Поводом 1. септембра - Дана твари Божје

Од 1989. године 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха г. Вартолмеја, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног.

Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Овим поводом подсећамо на став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима и преносимо поглед професора Богословије Светог Саве г. Горана Раденковића о екологији као изазову за хришћане.

Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима

Архијерејски Сабор је 4. фебруара 2013. године усвојио документ у којем се излаже став Цркве у вези с еколошким питањима. У целини наводимо текст документа објављеног на сајту Патриархия.ru.

Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве
(2-5. фебруар 2013. године)

Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима

Цело човечанство сноси одговорност за стање природе – Божје творевине. Коришћење ресурса и загађење човекове средине у ситуацији пораста броја становника на планети чини изузетно актуелним питање о солидарним напорима свих народа у очувању различитих облика живота, о домаћинском коришћењу природних ресурса и спречавању еколошких катастрофа изазваних људском делатношћу.

Пад прародитеља у грех изазвао је поремећај у првосазданој природи. Свето Писмо сведочи о томе: „Јер се твар покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу оног који је покори)“ (Рим. 8, 20). Загађивање и уништавање природе представља директну последицу људског греха, његово видљиво оваплоћење. Разноврсне појаве греховног односа према природи карактеристичне су за савремено „потрошачко друштво“, које за главни циљ има стицање добити. Једина могућност за обнављање здравља природе састоји се у духовном препороду личности и друштва, у истински хришћанском, аскетском односу човека према сопственим потребама, у обуздавању страсти, у доследном самоограничењу. Главне одредбе позиције Руске Православне Цркве у вези с проблемима очувања живе природе и човекове средине садрже се у Основама социјалне концепције (део XIII, „Црква и проблеми екологије“) и у Основама учења о достојанству, слободи и правима човека (део III.5).

Руководећи се заповешћу Божјом за очување тварног света (1 Мојс. 2, 15) и бринући се о духовном и физичком здрављу човека, Руска Православна Црква својом дужношћу сматра да и у будуће учествује у разматрању еколошких питања, као и да ради на овом попришту у сарадњи са свима онима који су забринути због стања природне околине, размишљајући о очувању здравља и нормалном животу људи.

1. Богословско осмишљавање еколошких питања

Руска Православна Црква, исповедајући библијско учење о односима између човека и тварног света, спремна је да дâ свој допринос осмишљавању основа погледа на свет везаних за еколошка истраживања и еколошку делатност.

Црква сведочи о јединству света који је Бог створио и нуди целовиту слику људског постојања. Ова мисао истиче разлику између теоцентричког погледа на свет и позиција хуманистичког антропоцентризма, који човекову средину посматра као извор „егоистичке и неодговорне потрошње“ (Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве, XIII.4) и од паганског боготворења природе, које се понекад сједињује с покушајима да се она узнесе изнад човека, да се прогласи самодовољном, а људски напори на њеном преображају – непотребнима.

Реч Божја учи да је свет око нас дом, који је Господ створио и у којем је настанио човека (1 Мојс. 1, 28). Због тога је човек домаћин створеног света и није позван да се клања природи, већ само Творцу (Рим. 1, 25). Добар однос човека према природи испуњен свештеним страхом заснива се на дубокој свести о томе да је Бог свет и све живо у њему створио као добро (1 Мојс. 1, 8-25). Заједно са светим пророком Давидом сваки човек може да ускликне: „Јер си ме развеселио, Господе, делима Својим, с дела руку Твојих радујем се“ (Пс. 92, 4).

