Протојереј-ставрофор Александар Средојевић: Патријарх српски Димитрије Павловић (1920-1930)
Поштовани и уважени чланови комисије, даме и господо, част ми је да пред Вама данас браним моју докторску дисертацију о животу Патријарха српског Димитрија Павловића. У нашој српској историографији питање Српске Православне Цркве није довољно добро обрађено. Исто тако је и са њеним водећим личностима-духовницима: свештеницима, монасима и патријарсима. Разумевање историјата Српске Православне Цркве је кључно за разумевање повеснице Србије, српског народа. Они стоје у нераскидивој вези.
Независност Рашке, српске средњевековне државе поклапа се са добијањем црквене аутокефалности 1219. Проглашавање српске царевине поклапа се са уздизањем на степен патријаршије 1346. Током вишевековног ропства и живота у туђим државама, црква је била једини не само светионик духовности већ и чувар народне свести и осећаја припадности. У модерним српским државама црква је наставила да има значајну улогу. У Црној Гори духовна и световна власт су дуго времена биле уједињене.
У српској историографији данас се сматра да је кључан период за разумевање узрока и последица међуратног периода и друге половине двадесетог века, време претходне генерације, односно друга половина деветнаестог века и почетак двадесетог века.
Из тог разлога одлучио сам се да своју докторску тезу, посветим проучвању живота и дела патријарха Димитрија Павловића (1846-1930), чији се живот поклапа са значајним периодом за истраживање.
Заузима место у вишој црквеној хијерархији у време Краља Милана Обреновића, полако долазећи до самог врха и остајући ту до смрти у време Краља Александра Карађорђевића. Савременик и учесник је великих догађаја из историје српског народа.
Патријарх Димитрије Павловић је био један од најзначајнијих црквених великодостојника у новијој српској историји, по свеукупном раду у току свог живота. Био је на свим дужностима почев од дужности учитеља и свештеника, преко функције епископа нишког и шабачког, до положаја поглавара Цркве у рангу митрополита и патријарха, Димитрије је оставио значајан траг.
Научни метод ми је био најважнији приликом писања ове тезе. И ево, којим поступком:
За што свестраније осветљавање личности Димитрија Павловића, у првом реду је коришћена објављена и необјављена архивска грађа. Међу том документацијом од посебне важности за нашу тему били су записници са седница Светог архијерејског сабора и синода Српске православне цркве, који најверодостојније осликавају црквена кретања и религијски живот током свих актуелних збивања. Велику захвалност дугујем Св. архијерејском синоду Српске православне цркве који ми је својим актом бр. 1743/зап. 1216, од 28. октобра 2005. године у Београду, одобрио да могу у његовом Архиву користити грађу о патријарху Димитрију. Имао сам увид у тај материјал за период од 1900. до 1930. године.
За живот и рад Димитрија Павловића до 1905. године, док је био епископ у Нишу и Шапцу, као и за његову мисију у Хиландару, главни извор нам је била грађа из Архива Србије, и то фонд Министарства просвете и црквених послова. Тај фонд смо користили и за период док је био митрополит, укључујући и доба Првог светског рата. Користили смо и фондове Државног савета, Љубомира Ковачевића, Стојана Новаковића, Николаја Велимировића и Министарства иностраних дела. За послератни период, до патријархове смрти, користили смо грађу из Архива Југославије (фондови Министарства вера и Министарства правде). Поред Архива Србије и Архива Југославије, користили смо и фондове Архива САНУ, Народне библиотеке, Универзитетске библиотеке, Патријаршијске библиотеке и библиотеке Богословског факултета СПЦ, као и стенографске белешке Народне скупштине Краљевине СХС. Користили смо и многе листове и часописе, који су побројани у списку литературе, а надрагоценији извор међу њима били су Гласник Православне цркве у Краљевини Србији (касније Гласник уједињене Српске православне цркве) и Весник Српске Цркве. Важно је да се истакне да је Гласник редовно објављивао најбитније вести из црквеног живота, на основу чега смо могли да извучемо закључке о функционисању Цркве. Вреди поменути да је Димитрије Павловић оставио иза себе драгоцене извештаје о својим активностима, писане критички и објективно, са запажањима школованог човека, налик на праве научне радове.
