205. година од битке на Лозници

Поводом 205 година од Лозничке битке и 200 година од Другог Српског устанка, проф. Београдске богословије Горан Раденковић је на академији у Лозници 10. oктобра 2015. одржао предавање које овде доносимо:

205. година од битке на Лозници

200 година је прошло од Првог српског устанка, а 205. година од Лозничког боја. Више од два века је прошло од кад је слепи песник са духовним видом на овом месту прешао модрозелену и пенушаву воду Дрине - племените међе између Босне и Србије, на месту где је Вожд српски изразио жељу да је пређе и честиту Босну да походи. Ко боље интуицијом спознаје, осетиће да Дрина прича о јунацима и коњима што су се сами враћали. Благо оном народу који има овакве споменике историје, саздане од храбрости и несебично датих људских живота. Ти животи су узидани у грандиозну националну заједницу палих за Крст часни и слободу златну. Да, слобода је највећи покретач историје и човека у њој.

Осећам да је овај јубилеј свечани тренутак , не да би само споменули сени часних предака, већ да бисмо добили нове подстицаје за чин слободе и стваралаштва у свим сферама народног живота. Попут славних предака, треба да преузмемо историјску и политичку одговорност и покажемо јасно наша опредељења за народну слободу, за народни, духовни и морални опоравак у оквирима вековне хришћанске етике и унутарњег преображаја грађана спремних за свако добро дело које нам даје заједницу смислене људске егзистенције у модерном полису кога баштинимо. Још више верујемо да снажимо осећај заједништва тиме што учвршћујемо оно што Макс Вебер назива „номолошко знање“, што је укупни склоп веровања, представа, уверења састављеног од идеја, мудрости предака и славне историје.

Битка за Лозницу или битка на Тичару пољу је битка вођена 5. и 6. октобра по старом календару, односно 17. и 18. октобра 1810. г. по новом. Око 30.000 Турака под командом Али-паше Видајића спустила се тихим и брзим шајкама низ валовиту и запенушану Дрину до Тичара поља близу Лознице. Утврђене градске бедеме бранило је 1.200 Срба које је предводио лознички војвода Антоније - Анта Богићевић. Процењујући да неће успети да одоли турским нападима, војвода Анта се обратио за помоћ Луки Лазаревићу. Пошто је извештен о опсади Лознице и када је одбио Хасид-пашу са Мораве, Карађорђе је упутио писмо Петру Добрњцу, рекавши: „Не оклевај ни минута. Сваки минут вреди, до тога ми је јако стало, хоће ли ми војска минут раније на Дрину стићи.“ У помоћ је стигло око 10.000 бораца - Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић са војском Шабачке и Ваљевске нахије. Пресудна битка почела је ујутру 6. октобра 1810. године. Борба голим сабљама је трајала два сата. Победила је српска војска. Током последња два дана погинуо је 121 српски борац, а њих 178 је рањено. Тридесет пута више је било погинулих и рањених Турака.

Карађорђе је касније причао Милошу Обреновићу: „Изашли у поље и Турци и ми, те смо се побили страшно, из топова и пушака, за осам сати чини ми се да од ове битке веће било није“.

Лозничка битка у многоме подсећа на чувену победу Грка над Персијанцима код Саламине 480. године пре Христа. Грци су победили десетоструко већу персијску војску. Есхил је о овом догађају написао трагедију „Персијанци“ 472. године. Грци су били мотивисани, сматрали су да је то победа Запада, победа културе, цивилизације, демократије, уређеног света, закона над Истоком који је отеловљавао дивљаштво, варварсто, безакоње.

И ми смо нашли свог Есхила, јер је овај догађај опеван код Филипа Вишњића и Симе Милутиновића Сарајлије.

Заиста, Карађорђева Србија је била демократска земља која се уздизала млада као „влати траве“ о којима је као о поезији демократије певао чувени амерички песник Волт Витмен.

