Седамнаестогодишњица патријарашке службе Патријарха српског Г. Павла

У суботу и недељу (1. и 2. децембра 207. године) навршава се седамнаест пуних година од како је у трон српских Патријараха уведен Патријарх Павле. Да подсетимо, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на изборном заседању одржаном 1. децембра 1990. године у Патријаршијском двору у Београду изабрао за 44. патријарха Епископа рашко-призренског Павла (Стојчевића), који је устоличен 2. децембра у Саборној цркви.

Патријарх Павле (мирско име Гојко) рођен је на Усековање, 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, Славонија. Гимназију је завршио у Београду, Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Као прогнаник и избеглица у време Другог Светског рата био је у манастиру Свете Тројице у Овчару. Био је и вероучитељ деце избеглица.

Замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године, када је и рукоположен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. сабрат је манастира Раче где врши разна послушанија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954, протосинђел је постао исте те године, а архимандрит 1957. У Атини је био на постдипломским студијама од 1955. до 1957 године. За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. и хиротонисан у београдској Саборној цркви.

У рашко-призренској епархији гради нове храмове, обнавља старе и порушене, често путује, обилази и служи у свим местима ове своје Епархије. Бави се и научним радом, објављује радове, повремено држи предавања.

За четрдесет четвртог патријарха српског изабран је од Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1. децембра 1990. године. Устоличен је у недељу, 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, а у древни престо српских патријараха устоличен је у манастиру Пећке Патријаршије 22. маја 1994. године.

Саопштење Светог Архијерејског Сабора СПЦ: Изабран Епископ Павле за Патријарха српског (1990)

1990. год. број 570, страна 1: Ванредно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, под председништвом најпре Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског Г. Јована, заменика Његове Светости Патријарха српског Г. Германа, а потом новоизабраног Патријарха српског, Његове Светости Г. Павла, одржано је у Патријаршијском двору у Београду, у времену од 30. новембра до 6. децембра 1990. године.

Пре почетка рада, Сабор је узнео Господу молитву за покој душе свог тек преминулог члана, блаженопочившег Епископа горњокарловачког Симеона.

Ванредно заседање Светог архијерејског сабора ове године се претворило у заседање Изборног Сабора за избор Патријарха српског, због дуготрајне тешке болести доказане немоћи Његове Светости Патријарха српског Г. Германа, потрвђене стручним налазом Конзилијума лекара Војномедицинске академије у Београду. Изразивши топлу благодарност Његовој Светости Патријарху Г. Герману за његово дугогодишње пожртвовано служење на престолу Светог Саве, Сабор је разрешио нашег тешко оболелог Патријарха свих патријарашких дужности и обавеза. Затим је Сабор, тајним гласањем изабрао тројицу кандидата, а онда је на апостолски начин, жребом, коначни избор пао на Епископа рашко-призренског Г. Павла.

Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Павле устоличен је 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду. У својој приступној беседи нови Патријарх је упутио верујућем српском православном народу, православној васељени, хришћанском свету и свим људима добре воље поруку мира и љубави.

Сабор је одлучио да идућа година буде посвећена литургијско-молитвеном обележавање 50-годишњице страдања Српске православне цркве и српског народа (1941-1991), а особито геноцида из времена рата, да би се тако у нашем народу негде обновио, а негде тек пробудио дух сведочења Христове правде и истине свим бићем, па и до крви, као и свест да свако страдање, па и најновија, педесетогодишња Голгота наше Цркве и нашег народа, јесте „крста добродјетељ", и да нема већег Божјег дара човеку и народу од ношења искупитељских рана Христових на свом телу.

Сабор позива сво свештенство и верни народ да и даље ревносно ради на откривању посмртних остатака невино побијених у рату и после рата и на њиховом достојном сахрањивању у светим храмовима и криптама или на другом освећеном и прикладном месту.

Сабор је највећу пажњу посветио изналажењу духовних лекова за две дубоке ране на организму Српске цркве - два раскола, један у земљи (такозвани Македонска православна црква), а други у дијаспори (такозвана Слободна Српска православна црква). У оба случаја Сабор сматра најцелисходнијим методом непосредни дијалог са одељеном браћом.
Примивши дугоочекивани одговор Бискупске конференције Југославије на саборско писмо од јуна 1989. године, Сабор са дубоким жаљењем констатује да је нетолерантни став једног дела римокатоличког свештенства и интелигенције у Југославији према Православној цркви, посебно Српској, довео екуменске односе у нашој земљи готово на мртву тачку. Ипак, Сабор остаје отворен за братски дијалог и чиниће све што може да се клима у међуцрквеним односима побољша.

Сабор се са дужном пажњом позабавио и проблемима наших богословских школа и црквене просвете уопште, као и могућношћу увођења веронауке у школе уз паралелено чишћење наставних програма од идеолошке загађености атеизмом, о чему ће наша Црква повести дијалог са одговарајућим институцијама друштва и државе. Сабор с правом очекује од родитеља да ће своју децу редовно слати на часове верске наставе.

Посебну пажњу Сабор је посветио питању што скоријег довршења нове зграде Богословског факултета, те највише научно-богословске установе наше Цркве, и апелује на сав православни српски народ, као и на све добронамерне људе, да својим прилозима помогну довршење нове зграде факултета.

Позвавши одговарајуће стручњаке у заједничко заседање, Саборски Оци су разматрали питања везана за даље радове на Спомен-граму Светог Саве на Врачару, том заветном Храму свих Срба света.

Својатање манастира Светог Прохора Пчињског од оних којима он никада није припадао, стаљинистичко-брозовски садржај Меморијалног музеја АСНОМ-а и ометање монашког живота у Манастиру мотивисали су Сабор да потврди одлуку Светог архијерејског синода о исељењу тог Музеја из Манастира.

Поново је указано на јеванђелску истину и многовековно канонско начело да је Црква изнад приземене политике и свих странака, да она не дели него сабира и уједињује, па стога позива све верне да не заборављају да су сви Једно Тело Христово у светом Причешћу, независно од политичких опредељења и страначке припадности. Сабор посебно наглашава да је недопустиво свако професионално бављење свештених лица политиком, а поготову њихово активно ангажова- ње у странкама.

Извор: Православље, број 962.