Дух Свети нас окупља својом неодољивом силом

Беседа архимандрита Данила (Љуботине) на празник Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Лепавини

Архимандрит Данило (Љуботина): - Ваше Високопреосвештенство, благословите! Наш Митрополит ме замолио прво да се у име Митрополије, а и у име Митрополита захвалим нашем оцу Гаврилу, који је овде као стуб, као столпник, онај, који је дошао ту пре 30, односно 31 годину. Ја знам да је овај манастир тада био у рушевинама и у врло тешком стању, тако да у тим првим данима оцу Гаврилу није било једноставно ни лако да се одржи и да почне обнову овога манастира. Ситуација је тада свугдје била доста тешка, али, Бог му је дао силе баш онда кад је, сјећам се, замало напустио ово мјесто, јер није имао разумијевања ни од наших врхова из Цркве, а ни од околине. Било му је баш тешко и онда му је Бог, а још више Пресвета Богородица одједном дала неку необјашњиву снагу па је он ту, на овој рушевини, ипак остао. Ово, гдје смо ми сада, није постојало. Морате знати да су то биле рушевине, да је овај манастир 1943. године бомбардован, да је срушен, да је манастирски конак био тек од половине степеника, она страна, и то ми се чини, један мали дио. Црква је била са овим данашњим торњем онако нахереним, који још и дан данас није поправљен.Дакле, како је монаху доћи у једну средину која је потпуно изван велике монашке традиције? Отац Гаврило долази из манастира Хиландара са Свете Горе. Упознао сам га 1977. године у Кареји као помоћника тадашњег посланика при Свештеној општини у Кареји. Он је тада помагао оцу Митрофану. Био је тада, чини ми се, млад ђакон. Дошао сам са једном групом студената теологије и филозофије, као и других студената. Дошли смо из Париза да посјетимо Свету Гору. Водио нас је отац Атансије Јевтић, тадашњи наш професор у Паризу, а касније епископ, професор на нашем факултету у Београду, послије Епископ банатски и, на крају, завршио је као Епископ захумско-херцеговачки. Многи га знају из опуса његовог дјела и рада.

Данас се налазимо у манастиру Лепавини као у једној од наших јаких духовних лаври и центара. Кад кажемо лавра, знате да постоји лавра коју праве пчеле. То је основна ћелија, али је и почетна ћелија одакле се шири саће и мед. Тако и одавде. Ми долазимо код оца Гаврила на утјеху, на духовну окрјепу и на његов скромни, спољашње гледано литургички опус живота, али изнутра веома дубок. Ето, тако је отац Гаврило већ једна симболика у овом средњем дијелу Европе, можемо рећи, гдје су некада доминирали Срби на подручју Вировитице и овога краја као Војна Крајина, као Крајишници. Бјеловар је тада био центар. Дакле, није правилно рећи Бјеловар, него Беловар, зато што је име добио по мађарској фамилији Бела, где су Бело-вар, Домбо-вар, Карпош-вар мађарски градови и имeна, али гдје су и Срби живјели, изградили овај манастир и одавде врло снажно држали своју православну духовност и чували духовно здравље свога народа.

И Бог је из Врта Пресвете Богородице, јер је Света Гора Врт Богородичин, послао оца Гаврила. Данас ми празнујемо Њено Ваведење у храм, дакле Њено увођење у храм, и отац Гаврило је дошао из Њенога Врта, из Њенога рајскога Врта, и створио овдје један мали духовни врт у коме је задржао традицију старих манастирских лаври, или ћелија, које су постојале много прије ових наших европских ћелија, браћо и сестре, а које су настале у Египту, у Палестини и Сирији. Продором Турака калуђери су морали да бјеже, па су се онда у трку, у бијегу населили и на Свету Гору Атонску.  Дакле, данас је Света Гора Атонска у Грчкој као једна мала монашка република, гдје живе монаси, калуђери који држе ону прастару монашку православну традицију. А, ми можемо и критиковати традицију, међутим, традиција у себи држи духовност. Неко сматра да је та традиција сувише јако правило, као спољашњи чин човјекове душе. Не! Не можеш ти бити војник у пиџами, браћо и сестре! Он мора бити обучен правилно. Тако и калуђер мора бити правилно обучен. Тако и ми морамо бити некако обучени и имати правило, јер, правило је традиција. Ако смо распуштени споља, онда изнутра губимо. Тешко ћеш се очувати ако ти спољашњост није заштићена од убода стријела овога свијета.