Гуслар Филип Вишњић је опевао ову битку. Он је у својој песми „Почетак буне против дахија“ нагласио једну вертикалну трансцеденталну и провиденцијалну мотивацију српског устанка, или, како би то отац модерне историје Леополд Фон Ранке рекао, „Српске револуције“.

„Небом свеци сташе војевати и прилике различите метати, виш Србије по небу ведроме.“ Знаци неба руководе српски род, јер ту „кнезови нису ради кавзи, нит су ради Турци изјелице, нег је рада сиротиња раја, која глоба давати не може ни трпити турског зулума, и ради су Божији угодници. Земан дошао ваља војевати за Крст часни крвцу прољевати.“ А све те небеске прилике прати један феномен који песник Филип Вишњић именује „да друга постане судија“. То дубоко сећање јесте сећање на законодавсто српске средњовековне државе, на Кормчију, номоканон Светога Саве који је Србију устројио као правну државу још у 13. веку.

Најбоље је о томе писао почетком прошлог века Стојан Новаковић, председник конзерватине и елитне Напредне странке. Стојан Новаковић је препознао континуитет српске средњовековне државности и у њеном модерном државном облику и манифестацији. Позната његова мисао је да без конзервативности нема напретка. Он у конзервативности није видео крутост  и склеротичност демократских институција, већ један континуитет римског правног наслеђа које лежи у темељима модерних демократских држава. То богато црквено-грађанско наслеђе подстиче у појединцу и народу буднију свест; оно нас позива на анализу и што хитнију примену моралног закона у међуљудским односима да би се на основама правде и љубави успоставило здравије друштвено уређење.

Јунаци боја на Лозници су ударили темеље модерне Србије, стварали државну организацију. Они су нам поставили висок циљ -  да је отаџбина идеал. Оставили нам завичај као тајну и лепоту. Ти наши преци су носили неугасиву љубав и бригу за оно што су у заједници морал и честитост, а највише храброст. Као и библијски Исус Навин који је ступајући на тле Обећане земље, добио заповест од Бога: „Буди слободан и храбар“ - и они су били слободни и храбри.

Каже се код нас у народу да је отаџбина ствар „самртно тешка“. За сваки велики идеал српски народ тражи да се живи и умире. Јунаци лозничког боја пали су за лепоту и част отаџбине. Гледано дубље, они су утрли пут уставобранитељима. Закон се не пише само пером, него животом и крвљу. Најбољи устав је онај који о неприкосновеним слободама ћути. Карл Попер, познати философ, говори врло често о репресији позитивног законодавства.

Србија може да се похвали развијеним индивидуализмом у српској култури током 19. и почетком 20. века. Само да вас подсетим да су српско друштво и његова култура почетком 20. века били претежно индивидуалистички, а да је доба индивидуализма наступило са почетком парламентарне монархије са краљем Петром Првим Карађорђевићем на челу. Ми смо можда данас заборавили да прави грађански либерализам ступа на сцену у Србији много пре него код других европских народа. Одбацивање идеје државног разлога у име слободе и достојанства појединца у ствари је огледало и незаобилазна одлука грађанске Србије с краја 19. и почетком 20. века. Тада чувени енглески мислилац Џон Стјуарт Мил и његов либерални индивидуализам били су, заправо, својеврсна инспирација модерног, европејског духа који је, од сиромашног, социјално заосталог Врања Боре Стаковића до Београда, прожимао тадашње српско друштво, његов интелектуални живот и културу. Борбе ових јунака са Антом Богићевићем и Карађорђем на челу омогућиле су да Србија буде отворена за нова и највиталнија струјања до којих се људска мисао уздигла. Индикативно је да је „Оглед о слободи“ Џона Стјуарта Мила, који је он написао 1859. године, на српски језик већ 1868. године превео Петар Карађорђевић, крв крви и тело тела великог вожда Карађорђа, тада претендент а од 1903. године и владалац на српском престолу. Захваљујући овом спису, као и Миловим „Размишљањима о представничкој влади“ 1861. године и његовој расправи „О потчињености женскиња“ 1871. године - делима такође преведим на српским убрзо пошто су била објављена - Мил је постао најутицајнији политички мислилац у првој генерацији српских интелектуалаца. Међутим, Милов политички утицај ће тек доћи до изражаја са трећом генерацијом српских интелектуалаца које предводе Слободан Јовановић и Богдан Поповић.

