Да ли парада истополно опредељених заиста има смисла?

Ове године је притисак у медијима да се одржи парада истополно опредељених у Београду нешто мање осетан, али је то зацело последица све већег ангажовања око праћења колонâ ратних избеглица који се крећу кроз Србију.

Међутим, притисак да се остваре права истополно опредељених људи парадирањем у центру Београда, ипак указује на то да се поједина људска права фаворизују у односу на друга, можда и основнија људска права, као нпр. права бројног становништва Србије који животаре на ивици егзистенције, или пак стотина хиљада избеглица које Србија свесрдно прихвати, а на граници са Унијом наилазе ни мање ни више на бодљикаву жицу. Ипак, оно што посебно забрињава, јесте наметање два недобронамерна стереотипа: 1) да је Црква основна „кочница“ за остваривање људских права истополно опредељених људи, 2) а држава немоћна да нешто више учини по том питању.

Сви смо свесни да држава мора да гарантује људска права свих њених грађана, и Црква се, наравно, слаже да би држава требало да ради свој посао, и не само по питању људских права, него много више од тога. Али, морају да се поставе приоритети. У Србији данас, свако добронамеран ко погледа дневне вести одмах може да схвати да права истополно опредељених нису приоритет који треба решити. Па, ипак, из неког разлога, баш ова права се постављају као један од неколико приоритетних проблема у Србији.

У исто време, и у духу тих истих права, морамо да прихватимо и мишљење Цркве која не може да има другачији став од онога пројављеног у Светом Писму, а то је да је истополно опредељење неприродно и погрешно. То нас уједно доводи и до питања: Шта се данас дефинише под појмом људска права? Теоретски, под појмом људска права данас се подразумева потпуна слобода човека да мисли и ради шта год жели све док не угрожава права других око себе. И заиста, чини се да се истополно опредељени људи уклапају у ову дефиницију и не угрожавају права других. Али, Црква се и не противи ономе што је загарантовано државним законом. Црква само жели да укаже да није баш увек добар сваки људски нагон, чак иако не угрожва права других. То је препознато и у државним законима најразвијенијих западних земаља које ограничавају људску вољу, чак и кад људски нагони и прохтеви не угрожавају друге људе, као нпр. законом у западним земаљама којим се забрањује полигамија (полигинија и полиандрија). Свакако, овим наизглед баналним примером не желимо да кажемо да полигамију треба законски оправдати, напротив. Али ако је овај пример и баналан, онда овим примером желимо да укажемо на то да људске слободе ипак треба да буду подложне разматрању, па можда и критици, посебно ако критика долази од стране вековне, традиционалне и духовне институције као што је Црква, али и на то да постоји очигледна недоследност у новијем законодавству по питању људских права. Стиче се утисак да се и државно законодавство још увек тражи у, чини се, исфорсираним изазовима савременог друштва. Зашто би људски нагон за истим полом имао приоритет над онима који су ускраћени за најосновније услове за живот, или пак над особама са инвалидитетом? Лично мислим да је у Србији много више особа са много основнијим потребама, и да су њихова права куд и камо угроженија од оних који имају нагон за истим полом. Због тога, за Цркву делује усиљено да се одједном, у последње време људски нагони селективно бирају и прикривају иза закона о људским правима.

Са друге стране, Црква не жели да одбацује грешнике. Учење Цркве је и по том питању јасно и у складу са Светим Писмом. Ако Бог подједнако шаље сунце и кишу на праведнике и на грешнике, и ако Христос није дошао да спасе праведнике, већ грешнике, то онда и Црква има исти задатак. Снисходљивост, слична Христовој, највише се огледа у томе да је Црква заједница грешних људи. Али грешних људи који се труде да спознају своје грешке и који желе да воде живот по Богу и у Богу, живот који је сам Бог установио кроз своју Цркву. Човек је заиста слободан да чини грех (грешку) и да живи у греху, али то право му не даје држава, већ сам Бог. Ипак, то што је човек решио да чини грех, не значи да грех треба оправдати и прихватити као нешто добро. Ето, само то своје убеђење Црква покушава да изрази данас када се све силније и очигледно усиљено форсира парада истополно опредељених људи под велом основних људских права. Наравно, без обзира на све, човек и даље остаје слободан да чини што му воља, али свакако човеку није све на корист (1. Кор. 6,12).

Ипак, не можемо а да се не запитамо због чега се одржавање параде истополно опредељене мањине узима као основна и полазна тачка, па чак и као најважнији предуслов, за остваривање основних људских права? Стиче се утисак да се у Србији данас више потенцира одржавање параде истополно опредељене мањине, него решавање хроничног проблема сиромашне велике већине. Говорити о било којим другим правима, па још мањине, пре него о најосновнијим – егзистенцијалним – већине, звучи цинично. Управо тај, надамо се, несвестан цинизам узрокује бурне реакције код појединих људи. Али, ако је и био несвестан, бар сада треба исправити грешку и не треба упорно инсистирати на нечему што није од суштинског значаја у земљи са много већим проблемима од проблема само једне мањине. С тим у вези природно се надовезује и питање: Да ли је парада данас важнија тема од тога да је Србија прошле године, први пут у својој историји, понела неславни епитет најсиромашније земље у Европи, упркос томе што је добила зелено светло да приступи преговорима за придруживање Европској унији? Да ли је парада данас важнија од теме да су нам границе са Европом ограђене бодљикавом жицом?

Шта, дакле, чинити? Србија је земља у којој се сваке године прави огроман притисак да се остваре права истополно опредељених мањина. Било би много логичније, а у сваком случају неупоредиво корисније, да коначно почне да се врши макар иста врста притиска и добре воље од стране европских пријатеља да се што пре подигне животни стандард људи у Србији и суштински побољша квалитет живота грађана Србије. Шта је разлог да се деценијама, под будним оком страних експерата, ништа суштински у Србији не мења што би грађанима омогућило квалитетнији живот? Студент којег спрема добар ментор, сигурно не студира деценијама! Са друге стране, треба бити опрезан, јер лош ментор може и да уништи студента.

У вези са актуелном избегличком кризом, која европска земља данас има образ да било шта приговори Србији по питању људских права? У духу основних људских права, пак, неопходно је системски и организовано што пре усмерити и расподелити стотине хиљада избеглица са Блиског истока по развијенијим земљама, које свакако могу више да понуде избеглим људима и свакако више да поднесу.

Имајући то на уму, пре инсистирања на било којим људским правима, упутно би било да се прво образложе суштинска питања: Шта су основна људска права, и на ком месту на тој лествици се налази животни стандард грађана Србије? Лично мислим да би животни стандард и квалитет живота већине, као предуслов за основно људско достојанство, требало да буде на првом месту, јер од животног стандарда и квалитета живота људи (већине) умногоме зависи расположење народа и његов опстанак. Од права, пак, истополно опредељених, уз свe поштовање, опстанак је, макар природно и биолошки, чак нереално и очекивати.

Јереј Владимир Вранић