Опстајемо, уздајући се у милост Божју и молитву Светих Врача Козме и Дамјана

Разговор са игуманом манастира Зочиште - архимандритом Стефаном Миленковићем

Оче Стефане, ви сте игуман ове велике православне светиње, манастира Зочиште. Кажите нам нешто више о његовој даљој и ближој историји.

-Манастир Светих Врача у Зочишту је светиња која је позната по својим моштима Св. Козме и Дамјана. Старином датира ( по најновијим археолошким истраживањима) из 6.века и трипут је била стара црква већа од ове садашње. Али, величина манастира се не мери по грађевинама, већ по значају за оне који долазе ту, као што имамо у манастиру долазак због светих моштију и по томе је познат у новијој историји надалеко. Први писани подаци сачувани су из прве половине 14.века када је у време Стефана Дечанског црква која је вероватно у време краља Милутина као данас, обновљена, била поклоњена манастиру Хиландару као метох.<--break-> Иначе, Петар Костић ректор Призренске богословије у 19. веку, је записао предање породице Корочевић, старе племићке породице из Призрена, која се временом потурчила, да су они били ктитори те цркве из 14. века. Манастир је постојао, по записима из турског периода, и у 16. веку да би негде, вероватно после велике сеобе запустео, јер немамо неких података из 18. и 19. века да је био манастир као активан, већ као парохијска црква. У манастиру је изграђен конак у којем је 1871. године прорадила српска школа за децу из села и околине. Негде непосредно пред Други светски рат манастир је поново оживео као женски манастир, да би од 1979. поново био мушки манастир до данас. То је што се зна о манастиру. Још и податак да је један Минеј из 15. века из манастира Зочишта постојао док није изгорео у Народној библиотеци у Београду услед бомбардовања 1941. године. Других података немамо, сем археолошких налаза, који могу да потврде, заједно са неким иконама и са неким ситним предметима, о историји манастира.

А шта се дешавало са манастиром у новијој историји од 1999. године наовамо?

На манастир су ударили припадници такозване УЧК у лето 1998. године када су из манастира одвели игумана и братију, са још 35-оро старијих људи из Зочишта, Оптеруше и Ретимља, који су тих дана у манастиру нашли уточиште. Посредством Међународног црвеног крста они су ослобођени после два дана, а братија се вратила у манастир. Манастир је поново порушен као и некада у давној историји, у септембру 1999.године. 13. септембра је у једној експлозији порушена црква, миниран је и звоник, док су конаци опљачкани и попаљени. Тако је, у рушевинама, дочекао Свету Петку у октобру 2004. када је по благослову претходног епископа Артемија, почела обнова манастира и материјално, кад су отац Петар, Серафим и Спиридон дошли под шатор, да почну обнову ове светиње. Иначе, духовна обнова светиње је почела већ 2001.и 2002.године са служењем првих литургија на темељима тада порушеног манастира. Да би, ето, манастирска црква 2007. била освештана и поново враћене мошти које су монаси 1999.понели са собом када су морали да избегну са народом из овога краја.

У којој фази обнове је манастир сада, видимо да је завршена и звонара?

Манастир се већ десет година обнавља и мало по мало добија своју физиономију, надамо се и лепшу и бољу него ли што су непријатељи Христовог имена хтели да учине, да поруше светињу. Осликана је ове године, живописана црква, још један део конака је обновљен. Звонара је недавно завршена, постављена су звона и крст и чека се освећење.
 
Како се Ви, као игуман, осећате када се заврши још једна етапа обнове?

Сваки човек, хтео не хтео, а нарочито ако живи у светињи, не може, а да се не радује када једна светиња васкрсава, на првом месту духовно, а онда ето, и материјално обновом својих зидина који се вековима на такав начин обнављају.

У манастиру се чува и икона Светих Врача која је преживела минирање. Шта је са том иконом, да ли је обављена рестаурација иконе или је очувана онако како је пронађена испод рушевина?

Да, ту је икона Светих Врача која је нађена испод рушевина, мало је била оштећена, па је била потребна и њена конзервација, која је извршена пре пар година, стручно од људи из Завода, иначе постављена је ту поред моштију. Али и то је једно чудо Светих Врача да се она распукла на средину и раздвојила Светог Козму од Дамјана на половину и пошто су они нераздвојни, онда је светиња чудом хтела да се поново споје и да манастирска икона буде поново цела и да се и пред њом моле као пред чудотворном.

Кажите нам, оче, нешто о народу који долази у манастир. Знамо да у селу Зочишту данас нема Срба. Да ли долазе Срби са стране и одакле најчешће долазе на литургије, за празнике, али и да траже помоћ од Светих Врача?