A, ето, отац Гаврило са својим малим братством, скромним братством, успијева и одолијева свим искушењима времена. Он је, као што и знате, и зато смо ту, и овај прљави рат, братоубилачки, грађански, свакакав, ипак издржао овдје у овом манастиру и сачувао га, па манастир није ни спаљен, ни нападан захваљујући његовој духовној мудрости и сигурно Пресветој Богородици и Њеном омофору и заштити, која држи овај манастир.

Захвални смо оцу Гаврилу. Многи су овдје дошли издалека, многи из бањалучког краја. Ја се сјећам да су овдје и из Беча поклоници долазили, из Љубљане... Из Београда су такође долазили аутобуси са поклоницима. Ја сам био у великом храму Светог Саве у Београду, имали смо поклоничка путовања за Лепавину. Долазе, дакле, из многих крајева. Зашто? Зато што духовност привлачи. Не постоји могућност, браћо и сестре, да нас неко плати па да нас оволико скупи на једно мјесто само зато што је то интересантно. Не! Није могуће! Дух Свети, браћо и сестре, окупља нас Својом неодољивом креативном силом, силом која нас оживљава. И ми управо долазимо овдје као у бању. Људи иду у бању не зато што им је лијепо, него што их нешто боли и желе да оздраве. Тако и ми долазимо у манастир да бисмо се духовно освјежили, јер у овоме животу, оваквом какав јесте, не можемо проћи неозлијеђени. Скоро да је немогуће човјеку живјети у градским срединама, са свим искушењима, а да остане оно што је била Богородица.

Зато ми морамо да долазимо у духовну бању да бисмо из себе ишчупали оне стријеле које су нам набацали демони и ђаволи овога свијета. Монаси су подвижници. Подвиг значи „ићи напријед“, од глагола „двизати се“, значи, ићи напријед према Богу. У свом подвигу калуђери су први и најбољи Божији војници, који први разбијају мрак и таму овога свијета, и примају Божанску свјетлост, а ми за њима као патуљци идемо и препознајемо у њима то што је свето, а свето на старом јеврејском језику, глагол „кадош“, значи бити одвојен од овога свијета. Не бити исти као свијет. Свјетлост није исто што и тама, она је потпуно нешто друго. Свјетлост је енергија, тако да и мала свјетлост разбија таму. То је та сила, Божанска сила коју, ето, калуђери на својим бројаницама и својим дјелима успијевају донекле сачувати и увећати, и зато ми, као грешници долазимо из градова да се очистимо, дакле, да донекле будемо свети, да са себе скинемо ту крљушт и све оно што је по нама пало. Због тога су манастири нама веома потребни. Неко ће рећи да нам то није потребно и да ми свједочимо Бог зна шта...Не! Не, није истина!

Ми свједочимо Божанску Истину, истину Исуса Христа, истинитог Сина Божјег од Његовог рођења до краја свијета и вијека. Значи, ми као православни имамо смисла без обзира да ли живимо у Пекингу, Загребу, Њујорку, Атини или Москви, имамо смисла да свједочимо Христово Васкрсење, Христово Преображење и вјечни живот. Ако то ми не свједочимо, онда немамо разлога да постојимо. Онда смо обичан фолклор, а фолклор је, онако, на нашу вољу, па кад нам је воља - плешемо, кад није - не плешемо. Црква није то. Црква је живо свједочење Истине до мучеништва. Зато су свети мученици нама важни, Свети Георгије, Свети Димитрије, Свети Прокопије и сви свети до Светога Вукашина. Они и данас свједоче истиниту Љубав и свјетлост Христа: „Не учини оно што ти не желиш себи“. Дакле, ми кад то свједочимо, имамо право да живимо на било ком мјесту.

Тако и отац Гаврило и његово братство свједоче Јеванђеље Христово овдје, на овом мјесту, које је било скоро запуштено. И зато ми долазимо ту да бисмо се напојили том свјетлошћу, том енергијом, том силом, и данас и ми, а и ви, који овдје долазите, ево, ово је већ прва недјеља Божићног поста, постимо и имамо осјећај да се полако чистимо од нечега. Пост је, кажу Грци “фармака тонзон“, што значи, љекарство живота. Ми постимо да бисмо се очистили како духовно, тако и тјелесно, да би нас мање варале очи, мирис, укус, вид и све остало што нам овај свијет нуди. Свијет нам нуди рекламе да нас упецају као рибу. Рекламе су пецаљке и, шта ћемо, ми живимо у свијету и све то улази у нас - и то чини такозвану апокалиптичну динамику овога свијета. Овај свијет иде убрзано према уништењу зато што се нама свашта нуди, свака погодност, све оно што је супротно вјечности, све то нам се нуди . Узмемо мало тога, мало онога, па ће бити лакше... И тако ми прљамо себе живјећи у овом свијету. Али, морамо тако да живимо, јер није нам то други створио. То је тако створило човјечанство.

