Мистично-апокалиптичко богословље Реформације

Томас Минцер: револуцаонар на крају времена

Бог је праведан и људи су слободни. Ову основну поруку Реформације је Томас Минцер (1489-1525) желео да политички оствари. Да би му то пошло за руком, он се прикључио устанку сељака, био је мучен и погубљен.

Ханс-Јирген Герц описује живот револуционара који је жудео за Царством Божјим.

Својом мистичком теологијом и девизом ”све припада свима” - - "Omnia sunt communia" Томас Минцер је изазивао опречне ставове, како у својој епоси, тако и кроз столећа. Најпре следбеник Мартина Лутера, био је од стране овога апсолутно игнорисан и потискиван. Признање је дошло касно и са неочекиване стране: Фридрих Енгелс је открио ”раног револуционара”,  Хајнрих Хајне се дивио ”најодважнијем и најнесрећнијем сину Немачке”, а Ернст Блох  га узноси и крунише у ”теолога револуције”. У некадашњој ДДР Минцер је био свеприсутан - његов портрет се налазио  на новчаници од пет источнонемачких марака.

Хамбуршки теолог и историчар Ханс-Јирген Герц је узео себи у задатак, којим се бави готово једну деценију, да објасни ову црнобелу слику Минцера, односно дилему између ”само слуге Божјег” (како Минцер себе види) и ”милитантног револуционара и мутиводе”, какву слику о њему стварају историјски извори, а делом и хронифицирани историјски клишеи. Аутор описује време реформаторског преврата пре пет стотина година и Томаса Минцера у њему, укљештеног између теологије и револуције - Томаса Минцера у ”оку оркана”, као Троцког Реформације или њеног Дантона.

У прерађеној верзији своје биографије Томаса Минцера из 1989. аутор нам сада, више од двадесет пет година касније, у другом издању своје књиге нуди  класичан портрет.  Од Минцеровог родног места Штолберг у Сидхарцу, преко рукоположења до ратника, односно до његове смрти по одлуци преког суда, испричана је животна драма Томаса Минцера - Hans-Jürgen Goertz: "Thomas Müntzer". Revolutionär am Ende der Zeiten. Eine Biographie. München 2015.

Герц не крије да слику о Минцеру дугује и виђењу Карла Маркса који Минцера назива  ”претечом новог времена” и сматра да се друштвене промене његове епохе и у његовој личној судбини одсликавају. Наравно, ову врсту споја људских судбина са друштвеним структурама могуће је видети и онако како их је Голо Ман видео – као ”полуистине”, које се и код Герца могу наћи. Герц вели да је његов јунак неуспео ”у историјском смислу”. Због неодговорног милитаристичког акционизма, рекли бисмо, заслужено није успео. У бици код Франкенхаузена он је своје поклонике подстицао на борбу, те је у најкраћем времену мукотрпном смрћу пало око пет хиљада сељака и грађана, који су били без икакаве шансе, док је на супротној страни пало свега шест војника. ”Напред, напред док је ватра врућа. Не допустите да вам се мач охлади од вреле крви”, бодрио је Минцер своје саборце, дакако  недопустиво. Но има храбрости и у посртању и губљењу. За тај феномен у судбини Минцера интересовање већ стотинама година не јењава, те је и потреба за разумевањем историјског деловања таквих личности очигледна. Због тога је Герцова књига и написана.

Минцерови теолошки темељи почивају на Откривењу Јовановом, те апокалиптичка визија борбе суштаствено прожима не само његову духовност, него и његову оштру борбеност ”до страшног суда”. ”Прекинуто, а ипак довршено” гласи последње поглавље ове књиге. Минцер је најснажнији анти-Лутер епохе Реформације. Лутер је у Минцеру видео Сатану који је ”насиље пука усмерио против речи Божје и против владајуће класе”. Герц, и мимо тога што је очигледно реч о антиподима, настоји да слику о њима не постави на раван ”противречности”. Минцер и Лутер су били ”дијалошки партнери”. Ово звучи у први мах еуфемистички, као ”историјски- аppeasement”. Герц пише о партнерству, иако оно маскира љуту контарверзу у којој се постављало питање живота или смрти.

Тек што је рукоположен, Минцер је устао против установе Цркве, да би мистерију богослужења црквеној заједници непосредно приближио. Никакав литургијски чин не сме стајати између Бога и људи.

Герц ово назива ”Пропаст душе ради измене света”. Са великом осећајношћу аутор описује како је пут такве оријентације могао да пође за руком Томасу Минцеру. Савим насупрот томе стоји Мартин Лутер. За њега је Минцер челник ”сепаратистичког покрета из универзалне Цркве ка приватном кругу”, како то вели Лутеров биогаф Шилинг, о чијим смо тезама на овоме месту писали. У многим биографским епизодама Герц описује Минцерово настојање да ”раздваја људе на изабране и безбожнике”.

”Свети приватни рат”

На крају дивљег живота Минцер није одолео последњем погубном искушењу - да своју теократију оствари насиљем. У чежњи за великим окршајем латиће се мача и отпочеће ”свети рат”. Још пре ”рата под дугом” пашће смртна пресуда судије и непосредна егзекуција тројице заточеника. О томе аутор Герц лапидарно каже: ”то није био акт самовоље”. Томасу Минцеру је 27.маја 1525.г. одрубљена глава. За начело"Omnia sunt communia" залагао се до последњег  даха. На самрти је молио за помиловање своје жене која је била трудна са другим заједничким дететом.

Герцова биографија је зрео плод лаконског, рекли бисмо, у традицији најбољег,  англо-саксонског биографизма. Она представља фасцинирајући животопис контраверзне личности која и данас делује снажно. Ова биографија је и портрет епохе са широким захватом у социјалне теме Реформације.

протођакон Зоран Андрић, Минхен