У светлости Светог Писма еколошка делатност се схвата као од Господа заповеђено опхођење човека према тварном свету. Бог је благословио човека да користи материјална добра ради одржавања свог телесног живота (1 Мојс. 1, 29). Књига Постања такође сведочи о томе да је Господ открио човеку могућност да спознаје и проучава творевину, јер њено поседовање и управљање њом (1 Мојс. 1, 28) у складу са замислом Божјим није могуће без познавања природних закона. Посебан значај за исправно схватање човековог места у Васељени има библијско учење о владавини човека над светом који је Бог створио и који треба да буде у складу са сведобрим стваралаштвом Творца Васељене, јер је човек створен по образу Божјем. Преподобни ава Доротеј пише: „Чувајмо сви нашу савест у свему: у односу према Богу, према ближњем и према стварима.“ Људи су позвани на стваралачко учествовање у животу творевине, на њену заштиту и очување: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува“ (1 Мојс. 2, 15).

Једна од последица грехопада првих људи био је поремећај односа које је међу њима и природом установио Бог. Човек је пре свега почео да се руководи егоистичним и потрошачким побудама. Зато еколошка делатност неће постићи жељене резултате уколико људи не буду тежили ка томе да превладају своје отуђење од Бога и да живе по Његовим заповестима.

Узимајући у обзир важност еколошких питања, у највишим црквеним школским установама треба развијати истраживања о међусобној повезаности човека и тварног света, а такође треба разматрати еколошку тематику на црквеним научно-практичним форумима. С братским Помесним Православним Црквама треба богословски размотрити проблеме екологије, а такође треба размењивати искуства у овој области у међухришћанском и међурелигиозном дијалогу. Приликом разматрања еколошких питања Црква пореди богословско учење са савременим научним подацима о свету, узима у обзир приступе научних дисциплина еколошког профила и јавно мњење.

2. Литургијски живот Цркве и екологија

Црква не призива благодат Светог Духа само на човека, већ и на цео свет који га окружује. Божанска Евхаристија освећује тварни космос. Плодови земље и дела људских руку – хлеб и вино – дејством Светог Духа претварају се у Христово Тело и Крв освећујући вернике. Освећење водене стихије, које се обавља на Богојављење, отвара нове перспективе за материјално биће: освећена вода постаје света вода, „која води у живот вечни“. Црква се увек молитвом и радом одазивала на догађаје који захтевају сарадњу човека и природе и на ситуације у којима су природне стихије постајале непријатељске за човека. Црква се свакодневно моли „о благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних“ („за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“), обављају се и посебне молитве за људе који раде на земљи, за избављење од природних непогода и од штеточина.

У условима еколошких криза и катастрофа људима је крајње потребна молитвена помоћ. Сматрамо да је важно издавање постојећих, прилагођених и нових текстова молебана у којима се Божија помоћ призива за обављање пољопривредне делатности, као и за различите послове усмерене на очување човекове околине. Као допуна постојећих могу бити написани богослужбени текстови и појединачне молитве, које се узносе за време природних непогода и техногених катастрофа.

3. Еколошко васпитање

Руска Православна Црква тврди да човек мења свет око себе у складу са својим унутрашњим светом и због тога преображај природе треба да почне од превладавања духовне кризе човечанства.

Реалну алтернативу потрошњи представља хришћански живот. Православље учи да се у људима васпитава умереност и уздржаност у задовољењу животних потреба, одговорност за сопствена дела, одрицање од сувишних ствари, између осталог, и од небрижљивог коришћења намирница, затим, поштовање према потребама других људи и схватање важности духовних вредности за сваког човека.

Пример чуварног и целомудреног односа према околини често су представљали православни манастири у којима се одвијала плодна сарадња добре људске воље и освећујуће силе Божје, укључујући и област пољопривредне делатности.

Треба подстицати укључивање свештенослужитеља у изучавање основа екологије као науке и закона функционисања биосфере. Сматрамо да је за васпитавање деце и омладине у духу одговорности за стање природе неопходно сврсисходно увођење тема хришћанске еколошке етике у црквене, а по могућству и у световне образовне и васпитне програме, помоћ у увођењу еколошке тематике у круг научно-педагошке делатности високошколских установа, школа за веронауку, православних кампова, као и у додатно духовно образовање и курсеве за преквалификацију. Пожељна је и организација специјалних црквених курсева и образовних програма који објашњавају православно виђење еколошке проблематике студентској и научној јавности, а такође су пожељни редовни теоретски и практични часови екологије за децу и одрасле.