Тема рада је личност Димитрија Павловића, пре свега у доба када је био епископ Српске цркве, касније митрополит и патријарх. Осветљавајући ову личност биће делимично осветљавано његово време, друштвено-политичка кретања и ратни пожари, са личностима носиоцима тих драматичних збивања. На структуру рада утицала је количина и квалитет коришћене архивске грађе, периодике и литературе. У раду смо наилазили на многе податке из унутрашњег живота Цркве: административна решења, тумачења канонских прописа и слично, што нисмо уврстили у текст сматрајући да то није непосредно везано за личност Димитрија Павловића и да би то знатно оптеретило садржину рада.
Историографија се није бавила већим делом живота Димитрија Павловића. О његовој младости и добу када је био шабачки и нишки епископ и митрополит Србије не постоје научни радови. О Димитрију Павловићу су фрагментарно писали многи аутори, како духовне, тако и политичке вокације, историчари, теолози, публицисти и други. Тако Димитрије Алексић у чланку објављеном у Црквеном гласнику поводом растанка са епископом нишким Димитријем, износи значајне детаље о Димитрију као епископу од 1884. до 1889. године. Монах Гедеон у кратком допису с путовања митрополита српског Димитрија, осврће се на његово „животно путешествије“. Драгослав Страњаковић је аутор већег рада Мисија митрополита Димитрија у Русији 1913. Ту су и два краћа рада свештеника, а касније ректора Призренске богословије Живана Маринковића: Њ. Св. патријарх Димитрије у Лапову и Три деценије од смрти патријарха Димитрија. У првом чланку се осветљава боравак патријарха Димитрија у првом месту његове капеланске службе, а друго, евоцира успомене и сећање на њега.
Личност патријарха Димитрија и његово управљање Српском црквом делом је осветљена у некролозима о његовој сахрани. Као најпозванији у име Српске цркве опростио се заменик председника Светог архијерејског сабора, митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић у тексту Погребно слово патријарху Димитрију6. И други митроносни људи су писали о личности патријарха Димитрија. Тако је епископ нишки Јован објавио два рада: Патријарх Димитрије (+24. марта /6. априла 1930), и Патријарх српски Димитрије. О делу патријарха Димитрија из родољубивог и политичког угла, говорили су: Миливоје М. Петровић, Говор над одром патријарха Димитрија, и потоњи председник Владе др Милан Стојадиновић, Говор над одром патријарха Димитрија.
Потпунију слику о Димитрију Павловићу оставио нам је његов лични пријатељ Михаило Ј. Миладиновић, директор Пожаревачке гимназије у пензији, у делу: Грађа за биографију патријарха Димитрија. Миладиновић је преузимао грађу из општинског пожаревачког архива. Стил Миладиновића и излагање из прве руке, слике из најранијег детињства и доцнијег животног пута потоњег поглавара Српске цркве, делују врло сугестивно, али не и пристрасно. Битан је и краћи рад Душана К. Петровића Уједињење Српске цркве и обнова Патријаршије.
О личности патријарха Димитрија писао је и ђакон Живадин Михаиловић Крупежевић у чланку Десет година од смрти блаженоупокојеног патријарха српског Димитрија. О патријарху али и уопште о Српској православној цркви у његово доба, значајан извор представља Споменица објављена о 50-годишњици васпостављања Српске православне цркве.
Као патријарх 1920-1930. године посветио је 18 епископа основао три епархије, које до тада нису постојале у окриљу СПЦ: браничевску, чешко-моравску, америчко-канадску (1921) и бихаћку (1925). Као и да је богословски факултет са часописом Богословље извршио проглашење Светог Деспота Стефана Лазаревића, уз тог помажући народ и богомољачки покрет на челу са Владиком Николајем обнављао многе цркве и сам подигао у Ратковићу Храм Светог Димитрија, а од његове заоставштине подигнута је црква Пресвете Богородице у Београду.
29. септембар 2014. године у Београду
протојереј-ставрофор Александар Д. Средојевић
