Chrêsis“(χρῆσις) - о методама светих Отаца у општењу са античком културом

Ово комплексно дело о прилазу светих  Цркве Отаца Христове наслеђу вишеслојне антике, из пера др Кристијана Гнилке, професора класичне филологије из Базела, још је првим издањем 1994. изазвало велико интересовање унутар патрологије и класичне филологије, а недавно је објављено у другом, допуњеном издању 2012. г. у Базелу.

Шта значи χρῆσις?

Овај појам означава дословно “правоверну примену“ [паганског знања, односно пајдеје], али и „ставити [нешто] на располагање“. Сходно управо објављеном 5. издању The Greek New Testament, 5. revidierte Auflage, Stuttgart 2014,  χρῆσις може означавати и „функцију“ или „релацију/однос“. Појмом „тачне, веродостојне примене“ (chrêsis dikaía, usus iustus) или, напросто, „примењивањем/употребом“ означавају Свети Оци Цркве предање које потиче још из прехришћанског мишљења и које има дугу историју. Сазнање да посед ништа не вреди ако није правилно употребљен, почива на општој животној опитности, а у философској дискусији и научним рефлексијама он добија у терминолошкој оштрини и прецизности. Аутор употребљава метонимијски принцип сликовитог поређења којим су се Свети Оци служили, видевши у раду пчела слику „chrêsis dikaía“. Као пример служе пчеле које слећу на полен, али исисавају и сакупљају само оно што је „употребиво“ за „саће“, односно лучење/изнедрење нове супстанце – меда.

Представљању основног појма следи, на егземпларан начин, његово испитивање у областима античке културе (педагогије, етике, књижевности, уметности и сл.). При свим тим аналитичким читањима централно методолошко начело је на снази – „дијакриза синкретизма“,  односно критичко осветљење преображаја политеистичке антике у хришћанско учење (догму), то јест детаљни опис унутрашњег продора вишеслојног света грчко-римске антике у хришћанство.

Класични филолог Кристија Гнилка, рођ. 1936. у Шлезији, студирао је класичну филологију у Бону, Минхену и Риму. Дисертацију је одбранио 1962. у Бону, а његов хабилитациони рад о Пруденцију  прихваћен је 1972. г. у фаху класичне филологије на Универзитету у Бону. Потом је био професор у Франкфурту на Мајни и Минстеру. На вестфалијском Универзитету у Минстеру био је директор Института за класичне старине до 2002. Данас је Гнилка професор емеритус у Минстеру.

Прва свеска chrêsis(а)

Појам „правоверне примене/употребе“

У овој студији се испитује историја појма Chrêsis кроз хронолошки лук од софиста (око 400 година пре Христа) до византијских аутора у 7/8. веку после Христа. У њој се показује да су се  Оци Цркве служили централним појмом античке етике (медицине и јуриспруденције) да би своје сопствено искуство тиме индиректно пренели потоњим генерацијама. Једно поглавље је посвећено слици рада пчела као описа приступа Отаца Цркве од Тертулијана до Јована Дамаскина. Гнилка долази до основане поставке да су „црквени мислиоци проблеме са наслеђем нехришћанске културе видели у свој оштрини". Гнилка говори у овом контексту о „теологији ослобођења“ и вели да је при „ослобођењу“ реч о свесном поступку који следи (ad Dei litteras) једном циљу, ван паганизма античке културе и изнад људског сазнања.

Друга свеска chrêsis(а)

Свеска II почиње питањем Пилата: „Шта је истина?" Римљанин Варо (Varro) је могао на  ово питање једнако скептично да одговори као и Пилат. У сукобу  између Амвросија и Симаха Гнилка симпатизује са Амвросијем, док за „савремени појам толеранције" не мари. Лактанције је, вели аутор, понудио „театар појма chresis(а)": Ту је било речи о  „очувању употребивог и искључењу неупотребивог, јачању истинитог и испирању обмане/заблуде ". Блажени Августин је паганству признао „стремљење небеском Дому", односно сматрао да „постоји један пут који у основи води онуда куда и остали стреме“. Ту исту линију види Гнилка и у прокламацијама Другог Ватиканског концила. Начело да народ ваља оставити оригиналној религији и култури заступали су и „најогорченији непријатељи хришћанства, као Келс, Јулијан Апостата, Симах... У окрутној борби против њих пробили су се мисионари ране Цркве Христове да обрате народ од паганизам ка хришћанству.“У поглављу „О чувању и промени“ биће испитан појам промене (metarhythmizein) код св. Климента Александријског или појам метаморфозе (преображаја) код св. Григоријаа из Нисе. Појам „повратка нечега“ је употребљавао Св. Јован Златоуст при тумачењу речи ап. Павла о  „Непознатом Богу“: Име „Бог" на једном натпису је  „једном, истинитом Богу натраг враћено“. Речи могу да оплемењују. „Зачини и сољење“ подсећају на алегорију о квасцу.

Поглавље о „Култури конверзије“ почиње обраћењем Кипријана које хвале свети Оци Григорије Назијанзин и Блажени Августин. Следе речи „зрење и подмлађивање“. „Промена културе је одлика хришћанства“ стоји у знаку цитата ап. Павла. У сличном правцу упућују и цитати из „Adhorlatio apostolica Evangelii Nuntiandi" папе Павла VI из 1975.г. Овоме следи опсежан материјал у одсеку названом „Начело очишћења“. Полемика са паганима је водила разарању њиховог храма: „Да ли се још може говорити о очувању културе?" Аутор одговара позитивно на ово питање. При томе је важно да се „обрати пажња да се очувају границе које су биле крајњим средствима изложене“.  Гнилка осветљује разарање келтског храма од стране Мартина из Тура и користи пример омилије Блаженог Августина на освећењу једне цркве. У сасвим различитим поступцима види Гнилка један принцип: „Ми не можемо Августина сматрати толерантнијим од бискупа из Тура. Оно што је у једном случају било могуће, то у другом није могло бити“. При разарању једног паганског храма у Јерусалиму наредио је цар Константин да се и камење темеља разнесе, јер је било „нечисто“. О томе вели Гнилка: „Било је ту разлога да се ритуал очишћења практикује по начелу времена, простора или околности, али при свему је очигледно да он не ишчезава. Отуда он неће прерасти у начело толерантности, либералности или широкогрудости у уопштеном смислу те речи“. Говор који Пруденције ставља цару Теодосију у уста налаже јасно очување уметничких дела. Али Гнилка упозорава да то не настаје из „великосрдачности, толерантности, помирљивости или сличних мотива“. Пруденције је у истој мери толерантан као и Амвросије, Августин, Св. Григорије или било који од Отаца Цркве.

Централни ерминевтички кључ у сагледавању појма χρῆσις кроз контекстуалне/ситуационе каскаде онога што аутор зове „дијакриза синкретизма“, односно критичког осветљења преображаја политеистичке антике у хришћанско учење, нашло је у овом Гнилкином делу свој парадигматични израз. Отуда ово дело, и мимо филолошке комплексности и историјској ерудицији, препоручујемо свој православној јавности.

У овом другом, проширеном издању, прикључена су и нека нова поглавља. Регистар садржи и грчке и латинске термине, индекс појмова и личних имена. А обојена илустрација приказује једину сачувану представу персонификованог chrêsis(а) на једном античком мозаику.

протођакон Зоран Андрић, Минхен