4. Учествовање Цркве у еколошкој делатности

Свештенослужитељи и мирјани се позивају на активно деловање у правцу заштите природне околине. Ова делатност пре свега треба да буде усмерена на сведочење о томе да ће само уздржаност, поштовање према другима и одговорност у сваком човеку, који се заснивају на свесном испуњењу заповести Божјих, омогућити човечанству да савлада настале еколошке проблеме.

Православни верници се позивају да помогну у развоју и увођењу технологија и начина управљања привредом, оријентисаних на што је могуће брижљивији однос према природној средини.

Еколошки проблем може бити издвојен као посебан правац у епархијском и парохијском раду. Тема екологије се може разматрати као компонента пастирског, мисионарског, социјалног и омладинског служења. Велики потенцијал за практичну реализацију православног приступа екологији поседују манастири и парохије који у живот заједнице укључују и бригу о природи. Развој еколошки безопасне аграрне производње у манастирима и у сеоским парохијама треба да послужи као пример рационалног коришћења природе пољопривредним добрима у околини.

5. Сарадња с друштвеним, државним и међународним институцијама у области екологије

У раду на очувању природе Руска Православна Црква је отворена за дијалог и сарадњу с друштвеним, државним и међународним институцијама. Притом Црква истиче да се питањима екологије не сме манипулисати уз коришћење ове теме као инструмента у политичкој борби и економској конкуренцији или као начина за задовољење користољубивих интереса појединаца и друштвених група. У случајевима такве врсте Црква задржава право да се уздржи од сарадње у еколошким и мешовитим пројектима. Црква такође задржава право да критички оцењује деловање државних власти, међународних организација и друштвених и научних структура које могу имати негативан утицај на природу, дакле – и на здравље и живот човека.

Посебну важност има дијалог Цркве са стручњацима и руководиоцима од којих зависи доношење одлука о стратегији градског, пољопривредног, индустријског и екстрактивног развоја, као и помоћ у истраживањима у области уштеде ресурса, развоја и увођења еколошки чистих технологија, проналажења алтернативних извора енергије, очувања функција природних система за формирање животне средине.

Епархије, намесништва и парохије могу потписивати споразуме о сарадњи с регионалним и локалним структурама чија је делатност усмерена на заштиту природне околине.

У оквиру сарадње с државом и друштвом у вези с питањима екологије Црква је отворена да:

• учествује на форумима, конференцијама и сусретима еколошког усмерења, да упознаје све заинтересоване стране са својим схватањем еколошких проблема и постојећим искуством у њиховом решавњу;
• даје оцену друштвено значајних економских пројеката који утичу на стање живе природе и човекове околине;
• реализује заједничке пројекте с друштвеним, државним и међународним структурама;
• активно развија црквено присуство у друштвеном и научном еколошком раду на међународном, националном и регионалном нивоу;
• учествује у изради, разматрању и спровођењу информационих, образовних и васпитних програма који имају еколошку компоненту, као и закона и других нормативних аката који се у овој или оној мери тичу питања екологије.

У дијалогу с представницима друштва, државе и међународних организација Руска Православна Црква сматра својом дужношћу да помогне у томе да се у људима који припадају различитим социјалним, етнокултурним, узрасним и професионалним заједницама развија осећање солидарне одговорности за очување Божије творевине и да подржи њихов рад у овом правцу.

Извор: pravoslavie.ru, са руског Марина Тодић

Екологија – изазов за хришћане

На једној Гојин графици стоји записана видовита мисао: „Сан разума не кроти чудовишта." И заиста, научно- техничка цивилизација утемељена на култу разума постала је сама чудовиште, данас на почетку трећег миленијума, чудовиште које немилосрдно експлоатише природну средину. Пророчанство које је Мерло-Понти изговорио у прошлом веку да ће двадесетпрви век бити религиозан или га уопште неће бити, подразумева један дубљи хришћанско- духовни пијетет према нама и средини која нас окружује и којом смо захваћени.

