Pro et contra - еутаназија и аподиктичка етика

Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.

У модерном друштву измењених епистемолошких парадигми, које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, више можда но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој, које се интензивно и гласно укључују у јавне контраверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”, односно ”моралном надзору” Цркве.

Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). Тако је кардинал из Келна Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом то назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас  Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”,  Дијаконија”, те и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци дебатаната учествују и различити протагонисти философских, теолошких, медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.

Клирикалне позиције и аргументи

Позиције водећих представника Цркава је тежи/сложенији од других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру супротстављених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из премабуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као подобију Божјем (Imago-Dei-учење).

Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мнења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она у сагласју са законима, односно легитимна.

Теолошка борба за доминацију у тумачењу

Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија.

Пету заповест Декалога - ”не убиј” – веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата”

( bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштена историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”.  У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот у вратити га у Божје наручје јесте за ове контрерне аргументативне позиције ”акт највишег поверења у Бога”.

Котрерне позицје: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром

У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, једног проминентног католичког теолога, Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и једног савременог и утицајног протестантског Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистичком црквом Немачке (EKD).

Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“ бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест) умро. Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг лане објавио књигу, зацело дијалог са једном популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену: ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitauthorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ смирен и унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.

Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.

Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти

Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“) сусреће се први пут у јелинистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку у смислу олакшане смрти посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.

Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива оличеној у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је он у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу привата ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује.

Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме се две личности укључене на асиметричан начин. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе као члана универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр.

Нама се чини да сва настојања заговорника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде њеној фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

Потписник је уверења да је Кингов пледоаје из тмине његових морбидних фантазија пре пригушени крик за животом, но аподиктички диктум за самовољном смрћу. Отуда налазимо да је професор у Кингу као суицидално угроженој особи преко потребна помоћ.

протођакон Зоран Андрић, Минхен