Волео бих да вас подсетим да је Пашић једном уступио место у Скупштини Стојану Новаковићу, управо инспирисан овим духом слободарства. Не можемо, а да не кажемо да је Србија била надахнута најмодернијим мислима политичке философије. Све самосталне државе које су настале на тлу бивше Југославије нису биле ни принете Србији, нити су имале развијену политичку културу, осим потчињености и расистичких и сецесионистичких пузећих погледа на свет. Упечатљив је Његошев уздах када је, сагледавши свеколику словенску несрећу као у византијском огледалу, рекао: „Ала се ми Словени наробовасмо.“

Анте Богићевић и ови јунаци нису устали на неким планинама и кршевима, него су устали на плодној и богатој Србији против вековног тлачитеља. Они су утрли пут српском слободарству.

Либерална демократија је политички облик који показује највећу вољу за заједницом. Она доводи до крајности решеност човека да се ослања на свог ближњега и представља прототип „индиректне акције“. Либерализам је начело политичког права по коме се јавна власт, чак и кад је свемоћна, ограничава сама собом и настоји да, по цену сопственог опстанка, прокрчи једну пукотину у држави којом влада да би тако омогућила онима који нити тако мисле нити осјећају као она место под сунцем. И то упркос чињеници да је власт већинска, па дакле и јача. Либерализам - ваља то данас подсетити - јесте највећи облик великодушности: он је право које већина дарује мањини, па је зато најплеменитији поклич који је одјекнуо шаром земаљским. Либерализам прокламује одлучност да се живи у заједници са противником; штавише, да се живи у заједници са слабијим противником. Српски народ се, захваљујући српском устанку, винуо до нечег тако лепог, тако парадоксалног и тако елегантног и, слободно да кажемо, противприродног. Јер је пала људска природа изузетно себична и лечи се једино невино проливеном крвљу Јагњега Божјег.

Томас Ман је на почетку свог историјског романа „Јосиф и његова браћа“ изрекао мисао: „Дубок је студенац прошлости. Не би ли га требало назвати безданим?“ Рекао бих узалуд Нови врли свет бежи од историје. Иако је национално питање демократско питање, многи су се међународни субјекти и фактори огрешили о Србију. Србија је била пијемонт на Балкану. Фурије сецесије бесне на нашем простору. Као и у Краљу Лиру, убијен ауторитет подстиче маргину да прогласи себе центром.

Сећајмо се славних јунака који нису жалили живот свој да положе за нашу будућност. Нека овај јубилеј буде путоказ нашој новој црквеној, друштвено-политичкој креативности и уочи празника Покрова Пресвете Богородице нека би њеним молитвама сви били заштићени од недаћа које нам живот пун лојевитог богатства такође доноси. Нека нас Богородица чува под својим покровом. Нека нам подари дар благодати и молитвеног сећања.

Једном у време императора Другога Рима, цара Лава Мудрог, 1. октобра 911. године, док је народ узносио молитве Богу у храму Богородице Влахерне у Константинопољу, Свети Андреј Јуродиви би удостојен виђења, па рече Епифанију Блаженом: „Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу над свима?“ А овај одговори: „Видим, оче, и ужасавам се!“

Нека наш свештени трепет и страх Божји, који је почетак мудрости, чува нас, нашу децу и нашу слободарску Србију, нек над нама увек лебде сени наших витезова  што падоше за Крст часни и слободу златну. Нека нас молитвено заступају пред престолом Јагњета до Васкрсења. И даље у незалазно Царство Христово.

Лозничани, даме и господа, од срца вам честитам овај јубилеј. Славите га свагда у радости и весељу. Живели ми на многаја љета! Живела Србија!

Горан Раденковић,
проф. Богословије Светога Саве