Mи као православни, браћо и сестре, имамо мало више одговорности од других. Имамо одговорност да сачувамо свједочанство Јеванђељско по сваку цијену. Оно не смије бити компромитовано. Не смије бити адаптирано овоме животу, на смије бити конформистичко. Мора бити аутентично, јер, све што није аутентично ми не можемо протумачити као православно. Ми ни једну ријеч не можемо да изоставимо од онога што је Богородица. У једној јектенији кажемо –„Пресвјатују, Пречистују, Преблагословенују, Славнују Владичицу Богородицу и Приснодјеву Марију“. Ако бисмо изоставили и једну ријеч, ми више не бисмо себе могли сматрати православнима, јер бисмо убацили комфор. Богородица је увијек Пречиста, Преблагословена. Пресвета је зато што је одвојена од овога свијета и зато што је на данашњи дан принесена на жртву Богу. Значи, као дјевојчица је принесена Богу на жртву...Као дјевојчица... Као дјевојчица је Пречиста. Чистота нас сједињује. Чистота... Ја се сјећам, и вјероватно многи од вас се сјећају једног оца Стефана који је 40 година сам живио на Каруљи. И био је он некако потпуно чудан, онако са неком косом... Али, он је имао такву енергију чистоте да кад га видиш - иду ти сузе. Било је још неколико стараца који су живјели у оним шпиљама горе, док је већ доље велика провалија једно 300 метара дубока. Кад гледаш доље, то је страва, значи, испод тебе је директно море. Један мали камен кад падне, он пада у воду. Отац Стефан је ту живео годинама. Јесте да је он у посљедње вријеме био некако критичан према овоме што се збива у свијету и у Европи, али његов аскетски живот је младог човјека, који трага за истином, доводио до суза, јер чистота не може да се сакрије.

И, на крају, Преблагословена Богородица. Богородица је благословена. Дакле, Богородица је у тој Својој чистоти од Бога Оца благословена. Она је ковчег у којој потенцијално живи Дух Свети, која ће родити Исуса Христа. То није мали Исусек, то није играчка. Ми тако не вјерујемо. Ми вјерујемо у Живог Христа који је дошао на овај свијет. Затим, та иста Богородица Приснодјева Марија, којој Анђео Господњи говори: „Родићеш Сина Божијега...“. Дакле, Анђео Господњи благовијести Богородици да ће бити благословена, да ће зачети и да ће родити Сина Божијега: „Благословена си ти међу женама и, зваће Те благословеном сви нараштаји свијета“. Кроз ту чистоту родио се Христос као нови Адам. Како смо сви ми згријешили, није било могуће да се спасимо, него на тај начин. Бог је постао кроз чисту Богородицу Приснодјеву, Сталнодјеву, Приснодјеву - стално дјевојку Марију коју је одредио да роди Исуса Христа.

Другога дана, потпуно независно од човјекове историје, осим кроз старозавјетне, дакле, кроз Његове Оце, да има само призвук Првог дана, али Бог Га је стварао од Приснодјеве Марије Својим благословом, Својом натприродним интервенцијом... За многе је то природно, зато што свака жена није мајка, а многе би жељеле да буду мајке – али, не могу бити, а многе јесу – па не воле да буду. Видите који је то сада парадокс!? Богородица је родила Истинитог Човјека и Бога, значи, Христос је Истинити Човјек, рођен у пећини витлејемској. И Истинити Бог Логос оваплоћени, Предвјечни – „Онај у почетку бјеше Ријеч“. И та Ријеч се родила кроз Богородицу.

Данас слави и наш манастир Хиландар, одакле је потекао наш отац Гаврило. И многи манастири данас славе Свето Ваведење посвећено Светој Богородици. А Света Богородица је заштитница рода људског. Она је из наше лозе. Посебно је заштитница женског рода и свих мајки. Посебно је заштитница рода људског. Дакле, сви мајчини дани у свијету, сви неки синдикални празници служе само за злоупотребу жене. Једина је Богородица истинска заштитница мајки, и женског рода и човјечанства. Ми Њој посвећујемо многе дане, и празнујемо Њене дане, и ти дани дјелују благотворно на нас.

Нека би Господ дао да овај манастир има благослов, и покров и плашт Пресвете Богородице, са нашим оцем Гаврилом. Он није толико стар, али је доста болестан, али и болест је неки знак. Болест нас учи да не претјерујемо ни у чему. Значи, човјек кад је болестан више види себе у огледалу него кад је здрав. Није болест дата Адаму-човјеку само онако. Болест нас често врећа у реалност, збиља - у живот. И често нам Бог дарује исцељење од неизљечиве болести, да нас научи памети. Често, чак у највећем броју случајева, човјек подлегне болести, јер га Бог тако ослобађа великих мука. Неко ми је од вас рекао, а и кад сам био у Цириху у болници видео сам, како су се неки болесници молили: „Боже, дај да умрем, не могу више...“, они што су у мукама, кад је рак у питању, па су неки преживјели, неки умрли. Нека би Бог дао, и заиста, да нам Бог да снагу, разум и силу Светога Духа да распознајемо добро и зло.

Хвала Владици, нашем Митрополиту, који има љубави на првом мјесту према монаштву у глобалу, и сам је прије свега монах и подвижник, и сам сагледава и тешкоће и радости монашког живота, и сам је на себе узео јарам ове велике Митрополије која је некада била можда у људству дупла. Хвала оцу Гаврилу што нас прима овдје, што има стрпљења да будемо његови гости. Хвала свима вама, браћо и сестре, који долазите ту да тражите утјеху, јер ви тиме себи помажете. Многи траже утјеху у сурогатима, у ономе што није наше, и у ономе што нам није ни потребно. А и свима нама да у овој духовној јеванђељској литургичкој љубави Господ да да будемо надахнути, да нам је лакше преживјети сваку муку која у животу наилази на нас. Хвала братству, монаштву, свештеницима који долазе и издалека и изблиза, који тиме помажу у Литургији. Литургија није само наша, Литургија је и ваша. Зато сам хтио рећи да они који осјећају да знају да барем мало пјевају, прву и другу славу на Литургији, да стану близу пјевнице, да помогну. Ми предводимо Литургију, али ви говорите „амин!“. Без тога нема Литургије. Мора неко рећи „амин“. Ако нема тога, нема Литургије. Не може свештеник сам себи да служи. У служби је и народ, и народ потврђује „амин“. Хвала свима још једном. Опростите, мало сам продужио.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: - Хвала оцу Данилу, како сам рекао кад сам га најављивао, на слову утехе. Хвала још једанпут свима вама, браћо и сестре, и све нека нас Бог благослови.

Отац Гаврило: - Само још нешто да кажем. Када сам 1984. године дошао у Ваведење, у Лепавину, наш Митрополит, који је тада био студент, посетио је наш манастир.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: - Да, био сам овде као студент, и манастир је, када је тек дошао отац Гаврило, заиста је био у рушевинама. Браћо и сестре, поменуо је отац Гаврило да сам овде био као студент. Тада смо били и на служби. Отац Гаврило је служио са садашњим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем. Служио је Литургију као јеромонах, а ми, студенти смо певали. Било је и свеноћно бденије. Било би лепо када бисмо могли у овом броју, и у разним приликама да се чешће окупљамо, као и да можемо и да евентуално служимо бденије. Наравно, то је мало незгодно пошто нема могућности за преноћиште, али и поред тога потребно је да се и храм још поправи. На Велику Госпојину кад смо овде служили, ја сам рекао да ако Бог да, треба да довршимо обнову храма. Он је унутра добрим делом уређен. Боже здравља, с пролећа би требало да почнемо понешто да радимо, да на храму прозоре променимо и да поново малтеришемо цркву. Добили смо скоро неке паре од државе, неке ћемо сами додати, а уздамо се у сваку лепту и од вас, колико се може, јер, како рече отац Данило, градимо нешто што припада свима нама. Постоји и једна идеја, не знамо да ли је реална. Наиме, овде око нас има доста кућа које су или празне, или руиниране. Како бисмо до њих дошли морали бисмо да их купимо, да их мало преуредимо, па би могло временом од тога да се направи и неко преноћиште у будућности, за конак, тако да кад уђемо у ту фазу, онда ће нам бити потребна помоћ и од вас, који ову светињу осећате као своју, и од оних који препознају значај и смисао ове светиње. Монаси сами по себи сигурно да нису у могућности да то уреде и изграде, али ја верујем да, ако Бог хоће, и ако то Њему буде мило, Он ће наћи начина да покрене све људе добре воље и све нас да све учинимо и да то створимо, не ради комфора и конформизма, већ ради елементарних услова да бисмо заправо могли, још пламеније и још дубље молећи Бога, да се овде окупљамо. И, ето, само још једна кратка информација, доста смо се задржали, али нама који смо овде није толики проблем, јер смо се са ове трпезе љубави послужили, него има још браће и сестара напољу који се нису послужили, па је време да њима ослободимо простор. Амин.

Извор: http://manastir-lepavina.org