Онамо, 'намо, за брда она...

У славу и част Светог српског краља Стефана, првојерарх Српске Православне Цркве началствовао светом архијерејском Литургијом у манастиру Високим Дечанима

У молитвеном присуству више стотина верника пристиглих у Дечане из свих крајева Србије, Републике Српске и Црне Горе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је началствовао литургијским сабрањем уз саслужење Преосвећене господе Епископа рашко-призренског Теодосија и тимочког Илариона.

• опширнији извештај Епархије рашко-призренске
• тонски прилог Радија Светигора
• извештај свештеника Николе Пејовића /Радио Светигора/
• Орден Светог Саве протојереју-ставрофору Милутину Тимотијевићу

Честитајући ктиторску славу дечанском игуману архимандриту Сави, Патријарх српски г. Иринеј је изразио захвалност свом манастирском братству на непоколебљивој вери и истрајности.

- Желео бих да се сви они који су рођени на Косову и Метохији врате својим кућама и домовима, храмовима и гробљима, истакао је патријарх Иринеј и благословио благочестиви народ који је са свих страна пристигао да се поклони моштима Светог Стефана Дечанског. 

Празнична радост увеличана је доласком многобројног монаштва из више манастира наше Свете Цркве, веће групе верника пристиглих из Албаније, као и ученика Призренске богословије. У име Владе Републике Србије, богослужењу је присуствао директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић.

Славско сабрање била је и прилика да Патријарх српски г. Иринеј уручи највише одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена, дугогодишњем ректору Призренске богословије протојереју-ставрофору Милутину Тимотијевићу. У надахнутом и дирљивом говору патријарх Иринеј је подсетио присутне да је на овај дан пре педесет година у дечанској светињи, отац Милутин рукоположен у чин свештеника од руке тадашњег Владике рашко-призренског а потоњег Патријарха српског Павла.

Беседа протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Призренске богословије у Нишу, одржана 24. новембра 2014. године у манастиру Дечанима приликом примања ордена Светог Саве првог степена

Ваша Светости, Ваша Преосвештенства, часни и преподобни оци,

Примајући ово највише одликовање наше Свете Цркве из Ваших руку, примам у послушности, захвалности и и радости. Захвалан сам прво Богу и Светој Цркви мојој ''што нађосте за добро'' (Дап. 15, 25) да мене пронађете и обдарите овим одликовањем, које носи лик најлепшег сина српског народа, Светог Саве, нашег духовног родитеља. До сада сам два пута у своје руке примао овај орден, са истом бојом ленте као што је и ова, и веселио сам се, јер је оба пута орден био за Богословију, 1996. године у Призрену и 2006. у Нишу. И сада се радујем. Радујем се највише због овде присутне деце моје која су често била ускраћена очевог присуства због обавеза у школи. Они имају сваки свога ''друга према себи'' (1Мој. 2, 18-20) и разумеју да што год да се чини у име Божје и за добро Цркве и народа не пропада. Запамћено је. И кад тад, а особито у часовима пробе или искушења, ''биће споменуто пред Богом.'' (Дап. 10, 31). Сви су опредељени и сви раде у оквиру Цркве, свако у свом призвању. Нека им Бог да снаге да напредују у врлини.

Ваша Светости и Оци Свети, а ја се лично ужасавам и дрхтим. Овим чином ви кажете да сам нешто учинио, а ја се питам шта сам то учинио, а да нисам био дужан да то учиним? (Лк, 17, 10). Ја сам непотребни слуга, јер то је могао и неко други да уради, боље и више од тога, као што је Бог могао и од камења да подигне децу Аврааму. Све што имам имам од Бога у Цркви Његовој. Живот, материјалне и духовне дарове и име – све ми је Црква дала. Благословом Цркве призван сам из небића у биће као пети син својих родитеља. У време које није било наклоњено Цркви, шта више било је богоборно, моји родитељи су ме уписали у богословију, јер су видели и даље од видљивог хоризонта. Хвала им за то! Али, у часовима моје малаксалости, моја мајка, жена неписмена, али јаке интуиције и чврсте вере, подстакла ме је својим педагошким средством да то превазиђем. Нека је благословена Она и њена средства, по премудром Соломону (Приче, 13, 24; 22, 15). Завршио сам Богословију у Призрену и факултет у Београду. Опет су наишла искушења и само чудо Божје ме је одржало на добром путу. Блажене успомене Владика жички Василије упутио ме је у Призренску богословију као прекобројног, а ја једини остадох у њој до сада. Ускоро ће бити педесет и три године наставничке и тридесет и једна ректорске службе, а данас је тачно педесет година служења у свештеничком чину.

По премудром Соломону, задобих љубав код Господа те ми даде разумну жену, а она вреди више од бисера на коју се ослања срце мужа њезина (Приче 19, 14; 31, 10-11;) Живели смо у граду у коме нисмо имали родбину. Ослањали смо се једно на друго чинећи да добрим примером у та атеистичка времена наши људи буду расположени према свештеничком чину. Трудили смо се да имамо добро сведочанство и од оних људи који су напољу, тј нису наше вере и имена (1 Тим, 1, 7), да не би због нас имали примедбе на нашу православну веру и побожност. Моја супруга, презвитера, како би је Грци звали, матушка, као би је Руси звали, и попадија, како ми Срби зовемо свештеничку жену, била је храбра жена и добар човек. Подржавала ме је у ношењу узвишеног свештеничког чина. И зато овај дар Свете Цркве преноси се и на њу која се сада налази у наручју Авраамовом.

Такође смо имали снажну подршку Владике, а касније Најсветијег патријарха Павла. Волео нас је светом љубављу и био је са нама и кад сам су нам се деца рађала и умирала, и крштавала и сахрањивала. Кад је изабран за српског патријарха рекао нам је: Што се нас тиче остајемо исто што смо и били. Покривао је нас као и наше промашаје својим светим молитвама и светом љубављу. Тако смо остали на старим огњиштима до егзодуса 1999. године.

А када смо прешли код Епископа нишког, а садашњег Патријарха српског, овде присутног, опет смо нашли подршку, разумевање и љубав, што нам је давало снагу да поново скућимо кућу и сазидамо нову Богословију. Сеобе нису лаке и кад су добровољне, а сазнали смо какве су кад су принудне. Без Ваше Светости и без Цркве Божје шта би могли да имамо? Јер Црква ми је дала све. Добио сам у своје време црвени појас, протојерејски чин, напрсни крст, а сада и ово одликовање. И зато дрхтим да не будем само најамник који ради за плату, или не дај Боже, да чујем оне речи: ''Ти си примио добра своја у животу своме'' (Лк 16, 25). А ја желим да будем син Цркве и молим се Богу да будем са свима својима и са својим сарадницима и са ученицима, садашњим и бившим, и са свима овде присутним записан у Књизи Живота (Откр. 20, 15).

Хвала Вам Ваша Светости, хвала Светом Синоду наше Свете Цркве на овој награди која треба да осликава небеску. Хвала нашем домаћину епископу Теодосију и игуману Сави са братијом, који су нас благодаћу Пресветога Духа овде данас сабрали. Изнад свега и пре свега хвала возљубљеном од Господа Светом краљу Стефану Дечанском у чијој се кући налазимо. Свети Краљу Стефане, моли Бога за нас!