Homo Faber са религиознoм свешћу

Ричард Сенет, професор на New York University и London School of Economics, један од најугледнијих савремених социолога и историчара идеја тврди да су нашем времену - у коме сурово влада неједнакост и стална трибалистичкa конкуренција међу људима – насушно потребне поуздане и ритуализоване форме сарадње као цемент заједништва.

Ричард Сенет је аутор свестрано хваљене књиге „Флексибилан човек“ у којој је изложио актуелну критику феномена отуђења у виду „усамљености“, и тиме се дотакао осетљиве теме сложеног савременог капиталистичког друштва. У својој најновијој књизи - Richard Sennett: „Together. The Rituals, Pleasures and Politics of Cooperation“, Penguin, 2013. - аутор се прикључује форуму интернационалних дебата о томе да ли је човек по својој природи предодређен за сарадњу/кооперацију или за агресивни егоизам, односно шта значи таква (можда двострука) карактерна склоност/диспозиција у данашњим друштвеним облицима? Аутор сматра да се људска кооперативност не напаја из нужности која проистиче из еволуционистичко-биолошке предодређености, већ из религиозне социјализације кроз коју се конституише респект једног према другоме и Божјој твари у целини, као и из практичног искуства заједништва, попут оног које влада у занатским радионицама и атељеима.

Сенет овај феномен назива „пројектом homo-faber“, а себе види у списатељској традицији наративне технике „дијалога“ на линији Херодота и Монтења, те вели да Монтењови есеји „скачу са теме на тему“ да би на крају читалац „из фрагмената сагледао мозаик“. Сенет је настојао да прибегне тој техници приповедања у нади да ће некаква „кохерентна целина“ настати сама од себе. Овај наративни поступак Сенет назива „sprezzatura“, у духу ренесансног италијанског аутора и дипломате Кастиљонеа (Baldassare Castiglione). Можда би ову тешко преводиву реч ваљало опрезно посрбити као лакоћу и опуштеност. Он критички вели да у великим америчким градовима различите етничке и религиозне групе не живе једне са другима, већ једне покрај других, у јасно разлученим границама.

Заједничку перспективу Сенет види у васпостављању модела „радионица у којима се континуирано, „у духу патерналистичке сарадње“, већ стотинама година, корак по корак, изграђује заједништво. Сенет је скептичан према новим медијима, те свим online-пријатељствима и познанствима (facebook) не придаје посебан значај. Кроз њих живот постаје „пљоснат“, вели он. Отуда је његова порука аподиктична: „ми морамо бити солидарни једни са другима, не само вербално, већ практично“. Сенет је по својој природи човек помирљиве нарави, пре тип Еразма но Лутера. Он жестоко критикује турбокапитализам и clash of civilisations и залаже се за уважавање и напоредно постојање различитих култура. Сенетова књига је уверљиви пледоаје за обнову фундаменталних облика и ритуала заједништва чији су корени у религиозном постулату о уважавању свеколике Божје творевине.

протођакон Зоран Андрић, Минхен