Десетогодишњица борбе за очување српског језика

Десетогодишњица борбе против преименовања српског језика обиљежена у мраку

Актив професора српског језика из Никшића, којег чине професори никшићких средњих школа који су се, прије десет година, успротивили преименовању српског језика у Црној Гори и због тога остали без посла и услова за егзистенцију, обиљежио је, у четвртак 6.новембра 2014.године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, десетогодишњицу борбе за очување имена српског језика и идентитета.

У наглашеној тишини и пажњи публике, која је до последњег мјеста испунила салу Црквено-народног дома у Никшићу, говорили су: Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, проф. др Јелица Стојановић, др Драгица Минић у име родитеља дјеце који памте жртву својих професора, те Весна Тодоровић и Веселин Матовић, отпуштени професори.

Овом приликом је представљен и нови број (43-44) часописа "Слово“, који је настао као један вид борбе за очување српског имена, српског језика и идентитета у Црној Гори.

Уприличена је и изложба докумената и фотографија, везаних за протесте који су се, од почетка школске 2004. године одржавали свакодневно у Никшићу више од четири мјесеца.

Догађај је обиљежио мрак у сали, који је, усљед нестанка електричне енергије, настао на почетку вечери, а струја је, какве ли случајности, дошла, врло брзо, након што је последњи учесник завршио своје обраћање.

Подсјећајући на велико и свето дјело Свете браће Кирила и Методија, који су нас описмењавали и учили вјери, Преосвећени Епископ Јоаникије је казао да је најдубља ријеч коју је људски језик икада изговорио грчка ријеч Логос, име Божје у хришћанству. Ту непреводиву ријеч превели су дубокосмисленом ријечју Слово која је, на такав начин, освијетлила наш језик, дубоко се уткала у њега и изнутра га оживљава.

"Прича о језику српском, а и о свим словенским језицима, заснована је на Слову и у историјском смислу, пошто рачунамо да смо се описменили тек од тог момента, а и у сваком другом смислу. Наша словенска ријеч којом смо превели име Божје, логос Божји је Слово, Слово којим је Бог створио цио свијет, све свјетове, којим је, Његовом силом, Његовом енергијом, украсио свако живо биће, а које изражава најдубљу Божанску мудрост, моћ, свјетлост и љубав. Оно је почетак свему, па је и почетак наше словесности и културе“, рекао је Владика будимљанско-никшићки, напомињући:

"Ријеч Слово можемо сагледавати не само као ријеч која значи име Божје, него и као људску ријеч, као и све оно што проистиче из језика, словесност, култура, књижевност, као графички знак, односно писмо, а то је у нашем случају ћирилица која, такође, носи дубоку символику, чува наше памћење и наше биће, враћа нас у памет“.

'Зато мислим да нас ово Слово држи и чак би се могло рећи да је све друго у кризи, али да језик српски, док је Слова српског, није у кризи, да он плодотвори и чудотвори, да нас сабира, да се у њему налазимо и да нас Слово, и оно Божанско и ово људско, које се наслања на Божанско, просвјетљује и оснажује. Као што је ријеч Божја, Слово Божје створило све из ничега видимо да се и ово „Слово“, које уређују професори српског језика, и оно ствара ни из чега, гледано у материјалном смислу, јер нема државне институције која би га подупрла. Оно је искључено из свих токова које држава одређује, али оно тече као вода, допире, напаја и просветљује оне који су га жељни. Слово ће нас сачувати, иако се званична власт бори против Слова, Слово чува Црну Гору и увјерен сам ако Црна Гора мисли да опстане, она се мора вратити овом ћириличном Слову, мора препознати вриједност коју Слово његује и што прије се манути „ћорава посла“ да Слово потискује“, истакао је Његово Преосвештенство.

Проф. др Јелица Стојановић је оцијенила да је Црна Гора до прије десет година говорила српским језиком, писала ћирилицом, дисала и бивствовала Светим Савом, Његошем, Светим Петром Цетињским, Марком Миљановим, знала је ко је, шта је а тиме и куда иде и куда треба ићи. Онда је почела да даје отказ свом бићу, својој историји, свом трајању, свједоцима истинског и исконског, почела је да прогони оне који ће је посвједочити честито, мудро, зналачки, са љубављу.

"И није се стало свих ових десет година. Гдје год се и колико се год могло, српски језик је пред нашим очима протјериван, прећуткиван, забрањиван, кривотоврен...(из Устава, из државе, са медија, из школа и школских програма, са намјером да га истргну из свих сегмената, из времена и простора). Данас, не знам колико смо тога свјесни, српски језик је (не)званично забрањен у Црној Гори“.

"То се рефлектовало у многим сферама: у Уставу и законодавству (промјеном Устава и законских аката); покушајем нове стандардизације српског језика; преименовањем српског језика; покушајем да се на јавној сцени Црне Горе, као и у васпитању и образовању, српски језик потисне, изостави, заобиђе, забрани, прећути, а наметне „црногорски“ – именом и „нормама“ у покушају, лутању и промашају. Посљедица свега тога је дискриминација српског језика и говорника српског језика; кривотворење науке, историје, књижевно-језичког насљеђа“, запажа Јелица Стојановић.

