Епископ Арсеније држао предавање на Правном факултету

У оквиру летње школе „Сусрет вере и науке“, која се одржава на Правном факултету у Београду од 14. до 19. септембра 2015. г. у организацији овог факултета, Института за новију историју Србије и универзитетског омбудсмана, Његово Преосвештенство Епископ топлички Арсеније, викар Патријарха српског, одржао је предавање на тему односа вере и науке.

Иначе, уређено је да предавачи буду великодостојници традиционалних Цркава, религија  и верских заједница (Српска Православна Црква, Kатоличка Црква, Исламска заједница Србије, Јеврејска заједница у Србији), као и научници који се баве верским темама. Извесна предавања се држе у Палати „Србија“ (Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама).

Говорећи о могућности сазнања и начину веровања у Бога Епископ Арсеније је између осталог рекао: Познање Бога темељи се на слободи, није могуће Његово постојање анализирати природно-научним методама, како бисмо извели једну општу логичку конклузију о Његовом постојању или не постојању.  Бог је апсолутно слободан и за нас не схватљив јер је по својој божанској природи невидљив, неописив, неограничен. Бога је немогуће упоредити са тварним пропадљивим светом и његовим елементима ради лакшег поимања, Бог је ван сваког времена и у вечности наспрам Бога не постоји нико и ништа. Дакле познање и идентификација Бога је немогућа на начин којим идентификујемо свет и све створено, када бисмо то и покушали, онда бисмо Бога свели на ниво  творевине која као и све тварно има ограничену употребу. Да бисмо некога упознали морамо са њим ступити у лични однос, у том односу могуће је упознати особу кроз заједницу слободе и љубави. Бог је личност и када говоримо о могућностима за познање Бога, онда гледамо у Христа који нам се открива као једна конкретна личност, као Син Божији који познаје Оца. Човек своју заједницу са Богом може остварити једино у Христу кроз Његову Цркву, кроз заједницу са другим људима и кроз светотајински живот.

Затим је владика говорио о Комплементарном односу вере и знања и обавезном дијалогу религије и науке:  Не смемо тражите дисхармонију у односу религије и науке нити вере и знања, наш уважени академик др Владета Јеротић, у својој књизи „Човек највећа загонетка“  посветио је једно поглавље теми односа науке и религије која једном реченицом овај однос најлепше дефинише „наука и религија су комплеметарне“. И заиста јесу, религија и наука не само да нису контрадикторне већ се међусобно допуњују, пример у историји цркве имамо код многих светих отаца и учитеља који не само да не одбацују философију и друге „нехришћанске“ науке, већ их врло предано изучавају и асимилују са хришћанским опитом и на тај начин чине хришћанском баштином. Као пример овде ће мо узети  Светог Григорија Богослова  који је врло оштро критиковао оне своје савременике који су сматрали да је ученост непотребна за хришћане. Свети Григорије је сматрао да су суженост погледа, необразованост, незнање, немање жеље и неспособност да се у себе упије сва многоразличитост културних достигнућа људи неспојиво са хришћанством. Њему је потпуно страно такво схватање хришћанства, по коме се оно схвата као нека полу-катакомбна секта, непријатељски настројена према свему свету који је окружује. Напротив, хришћанство треба да буде отворено за све добро накупљено у људској историји; оно треба да буде довољно свеобухватно, да би сместило у себе достигнућа људског разума.

У исто време Владика Арсеније је нагласио да савремен науке као нпр. антропологија, палеонтологија, етнологија и друге њима сродне науке показују да је човек по природи религиозно биће и да је од вајкада без обзира на ком се друштвеном и културном ступњу налазио неговао неки облик религије. Ослањајући се на религиозни феномен који је присутан у готово свим народима, човек је поред назива који су карактерисали његове животне манифестације sapiens (разуман), volens (вољан), faber (радник), loquens (говори), ludens (играч) називан и religious, што је јасно и недвосмислено указивало на његову религиозну свест, која је својствена људском словесном бићу.

Говорећи о односу научних метода и вере у Бога Епископ Арсеније је објаснио да  се наука и религија заснивају на различитим методама и да се баве различитим темама: Научна сазнања једног истинског научника нити  a priori воде Богу, нити Га одводе од Њега. Вера јесте плод другачијег вида спознавања реалности и заснива се на благодати Божијој, а не на природи као таквој, иако природа није искључена из човековог односа према Богу. Сагласно учењу Светог Григорија Паламе, знање природе и створених бића није услов за познање Бога, него је услов чиста вера у господа Исуса (Рим. 10,9)

Стање науке је релативно. Човек улаже озбиљне напоре да у науци сваку тезу унапреди или оспори, ретко која дефиниција је потпуна и коначна. Научни метод стога није у потпуности адекватан у контексту богословља. Црква почива на темељу који је Христос, а „Христос је исти јуче, данас и заувек“. Канон књига које чине Библију, најсветију књигу која има реч животворну, вековима уназад сведочи једно те исто. Приступи се разликују,  научници се користе различитом апаратуром, мотиви се разликују, али је суштина јединствена, одговори на егзистенцијална питања налазе се у ризници богословља цркве. Науку посматрамо као облик мишљења, а религију или боље рећи веру, као начин живљења, као посвећеност и поверење без принудне логике.

У том контексту подразумева се да вера претходи знању или критичкој спознаји, али у исто време вера је нешто најинтимније и најдубље и најузвишеније поверење које човек може да искаже, веу зато не смемо цводити на религију јер је религија само један облик вере.

Иако наука и религија постављају различита питања и имају различите методе, то ипак не значи да се искључују или да су у супротности: Уколико истинска религија и истинска наука поштују границе својих компетенција, међу њима не може бити никаквих супротности. Ако се оне појаве, значи да је религија или наука издала своје принципе и постала псеудо-религија или псеудо-наука. Вера и знање су по својој суштини неодвојиви. Немогуће је да верујућа особа не размишља о објекту своје вере и да и сама не зна у шта или у кога верује.

На крају Епископ Арсеније закључује: Науци можда није потребна вера, нити вери наука, али човеку су свакако потребна оба ова елемента. Хришћанска вера проповеда спасење, води бригу о сваком човеку јер је назначен за вечни живот у заједници са Богом, а наука доказује оно чиме располаже.

Стога јасно је да је дијалог између два различита гледишта (вере и науке), која нипошто не смеју бити у завади, као и њихово прожимање, уствари неопходност. Порицање предности духовног у односу на рационално и супротно, чине бесмислену отежавајућу околност у процесу развоја друштва. Чињеница да се религија и наука међусобно допуњују и подупиру поставља темеље новој ери критичког мишљења, научног истраживања и философирања, које ће уз посредну помоћ вере успети да добаци удицу  у до сада не испитане сфере и приграби кључ за разумевање мистичне стране живота, у мери у којој је на путу вере то допуштено, јер како каже свети Климент Александријски: „вера је познање најважнијег најкраћим путем“. -закључује Владика Арсеније.