Како данас изгледа однос човека према природи? Сваке године са лица Земље буде уништено више од 14 милиона хектара шуме. Евидентна је све већа потреба за дрветом. Само Америка и Канада годишње потроше више од 600 милиона кубних метара дрвета за производњу хартије. Ако се томе дода да су у истом периоду и потребе трећег света порасле за осам пута, може се наслутити какве могу бити последице - изумирање многих животињских и биљних врста чији природни хабитат нестаје, али и лагано нестајање великих плућа земље.

Упоредо са нестајањем шума, атмосфера је из дана у дан све загађенија. Пре 50 година у атмосфери је завршавало 1,6 милијарди тона угљеника. Данас је та цифра прешла 5,6 милијарди тона, што простим речима значи да живимо под све загађенијим небом. Ваља рећи да од последица атмосферског загађења у свету сваке године умре око 3 милиона људи. Кривац за то није само индустрија, већ и саобраћај. Данас планетом кружи преко 500 милиона аутомобила. Претпоставља се да ће за мање од деценије тај број премашити милијарду.

Вода је, такође, загађена. Бројна загађена језера и мора то потврђују. У азијским рекама проценат олова је 20 пута већи од дозвољеног, а у неразвијеним земљама дијареја, проузрокована загађеном водом, убије сваке године око 5 милиона људи. Све веће количине отпада који није биоразградљив угрожава тло и биљни свет.

Фауна је такође угрожена. Од преко 4.400 класификованих врста сисара 25 одсто се данас сматра угроженим и на ивици изумирања. Томе треба додати 11 одсто врста птица и 34 одсто врста риба које практично нестају у рекама и морима.

Подаци говоре да су најугроженији примати. Скоро половина врста мајмуна који данас постоје у наредној деценији би могли заувек да нестану. Један од примера је тамарин златног репа, бразилски мајмун дуг двадесетак сантиметара. Његово природно станиште је прашума која се налази на само неколико десетина километара од Рио де Жанеира, а која последњих година нестаје ритмом од 0,5 одсто годишње.

Све су чешћи и жешћи пожари који су у 70 одсто случајева намерно, изазвани људском вољом и тежњом да се на месту где се налазе шуме граде индустријски или стамбени објекти.

Овоме треба додати и велику пукотину на озонском омотачу Земље која доводи до великих климатских промена, отапања полова и Гренланда, те нарастања нивоа мора.

Читава ова слика нам открива човека као биће које није здраво. Аутентично хришћанство посматра тзв. природног човека као грешно и пало створење. Грех је људско биће отуђио од Бога и од природе. Јер грешни живот попут свода од разнобојног стакла прља бели сјај вечности. Нигде се тако јасно не показују цветови наше људске болести, како би рекао Бодлер, као у еколошкој катастрофи које смо ми, деца 20. и 21. века, сведоци. Свет којим смо ми окружени и кога смо саставни део јесте јако крхка творевина. Сетимо се последњих стихова великог песника Педра Салинаса који нам их је оставио као неку врсту предсмртног завештања, а који могу да буду савршени еколошко-хришћански програм:

Љубав, свет угрожен - . . .
Треба бити пажљив
врло пажљив
свет је данас одвећ ломан. . .
Ни да изговорим име не смем јер би ми глас раскинуо недра ваздуха.
Треба снити полагано
наши снови одлучују као да су кораци. . .
Да наврх прстију
снити скоро, пошто одјек
сна ил тешког хода,
по тлу тако нежном могао би порушити баснословне куле
неког Вавилона. . .
треба капи кише
задржати,
јер би падајући по тлу могле отворити јаме као раке.
Јер тле је толико меко
да је погреб све у њему.
Толико је ломан свет
векови или кристали
да се треба кретати по њему као у опсенама,
где умрети може љубав
ако шум створимо..
Само чекање устрептало,
дисање потајно,
вера прикривена,
моћи ће спасти (данас) ломност голему овога света
ломност нашу.

Са падом у грех човек је у патњу повукао и творевину. Свако ко има истанчану интуицију, видовитији homo syptilis може да чује оно што су немачки романтичари назвали mal de siecle, француски егзистенцијалисти та1 с1е 81ес1е, а руски религиозни философи мироваја скорб. О тој космичкој тузи писао је и о. Јустин Поповић.

Свети апостол Павле је пре 2000 година рекао да целокупна твар уздише и тужи док се не појаве синови Божији (Рим 8, 33). Јер једино Бог и усиновљена деца Божија могу да спасу творевину њене пропасти која је сигурна ако се овако настави са технолошким прогресом.

Данас је нужно еколошки проблем гледати очима екологије. Додуше, израз екологија је библијски и самим тиме хришћанскији чак и од термина теологија који ће први пут као науку о Богу употребити у петом веку блажени Августин, епископ хипонски. Пре тога термин је био у употреби код Аристотела као наука о првом покретачу у његовој чувеној Метафизици. Термин екологија потиче од грчке речи екос што значи дом, станиште и речи логос која је слојевита, а код нас хришћана означава друго лице Свете Тројице кроз кога је све постало што је постало (Јн1,3). Дакле, још у Старом Завету у Причама Соломуновим се каже да Премудрост себи сазида дом (Пр9,1). Премудрост овде означава нествореног Бога који као Творац створи свет као двоједину тајну своје стварности и људске стварности која ће свој врхунац доживети у оваплоћењу једног лица Свете Тројице, Господа Исуса Христа. У тој истој књизи Старог Завета се говори и о томе да је преегзистентна Премудрост, стварајући свет све време играла пред Богом и да јој је милина са синовима људским. Теолози ову божанску делатност ad extra називају икономијом стварања и спасења.

Постоји, да тако кажемо, у теологији апостола Павла кованица икономија која oзначава распоред Свете Тројице у тајни стварања космоса и нас људи. Оно иде од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Света Тројица која је од вечности љубав створи свет, играјући се, у најсуптилнијем смислу те речи. Зато је Његова творевина поетско остварење, јер поезија је стварање и игра. Сви ми ако искрено поверујемо у Христа ишчекујемо ново Небо и нову Земљу. Али Бог нам је дао страшан дар слободе да ту земљу овде и сада претворимо у Рај, а не у Пакао. Јер, по речима Христовим, Царство Божије је унутра у вама. Литургија Христова је шири појам од естетике обредољубља. Литургија је хвалоспев Творцу који му цела творевина са нама људима узноси. Зато се треба енергично успротивити сваком злу које ову мелодију хоће да спута. Ми хришћани треба да будемо протагонисти ове борбе, која никада није борба против неког апстрактног зла, него трезвено рвање са злом у нама и око нас.

Као православни хришћани морамо више него досад да себе уложимо у борбу против друштвеног зла, при том никада не заборављајући да можемо користити само јеванђелска средства борбе. Ми, заиста, не можемо да се бринемо за спас сопствене душе, а свет да хладно препустимо његовим грешним силама. О. Сергије Булгаков каже: Идеал Царства Божијег не остварује се само у нама... него и изван нас, као идеал нормално уређеног људског друштва, а морал који се своди на уздржавање од зла и истовремено с тим и уздржавање од делатног учествовања у животу, довољан је за будизам, али не и за хришћанство, које одбацује сваки квијетизам.

Еколошки проблем је један од највећих изазова данас да изађемо из пасивности и стваралачки, у синергији са Богом, учинимо овај свет достојним Божјим и људским стаништем.

Горан Раденковић, проф. Богословије Светог Саве

Извор: Црква 2003.

Фотографија: Слапови реке Крке, фото Ненад Стиковић