Шеснаест година од отмице новинара Ранка Перенића и Ђуре Славуја

Око педесетак новинара се и ове године, 21. августа, окупило на месту нестанка својих колега Ђуре Славуја и Ранка Перенића, у близини пута који из Велике Хоче води за село Зочиште. Они су у име Удружења новинара Србије( УНС-а) и Друштва новинара Косова и Метохије (ДНКиМ) поставили спомен плочу, на којој је на српском и албанском језику написано: ,, Овде су 21. августа 1998.године отете наше колеге новинари Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Тражимо их. УНС.“ Плочу са истим натписом су УНС и ДНКиМ поставили на истом месту 30. августа 2012. као и 21. августа прошле године, али су обе плоче, прва после два месеца, а друга после непуно месец дана, уништене и однете, а починиоци нису кажњени иако је случај пријављиван полицији.

Новинари су, постављањем спомен плоче отетим колегама Ђури Славују и Ранку Перенићу, хтели да покажу домаћој и светској јавности да не одустају од трагања за својим колегама и да по речима генералног секретара УНС –а Нина Брајовића неће успети у својој намери ,, сви они који мисле да ће рушењем плоча одагнати немирну савест због онога што су учинили, или онога што знају о несталим колегама, а нису пријавили.“ Нино Брајовић је рекао да се новинари пре или касније изборе са злом и неправдом, и поручио полицији, Тужилаштву Косова, ЕУЛЕКСу, Трибуналу за ратне злочине на Косову који је тек основан, и свима онима ,, из Међународне заједнице који из удобних просторија све ово немо посматрају, а не чине оно што могу и морају, нећемо их оставити на миру и нећемо заборавити“.

Председник ДНКиМ, Будимир Ничић је рекао да су овде отети новинари који су радили свој посао, који су носили оловку, свеску, диктафон, а не оружје или било какву униформу. Он је, позвао колеге новинаре ,, седму силу“ да покажу солидарност, али и да утичу на јавност и надлежне да помогну да се открију злочинци и да се исти именују и казне.

- Овде су наше колеге биле на професионалном задатку, ми смо и као људи и као новинари, и као чланови најстаријег професионалног удружења на Балкану, дужни да бринемо о својим људима, као што бринемо и о истини. Сви знамо да су и УНМИК и КФОР и ЕУЛЕКС и политичари и власт и полиција, одговорни за то што ми и после 16 година немамо одговор на питање где су наше колеге, али морамо понекад и сами да се запитамо да ли смо довољно урадили за ових 16 година и шта смо радили. Да се мало пребројимо, да видимо колико смо текстова, прича, прилога, емисија урадили о нашим несталим колегама – казао је Ничић.

Постављању спомен плоче на месту где су Ђуро Славуј и Ранко Перенић нестали, осим новинара са Косова и Метохије и централне Србије, присуствовао је и један број Срба из Ораховца и Велике Хоче, дечански монах Марко, чланови Привременог органа Општине Ораховац, градоначелник Грачанице Бранимир Стојановић и посланик у Скупштини Србије Владета Костић и начелница Пећког округа Винка Радосављевић.

Градоначелник Грачанице Бранимир Стојановић је рекао да представници Срба морају да буду много сложнији са свима који се боре за истину.

-Новинари и политичари некад не мисле исто, али као људи који се боре на овом простору да опстану, верујем да се боримо за исто, то је истина и правда. Оно што сам ја, заједно са својим колегама покушао да урадим, а то је да оне који на локалном нивоу треба да брину и о Србима, али о истини и правди позвао данас да буду са нама. Одговора нисмо добили, али очекујем да ће се то у будућности променити.

-Као што и Албанци траже своје нестале, и у нама неће наћи препреку да их нађу, него ћемо подржати сваку иницијативу, тако тражимо да се нађу и наши нестали. Док то не будемо решили, све остало ће бити инфериорно - казао је Стојановић.

Новинари Радио Приштине Ђуро Славуј и Ранко Перенић нестали су 21. августа 1998. године на путу између Велике Хоче и Зочишта, када су кренули у манастир Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту, да направе прилог о повратку монаха у манастир. Према подацима породица, последњи пут су виђени у Великој Хочи, у преподневним сатима, одакле су грешком кренули макадамским путем који води ка виноградима и селу Брестовцу, а који је био под контролом ОВК. Аутомобил, у којем су били, плава Застава 128 никад није пронађен. Породице још увек трагају , али немају никакве званичне информације о њиховој судбини..   

УНС је подсетио да нису расветљене ни друге отмице и убиства новинара на Косову и Метохији. Љубомир Кнежевић, новинар приштинског Јединства и дописник ,, Политике“ отет је 6. маја 1999.године код Вучитрна у подножју планине Чичавица. Александар Симовић, новинар и преводилац, нестао је 21.августа 1999. године у Приштини. Део посмртних остатака Симовића, пронађен је у селу Обриње код Глоговца. Марјан Мелонаши, новинар српске редакције Радио Косова, нестао је 09.септембра 2000.године у Приштини. Момир Стокућа, фоторепортер, убијен је 21.септембра 1999.године у породичној кући у центру Приштине. Миле Буљевић, радник обезбеђења у Телевизији Приштина, киднапован је јуна 1999.године испред Избегличког центра у Приштини. Патрола ОВК-је наишла када се спремао да напусти Приштину, угурала га у комби, и одвела у непознатом правцу.

Оливера Радић

Извор: pravoslavie.ru