Проф. др Бошко И. Бојовић о Нацрту закона о слободи вјероисповијести

Нацрт закона који влада Црне Горе иронично назива ”Закон о слободи вјероисповијести” представља рецидив одузимања постојећих права цркава и вјерских заједница у наслијеђеном духу једнопартијске бирократије. Као да су невладине организације, а не дио историјског, културног и институционалног насљеђа, овим би се законом поништила њихова права на самостално дјеловање, институционалну и материјалну аутономију.

Уместо да се односи са црквама и вјерским заједницама регулишу споразумно и на обострану добробит, овим се законом намеће анахрони и нецивилизовани етатистички диктат какав су примјењивале револуционарне клике у једном другачијем времену. Времену у којем су под подједнако циничном паролом ”у име народа” кршена сва људска права и слободе. ”Диктатура пролетаријата” и поред самопроглашених неограничених овлашћења није ишла тако далеко у кршењу слободе вјероисповијести колико предвиђа нацрт овога закона. Милитантни и насилни атеизам нису у тако екстремној мјери вршили конфискацију и експроприацију вјерских објеката и непокретне имовине која у свим правним системима, хришћанским и исламским, има посебан статус недодирљивости, што значи да она добра која се завјештају црквама и вјерским установама не могу мијењати власника. Ова правна установа, позната још од античке старине, представља цивилизацијску тековину коју поменути предлог закона намјерава да поништи.

Као најстарија државотворна институција у Црној Гори – Православна Црква је овим Нацртом закона очевидно мета ничим спутаног етатизма и четвртвековне једопартијске бирократије. Покушај подржављења ове матичне вјерске установе не задире само у права слободе вјероисповијести као једног од основних људских права гарантованог међународном правном регулативом, него додатно подстиче и продубљује подјеле у црногорском друштвеном бићу. Попут етатизације језика, који се од средства комуникације претвара у инструмент конфронтације и политички водвиљ у којем се већинском језику не признају ни она права која су загарантована језицима мањинских заједница.

Умјесто да цркве и вјерске заједнице буду подстакнуте да дјелују у правцу међуконфесионалне и етничке сарадње и повјерења, оне се овако грубим кршењем њихових законских права отуђују од сарадње са државом у општедруштвеном интересу.

Нацрт овог закона предвиђа системску похару цркава и вјерских заједница какву ни турско доба не памти. Турци су, наиме, умјели да поштују не само своју вјеру и вјерске задужбине (хасове), него и туђе, без обзире на повремена одступања од релативне вјерске толеранције. Припадници свих општепризнатих цркава и вјерских заједница, у првом реду њихови челници, најбоље ће се одупријети овој најави кршења вјерских права и слободе вјероисповијести кад увиде да је она мотивисана исконским поривом Богоборства, супростављена вриједностима правне државе и демократског поретка.

Повлачење овако радикално противправног Нацрта закона није само у највећем интересу остваривању вјерских права и слобода, него и грађанске правне и имовинске сигурности. Стварање до те мјере грубог и драстичног преседана у законодавству не може остати без даљих посљедица. Ако би, наиме, овај Нацрт закона био усвојен као закон, у најскорије вријеме треба очекивати даље кршење људских права, поступну суспензију својинских права грађана, потом и правних лица, све под образложењем вишег друштвеног и јавног интереса, што не би била новинâ у постојећој законодавној регулативи и њеној антидатираној противправној примјени.

Стога је неминовно да се, уколико овај антицивилизацијски законски пројекат не буде повучен у најкраћем року, изврши најшири спектар интернационализације овако грубог кршења слободе вјероисповијести и аутономије цркава и вјерских заједница. Оркестрирано ангажовање цркава и вјерских заједница у заштити својих права од разулареног етатизма владе Црне Горе допринијеће њиховом узајамном разумијевању и даљој сарадњи у заштити људских права, цивилизацијских вриједности и правне сигурности.

Проф. др Бошко И. Бојовић

Извор: Митрополија црногорско-приморска