Веронаука с гледишта школског психолога
Бити свештеник није лако ни данас као што то није било икада, од постанка Цркве, јер је процес формирања хришћанина одувек био тежак и сложен посао. Свако време носи своје специфичности, а специфичност нашег времена је да већина људи у Цркву улази у зрелом добу, без икаквог или крајње накарадног знања о њеном учењу, које онда преноси својој деци (ако га уопште и преноси).
Прави је подвиг за свештеника да крштеног хришћанина, као овчицу уплетену у грмље, прво ишчупа из мреже неправославних и јеретичких уверења, да је упути на Онога који јесте истински Пут, а тек онда, поучавајући га, уведе у стадо Цркве. Уз све то, да би своје стадо сачувао на окупу, свештенослужитељима предстоји и свакодневно, непрекидно и целоживотно хрвање са свакојаким саблазнима света у коме живимо, јер су морални оријентири данашњице до те мере избледели и изгубљени да се моралним не сматра више оно што је узвишено, већ само оно што није (важећим) државним законима забрањено.
Од те и такве борбе нису поштеђени ни вероучитељи који, најчешће, нити су довољно припремљени нити искусни да би могли без улагања огромног (читај: надчовечанског) напора да обављају своју дужност онако како желе. Бити вероучитељ значи имати свест о значају своје мисије, водити подвижнички живот и предано се борити против површности овога времена која се, као мочвара пуна дубоког муља, све више шири, остављајући оазе надкриљене куполама Православних храмова.
Пре него што вероучитељ крочи у школу, неопходно је да са собом рашчисти дилему која се односи на потребу разликовања своје улоге у образовању ученика чији је постао вероучитељ. Да ли је његов циљ пружање основних информација о православној вери, ризикујући при томе да се на томе заустави, остављајући за собом добро информисане личности или ће корачати даље, како би своје ученике поучио како да постану истински религиозни и личносно опште са Богом?
Уколико се буду држали широког пута просветног система, савладаће тајне савремене дидактике и методике, моћи ће да одрже солидне, чак угледне часове, да вешто баратају рогобатним терминима као што су: „курикулум“, „евалуација“, стандардизација“ и слично, као и да буду, од стране просветних и школских служби и сами оцењени добрим оценама за свој рад. Врло је вероватно да неће имати већих тешкоћа ни са својим колегама, ученицима нити њиховим родитељима, јер ће свој посао обављати коректно и, што је посебно важно, – „транспарентно“ и свима разумљиво. И тако, ако би се, којим случајем, на неком скупу, форуму или дебатном клубу, састали добро информисани полазници курса веронауке, философи идеалисти и/или припадници инославних конфесија, сигурно би могли лепо сви да се испричају, културно и цивилизовано, на сваку задату тему. И ко би могао ишта да замери вероучитељу који је себи поставио (само) овај циљ? Заиста нико – ни у школи, ни на улици ни у свету. Нико, осим, наравно, Господа Исуса Христа.
У својој књизи „Дах живота“ архимандрит Рафаел Карелин поставља занимљиво питање: која је разлика између верујућег и неверујућег човека, под претпоставком да су обојица стекли исти ниво знања, да поседују исте информације и ниво образовања, и одговара да је разлика у томе што верујући човек осећа Бога и што у свом срцу има сведочанство о постојању Божјем. Идеалиста може да размишља о Богу и то да чини мирно, “прекрштених ногу и и с цигаретом у устима, док мисао о Богу код верујућег човека изазива осећај страхопоштовања пред Творцем“.
Према томе, вероучитељ који је себи поставио овај циљ – да помогне ученицима да постану верујући, не може бити „млак“ хришћанин који површно приступа своме спасењу, као ни спасењу својих ученика. Поред богословског знања које би требало да је усвојио током образовања, он мора бити и истински и озбиљно заинтересован да савлада умеће молитве, јер уколико је изгуби – изгубио је суштину, изгубио је Бога. Научивши ученике тзв.“основним“ молитвама, пред вероучитеља се поставља веома тежак задатак, а то је да молитву супротстави свему осталом што има везе са медитацијом, аутохипнозом, хипнозом и осталим техникама постизања одређених психолошких стања и расположења. Некада је свет био подељен на хришћански и пагански, и овај проблем није постојао. Међутим, данас се човечанство толико удаљило од Бога да свет уопште не разуме молитву. Ако се томе дода чињеница да су деца од најранијег узраста, путем цртаних филмова, дечјих књига и сваковрсних облика сујеверја у својим породицама, већ дубоко повређена окултним садржајима, разумљиво је да вероучитељ мора, поред неопходне стрпљивости и разумевања, да развија и искуство у исцељивању дечјих душа и њихових породица.
Цивилизација у којој се гордост и бескомпромисно постизање циљева, не само подстичу, него и награђују, у којој се ближњи сматрају грабљивим вуцима како би се оправдала демонска суровост, којој се ни успех у том истом свету не прашта, нити се он уважава већ омаловажава, сигурно да није плодно тло за клијање семена Речи Божје. Дречаве боје савремене, вриштеће поруке и смрад свакојких саблазни којима обилује свет, преливају се у све облике живота, па тако и у породични и школски. Скретање пажње на учење Цркве могуће је искључиво личним примером, својим беспрекорним животом и великим трудом, ослањајући се на благодат Божју.
У дечјем уму, по коме свет исписује свакојака лажна и штетна знања, велико је умеће задобити дечје срце и загрејати га за Православље. Из тог разлога, уколко вероучитељ уложи сав свој напор да децу уведе у Цркву, да их заинтересује да активно учествују у светој Литургији, да разумеју значај светих Тајни и неопходност стицања знања за вечност, као и да њихов ум сачува у дечјој простоти, испуниће свој циљ. У његовом остваривању вероучитељ може и треба да се ослања на постојеће научне чињенице из области дечје психологије и педагогије, да се у оквиру њих стручно усавршава, али и да користи дар разликовања који несумњиво има, и са великим промишљањем да одабире оно што ће му најбоље послужити у остваривању постављеног циља.
Највећи изазов у школовању данашњих ученика није како их нечему научити, већ како им скренути пажњу. У мору информација у којима се деца потапају од рођења, ум постаје туп, презасићен, незаинтеросован, чула пренадражена, а емоције закржљале и млаке. Ако вероучитељ има у виду да пред њим не седе само радознала дечица чистог срца, невине душе и живо заинтересована за науку Господњу коју ће им он, вероучитељ, пренети својим беседама, већ најчешће напаћене душе огуглале од саблазни света, умеће да наслути какав посао га очекује и ко му у томе може помоћи, па ће, сходно циљу, процени и могућностима, прилагођавати и свој приступ и наступ њима. Инсистирање на некаквом ауторитету самом по себи, играње игара моћи, застрашивање или улагивање, одавно су се показали као неуспешни и нечасни начини приступања било којој особи, а посебно деци. Томе треба додати и покушај „уливања знања“ без повезаности са дечјим искуством, предзнањима и, наравно, смислом и применом тих знања у практичном животу.
У педагошкој литератури се често наводи да само даровити наставници могу да подстакну даровитост код ученика. Изгледа да би се слично могло применити и у раду вероучитеља – само они вероучитељи који нису млаки хришћани, моћи ће да буду то не само по својој професији, струци, већ ће бити истински учитељи вере, приступајући својим ђацима у вери и љубави.
Јасминка Марковић
психолог у ОШ “Растко Немањић-Свети Сава“
Нова Пазова