Иако је манастир сада у окружењу албанском, народ долази са свих страна због светиње моштију Светих Врача да затражи исцелитељску помоћ. Долазе наши Срби са стране, из околних места из Ораховца и Хоче и шире, било са Косова и Метохије, било из централне Србије, Црне Горе, Македоније, а редовно нам тако долазе из околине непосредне на свете литургије недељом и празником, док су за велике празнике са свих страна. Имамо летњи сабор Светих Врача 14. јула који окупи у задњих неколико година и око 2000 верника који по традицији, која сада већ постоји вековима, долазе тада. Долазе и за зимску славу 14. новембра, али и за Васкрс и неки други већи празник, углавном. А одакле највише долазе? Па никад не можемо рећи одакле највише долазе из једног разлога, што нас они пријатно изненаде и долазе са свих страна, долазе из Београда аутобусима, Новог Сада, Митровице Косовске, из Приштине односно из Грачанице и околине и наравно увек највише и најчешће су ту наши појци и верници из Ораховца па и Велике Хоче који су нам најближи и који нас посећују најчешће од свих да би нашли утеху. Долазе и са других страна да се исповеде и потраже савет, не само због свог душевног и телесног здравља, већ и због својих потреба као хришћани.

Постоје правила по којима помажете православнима који долазе у манастир. Долазе ли у манастир и они који нису православни? Да ли њима пружате помоћ и на који начин?

Светиња Светих Врача пружа помоћ исцелитељску. Моштима приступају често Албанци муслимани, пуно пута неколико породица дневно. Долази, понекад, и неки католик, а наши су најчешће присутни. Тамо их ставимо испод моштију да легну и по традицији, ако заспу онда је довољан само тај један долазак. Некад дођу два три пута, имају исцељења од Светих Врача, ако Бог хоће, како хоће и колико хоће даје им ту помоћ. За сада другу врсту помоћи нису тражили, углавном, сем ту због које и манастир постоји да би духовно помагали сав народ који долази.

А долазе ли Албанци из села Зочишта?

Дођу и они понекад. Траже помоћ за исцељење, а понекад донесу неки дар, дођу деца- послали их родитељи. Вероватно млади не познају никог овде, а ни ми њих да би дошли нешто друго да затраже.

А када се деси исцељење, да ли људи долазе да се захвале, водите ли евиденцију тих исцељења која се дешавају у последње време?

У задњих четири године редовно уписујемо кад сазнамо и о исцељењу које се десило тада, у том периоду, или нешто раније, које нам верници по свом сведочанству или сведочанству својих ближњих, који су их послали ту да траже помоћ од Светих Врача, ми записујемо. Тако да има доста тих чудеса, чудесних исцељења од Светих Врача, од најмањих до највећих и тиме сведочи светиња своје постојање и тако се она брани од оних који јој не желе добро.

Да ли неко од световних власти данас чува манастир?

До пре пар година је била војска КФОР-а аустријског, а од пре 4 године КПС (Косовска полиција) у којој су углавном Албанци, који тамо стоје и они су задужени од Међународне заједнице да нешто учине и чувају. Али, пуно пута када нешто пријављујемо тој полицији они нису ништа видели, ништа нису чули, вероватно да ту само тако по потреби странаца стоје.

Да ли се дешавају провокације од стране Албанаца из села и неких других људи према монасима, братији или радницима који раде на манастирском имању?

Да, дешавало се да буде тих вербалних провокација да се нешто добаци ,, Идите у Србију!“, или се опсују. Једном је летела каменица према нашем монаху оцу Дионисију и тако се некад добаци и радницима. Недавно су на зиду улазне порте исписани графити ,,Косова“ и ,,УЧК“. Манастирску њиву су узурпирали, ору и сеју, пуштају стоку. Ништа више од тога озбиљније, хвала Богу, али смо и то пријављивали да би се видело шта Албанци мисле о нама, без обзира да ли су они били из села овог или суседног, или са неких других места, који су ту пролазили, да бисмо ми били на опрезу, да се не опуштамо превише, Бог зна како све може бити.

Како манастир и братија упркос свим тим провокацијама и нападима опстаје и можете ли га сачувати живећи у оваквим условима?

Опстајемо, уздајући се у милост Божју и молитву Светих Врача Козме и Дамјана, којима свакодневно приносимо молитве, заједно са народом који долази. И знамо да само тако, уз милост и помоћ Божју и Светих Врача, манастир можемо сачувати и за поколења која долазе после нас.

Извор: Епархија зворничко-тузланска