Контраверза о новом закону о сурогат мајкама

Контраверза о новом закону о позајмљеним мајкама (сурогат мајкама) у законодавству Аустрије и етичке импликације тог феномена у појимању хришћанске породице

Морална контарверза између заговорника и опорицатеља нове технологије репродукције људских бића узима оштре контуре посебно у савременом богословском дискурсу у Астрији. Наиме, викарни бискуп у Бечу Стефан Турновски (Turnovszky) недавно је децидирано негативно коментарисао један предлог за измену закона о сурогату мајкама у Аустрији као ”неспојив са сликом човека”.

О чему је реч?

У споју медицине, биологије и генетике отварају се савим нове форме интервенције у људски живот, у трансформацију репродукције и појам родитељства, што је још пре три деценије била незамисливо. Вештачко осемењење је испрва требало да нађе примену само у јасно дефинисаној области медицине – брачним паровима који из стриктних медицинских индиспозиција нису могли добити дете. Насупрот томе, оно се, ван сваке контроле, логике и етике, развило у биолошку фрагментаризацију, односно одвајање зачећа, трудноће и порођаја.

Очигледно је да је бебама (новорођенчади/новорођеној деци) све више потребна медицинска помоћ. Деца која су рођена путем оплођења из банке људског семена и помајке (изнајмљене мајке) чине нове актере репродуктивне медицине. Шта то значи и какаве последице има за наше појимање породице? Шта се догађа када дође до разлаза између биолошких и социјалних родитеља?

Број деце зачет, боље рећи, „начињен“ у реторти се са извесношћу зна – он броји преко пет милиона  „деце из реторти“. Зачето је много више, али је број ефицијентног зачећа у реторти  много скромнији.  Од сто „изнајмљених мајки“ које се подвргавају вештачком оплођењу, односно „In-vitro-Fertilisation“, одлазе 15 до 20 „оплођених“ својим  кућама.

Многи ембриони замиру у мајчином телу и стотине хиљада су препуштени својој неизвесној судбини.

Post hoc гледано, пут од открића спермија и јајне ћелије до сазнања да су две ћелије довољне да би човек био оплођен био је вијугав.

Пре но што спермије и јајне ћелије отпочну свој Pas de deux, неопходно је да се догоди инсеминација (оплођење) у материци. Најпре се од мужа узму спермије да би се скратио пут до јајних ћелија. Доцније се практиковало то да се у случају бесплодности оца породицама помагало на тај начин што се путем туђих спермија помагало да се дође до детета. Аутор овај вид оплођивања назива ”ојгеничком фантазијом”. Даваоци спермија се имају одликовати физичким и психичким здрављем, углавном су регрутовани из академских, уметничких или спортских редова.

Критика овакве све учесталије манупулативне генетске праксе  и инжењеринга потиче из корена религиозног велтаншауунга (погледа на свет). Тако је често цитиран аугзбуршки бискуп који је репродуктивни плод из лабораторије 1978. назвао ”страшнијим од атомске бомбе”.

Глобализована репродуктивна медицина омогућује експанзивну заинтересованост за децу из реторте (in vitro fertilization).

Каква су правила на снази на глобалном тржишту?

Луиза Браун, рођена 1978.г., први је случај у историји људског рода  зачећа изван мајчине материце, што је представљало медицинску сензацију. О чињеници да ли је тиме учињен напредак или светогрђе, вођена је јавна и жучна дебата у медијима, политици, науци.

Само неколико деценија доцније вештачко осемењење (in vitro fertilization) је постала нормално. Даљи развој репродуктивне медицине омогућује и овакве наслове у медијима:  „Седамдесетогодишња Индијка ће постати мајка близанаца“; „“Зачет ембрион са двема мајкама и једним оцем“ или „Хомосексуални пар поручио бебу код изнајмљене мајке у Русији“. Какве поноре оваква абнормална пракса може имати, сведочи недавни пример једног аустралијског брачног пара који је на Тајланду од близанаца  „изнајмљене мајке“ узео само једно дете, док је друго, на срцу оболело, оставио на Тајланду.

Жеља за децом је постала интернационални  бизнис

Истовремено су се прошириле и опције клијената. Не само брачни парови без деце, већ и друге „групе“ надиру на „тржиште“. Мушкарци и жене који нису бесплодни у биолошком смислу – содомисти и лезбејски парови или парови који би да одреде пол детета, жене у поодмаклим годинама које би, након година каријере, да и срећу мајчинства опробају или младе жене које своје јајне ћелије замрзавају, како би се биолошки часовник зауставио.

Различите опције у репродуктивној медицини су, зависно од земље, на различите начине регулисане. Немачка настоји да сузи правне границе техничким могућностима овог све развијенијег бизниса.

Дете је постало рационално планирани пројект

Највећи део клијената репродуктивне медицине  долази из региона привредног благостања чија је боја коже светла, са жељом да и дете изгледа слично. Тиме је положен први критеријум избора: као „донатор семена“, односно „донаторка јајних ћелија“, долазе у обзир само кандидати светле боје коже. Унутар таквог радијуса  посебно су погодни региони са високом стопом незапослености, што цене/тарифе чини нижим. Уколико родитељи - наручиоци желе да дете буде интелигентно, лепо и музички обдарено, настојаће се да се пронађу одговарајући „донатори“, чиме се и цена услуга посебном тарифом регулише.

Глобална неједнакост, хијерархија боје коже и етничких група тиме се продубљује. Да ли ће овако зачети нови грађани света једнога дана тражити глобалну правду или ће питање свог порекла радије потискивати?  О овоме ћемо кроз неколико деценија знати више.

Нови грађани света превазилазе националне границе

Тако је за лезбејске парове или жене без партнера Копенхаген атрактивна опција. Белгија спада у земље са најмањим рестрикцијама у законима, а Индија је елдорадо за „изнајмљене мајке“. Већ сходно медицинским индикацијама и финансијским могућностима, Немци путују у Турску, Египат или Либан, а Американци најрадије у Румунију. Немице се врло радо подвргавају инсеминацији код гинеколога у Шпанији, а Американке у  Италији и Грчкој. Деца тако постају joint-venture-продукт, у коме се спајају јајне ћелије из Шпаније, сперма из Данске и „изнајмљена мајка“ из Индије. Тако настају нови и до сада непознати транснационални односи и сродства, и то не на макро нивоу привреде и политике, већ у самом језгру породица.

Да ли хомосексуални пар из Осла, чија се сперма меша са јајним ћелијама анонимне Украјинке и ембрион који ће занети „изнајмљена мајка“ Индијка или шездесетогодишња банкарка из Њујорка која је након успешне каријере открила да би радо још постала срећна мајка и у каталозима калифорнијских „банака сперме“ пронашла  "донатора јајних ћелија“ у Русији, уз помоћ глобализоване репродуктивне медицине, зачињу нове грађане света у сасвим новом смислу те речи?

Да ли ће се мали грађани света, зачети негде између Бомбаја и Барселоне, доцније икада упитати за своје транснационално порекло? Да ли ће они бити носиоци мирољубивог поретка у свету као светски грађани не само у биолошком смислу, већ и својом свешћу?

Плурализам вредности маршира одлучно

Какве то последицевећ сада има, сведоче дискусије о „закону о заштити ембриона“ и „преимплатативној дијагностици“. Но та национално дискутована питања могу на глобалној равни, где се различите религије и културе дотичу, постати узроци оштрих сукобљавања. Оно што је у репродуктивној медицини у појединим земљама science-fiction, постаје у другим нормалност. Отуда су, уверени смо, обавезујуће уредбе  неопходне, независно од националних, културних и религиозних граница.

протођакон Зоран Андрић, Минхен