Баук религиозног аналфабетизма кружи Европом

Савремени дискурс о религији добија у ненаданом интензитету. И атеисти желе да буду „религиозни“. Угледни и утицајни хамбуршки недељник „Шпигел“ је свој број од 7. јуна 2014. посветио теми будућности религије, односно вери без Бога ("Die Zukunft der Religion: Glaube ohne Gott"), а други хамбуршки недељник, „Цајт“, насловио је свој број о празнику Свете Педесетнице „У потрази за благословом без Бога“. У фокусу овог чланка је било речи о ритуалним обичајима „изван Цркве“, у вези са рођењем, венчањем и смрћу.

Но не мора се све оно што се у Хамбургу сматра високом културом дебата видети и прогласити за дискурзивни Олимп. Ипак оба недељника симптоматично указују на све израженије тенденције у савременом друштву Запада, изложеном агресивној критици религије. Њен злогласни антагонист је на првом месту британски теоретичар еволуције Ричард Довкинс (Richard Dawkins: The God Delusion). Реч је о потрази за начинима егзистенције неверујућих унутар религиозних заједница и друштава.

У читања и пажње вредном, управо објављеном месечном часопису „Herder Korrespondenz“, пише реномирани салцбуршки професор фундаменталне теологије Грегор Хоф о „верујућим атеистима“ ("fromme Atheisten"). Ова идеја није зацело нова. Берлински философ Херберт Шеделбах је писао још пре 15 година о „верничком атеизму“, а италијански философ Марио Перинола је недавно писао о „вери без догми“.

У једној управо објављеној студији двојице циришких теолога - Ingolf U. Dalferth и Andreas Hunziker, „Gott denken – ohne Metaphysik?“ - аутори се питају „да ли је могуће да се без икаквог осећања божанске присутности Бог осећа или замишља, односно да се Бог не мисли као било шта, већ само како Бог промишља“.

Књига холандског атеистичког пастора Класа Хендриксена „Вера у Бога који не постоји“ или пак француског философа Алена де Ботона „Религија за атеисте“ дувају у исти рог.

Поплава књига ових или сличних наслова и дијалога са квази-екуменским потенцијалима између религије и „спиритуалних“ и тобож „харизматичних“ групација, које per se нису и не могу бити Црква, сведочи о агресивној кампањи против религије.

Кључним се у овом контексту може сматрати књига философа Курта Флаша „Зашто нисам хришћанин“ ("Warum ich kein Christ bin"), који се веома спретно и учено – Курт Флаш је један од најбољих интернационалних познавалаца средњовековне философије – са симпатијом обрачунава са различитим фигурама и моделима хришћанског мишљења, да би на крају ипак дошао до закључка да живот без Бога није сасвим бесмислен.

Сличан пледоаје за „религиозним атеизмом“ је пред смрт написао и амерички философ Роналд Дворкин, чије смо тезе управо приказали (22. јун 2014).

У овом контексту бисмо радо подсетили и на књигу Фридриха Вилхелма Графа „Глобални богови. На који начин свет постаје супермаркет религија", коју смо већ читатељству приказали (5. маја 2014). Граф тумачи религије као непрегледни низ малих и најмањих „алтернативних тржишних понуда“ езотеричних, спиритуалних или џихадистичких група и групација, које је тешко подвести под наслеђе једне велике религије. Укратко, то је као и у „супермаркету“ или глобалној пијаци у којој се понуде упућују читавом, глобалном свету. Локална божанства су passé (прошлост), вели Граф.

Франц Ф. Вукетитс , теоретичар еволуције у Бечу, исто тако је објавио књигу насловљену „Шта атеисти верују“ ("Was Atheisten glauben"), у којој се износе атеистичке философије живота и из њих дедукована начела морала и етике.

У коме правцу треба ту дискусију усмеравати? У овом смислу су предлози већ формулисани: немачки евангелистички теолог Ханс-Мартин Барт је у својој књизи „Неконфесионално срећан“ ("Konfessionslos glücklich")  наговестио смер ка некаквом „религијско-трансцендентном хришћанству“. Ово бисмо могли назвати и per absurdum ad absurdum. Но инспирацију за такве „тезе“ аутор налази у класицима евангелистичке теологије попут Карла Барта, Рудолфа Бултмана и Доротеје Зеле.

Баук религиозног аналфабетизма кружи у друштву без Бога савремене Европе. Ма колико савремени дискурс о религији био какофон, дискусија је отворена, а религија је изазвана да сада понуди своје уверљиве одговоре. Отуда је сада на богословима да заоштре своја пера.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен