

Сећам се још као дете сам долазила овде и гледала жене како играју. Говориле су да је то за здравље и напредак целога села, за родну годину. Ево и после толиких година мука и рата ми ту традицију нисмо оставили, сачували смо обичаје, али су и обичаји очували нас. Иако је у селу сада мање људи него пре рата, ми смо захвални Богу што смо остали и мислим да баш ова црква Свети Јован на улазу у село није дозволила да сви одемо. А сви смо се те 1999. спремили да идемо. Колона је била дуга од сеоског игралишта па до изнад Св. Јована… И ево, иако смо много тога претрпели, ми смо ту и обичаји се настављају. Ове године су дошла и моја два унука да виде обичаје. А долазе и људи са разних страна да сликају и снимају како ми ово играмо – испричала нам је Славица Ђуричић из Велике Хоче.

Оливера Радић

Извор: Православие.Ру