Данас се, према њеним ријечима, на јавној сцени Црне Горе, као једини проблем, форсира сукоб између двије "струје, фракције“ "црногорског језика“.

"Води се расправа потпуно ненаучне и нестручне природе о варијантама "црногорског језика“, јотованијим и мање јотованим, хиперјотованим и симболично јотованим формама...(чиме показују какав хаос, незнање и бесмисао хоће да наметну Црној Гори) – желећи да и говорницима српског језика такву врсту расправе наметну као битну, као најважнији проблем – да се опредјељују између два (три, пет...) „црногорских језика.“

"Тиме се скреће прича са оног суштинског, битног, најважнијег – шта је са српским језиком, гдје су његова права и гдје су права говорника српског језика; има ли ко право да кривотворни историју, науку, факта, име српског језика; гдје је српски језик у службеној употреби, као службени (за који се, без обзира на све принуде, ипак, и на посљедњем попису опредјелило близу 50% говорника)...“, указала је др Јелица Стојановић.

Један од 27 средњошколских професора из Црне Горе, који су због супростављања преименовању српског језика остављени без посла, Весна Тодоровић је оцијенила да се "савремено црногорско друштво немилосрдно обрачунало са њима“ и то је, сматра она, "јединствен примјер у свијету да је једна идеологија извршила културни и језички геноцид над сопственим народом“.

"Уочивши на вријеме проблем који преименовање језика носи са собом, поготово у образовном систему, узалудно смо куцали на сва врата, желећи да се проблем ријеши научно и принципијелно, у складу са језичким осјећањем већине, тадашњим Уставом и законима. Мучно је било свих ових година слушати да нас је неко поткупио, изманипулисао, да смо радили под нечијим патронатом. Истина је сасвим другачија“.

"Ми смо били ти који смо жељели да наша истина добије више присталица, да се људи заинтересују не за наше појединачне судбине, већ за судбину језика и писма који стоје на почетку наше словесне и крштене историје, који су наша жила куцавица“, истакла је Весна Тодоровић, наглашавајући да је огромну штету српском језику нанијела српска опозиција посљедњим договором (у септембру 2011.) са министарством просвете око имена првог и најважнијег наставног предмета у школама.

"Пристајући на компромис, као назови демократско рјешење они су дали предност лажном језику и у великој мјери, пред збуњеним народом, обесмислили све оно о чему смо ми годинама говорили“, казала је професор Весна Тодоровић.

Она је нагласила да се брисањем из употребе ријечи из сопственог језика, додавањме слова којих у нашем језику нема, не читањем наших најбољих писца сужава дјетету свијет који препознаје као свој, сужава се његов мисаони простор и брише могућност да прими писма својих предака.

"На овим немогућим и апсурдним часовима дијете бива ускраћено за најбитније садржаје из своје културе, а тиме и трајно оштећено што се тиче њихове писмености“.

"Треба да схватимо да смо, упркос апсурдности цијеле приче о црногорском назови језику, ову битку изгубили и да кренемо испочетка. Требало је градити српске институције и школе, и по сваку цијену тражити право које имају сви народи овога свијета, а то је да се наша дјеца школују на свом једном и једином, давно кодификованом и стандардизованом српском језику, језику пуном наталожених слојева историје, поезије и искуства. Ми смо пристали и прихватили, а својом небригом, колико год нам било тешко да то признамо, и погурали сакаћење своје дјеце“, поручила је Тодоровић.

"Наша побуна, маколика била, унијела је посебну животну тежину и енергију и дала одлучан замах полемици о идентитету Црне Горе, која је прерасла у највећу и најдуготрајнију интелектуалну битку икада вођену у Црној Гори, па и шире“, казао је професор Веселин Матовић, такође, отпуштени професор.

"И поред свих његових штетних посљедица, колективних патњи, па и страдања појединаца, које је изазвао, овај нам је језикопротрес у неку руку и био потребан. Протресом и претресом језичког, претрешено је и историјско, и културно и укупно духовно биће Црне Горе. Тиме је, заправо, заустављен процес вишедеценијског програмираног заборава, који је и омогућио нациомански пројекат о црногорској самобитности и црногорском антисрпском идентитету, и смањен простор за даљу политичку манипулацију“.

"У свему томе активну улогу имало је и наше "Слово“, покренуто у тренутку када није било ниједне сличне публикације у Црној Гори. Десетогодишње његово трајање и редовно излажење, насупрот свим тешкоћама и скоро немогућим условима у којима је настајало и у којима се и данас уређује и припрема, говори нам да је за његов опстанак био пресудан – разлог његовог настанка“, рекао је професор Матовић, главни уредник часописа "Слово“.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка