Апокалипса Аврамова

Апокалипса Аврамова је мидраш састављен на основу текста Пост 15, изложен у виду откривења. Ова књижица је сачувана једино у рукопису S (Codex Silvester), где је заведена овако: Књига откривења Аврама, сина Таре, сина Нахора, сина Серуха, сина Арфаксада, сина Сима, сина Ноја, сина Ламеха, сина Матусалова, сина Еноха, сина Јареда.

А. Садржина

Главна тема књиге је избор Аврама и савез (завет) између Бога и Аврама и његових потомака. Главе 1 – 8 приповедају о позиву Аврама из мноштва идолопоклоника. После опсежног размишљања о различитим видовима њиховог идолопоклонства, Аврам жели да позна истинског Бога који је саздао свет. Тад му се Бог јавља у огњу и наређује да остави дом оца свога Таре и на високој гори жртвује јуницу, козу, овна, грлицу и голуба (Постање 15).

Главе 9 – 32 описују Аврамово путовање на гору Хорив, приношење жртве, као и виђења која је имао, између осталог,  и седам грехова овога света (24,3 – 25,2) и разорење Храма у Јерусалиму (27,1-12). Бог му објављује кажњавање незнабожаца и грешника припадника израиљског народа (гл. 29). Виђење (визија)  човека који се појављује њему слеве, паганске стране (29,4) предсказује искушење Божјег народа последњих дана овога доба. Пре него што наступи доба праведности Бог ће казнити сву овоземаљску твар са десет казни  (29,15; 30,2-8) и послати Изабранога који ће сабрати народ Божји (31,1). Грешници ће бити кажњени, а праведници ће славити заувек (гл. 32).

Б. Текст

Апоаклипса Аврамова (Апок. Авр.) је сачувана једино у старословенском преводу. Према општем  мишљењу, преведена је с грчког око 900. г. по Хр. у Бугарској, мада се не може искључити превод са семитског оригиналног језика (в. даље). Старословенски преписи текста убрзо су пренесени из Бугарске у Русију, што су можда учинили монаси, и тамо су током времена раширени у различитим преписима. Овиме се објашњава чињеница што садашњи препис списа умногоме садржи русизме. Свих девет постојећих рукописа овога псевдепиграфа сачувани су у руским  музејима и библиотекама. Најстарији рукопис је споменути Силвестров кодекс (14. век) који карактеришу многе празнине (лакуне), што ће бити резултат неопрезности преписивача; и сам текст као такав није потпун. Најбоље очувани текст налази се у рукопису В, који је власништво Синодске Палеја Толковаја (Син 211, Государствениј Историческиј Музеј 869, фолије 76 – 90, Москва) и датира се у 16. век (в. Philonenko-Sayer and Philonenko 1981; Rubinkiewicz 1977, 1987).

В. Интегритет текста

Већина истраживача разлучују два дела у Аврамовој апокалипси:  хагадски одељак (гл. 1 – 8) и апокалиптички одељак (гл. 9 – 32). Ова два одељка писали су вероватно различити писци. Касније су ова два списа највероватније удружени у јединствено дело. Међутим, чини се да једино глава 7 није припадала првобитном тексту овог псевдепиграфа, а можда и глава 23 (опис греха Адама и Еве, који несумњиво одражава јеврејске изворе; можда је та глава унета у Апок. Авр. из неког другог псевдепиграфа). Посебан проблем представља  Апок. Авр. 29,4-13. Обично се претпостављало да Човек који се појављује с леве, с паганске стране (29,4), којем се клања велико мноштво незнабожаца, а вређају га неки из израиљског народа, представља Исуса. Из овог разлога неки стручњаци тврде да је овај одељак хришћанска интерполација или би то могло бити јеврејско гледиште о Исусу као о апостолу међу паганима (EncJud  1:125-27). Међутим, тачна анализа виђења у  Апок. Авр.  29,4-13 показује да је оно зацело оригинално, и да мало чега има заједничког с хришћанским гледиштем о Исусу, већ да пре  подсећа на звер у Откривењу 13,1-4 (Hall 1988). Човек незнабожац могао би се идентификовати као римски цар. Једино фразу која поистовећује (идентификује) Човека који је обожаван као син Аврамов (29,9б), морамо схватити као глосу, вероватно уметнуту од стране хришћанског интерпретатора који је видео Христа у пишчевом „антихристу“ (Hall 1988).

Поред ова два одељка, можемо установити још неке глосе, можда плод рада богумилског приређивача (Rubinkiewicz 1987; другачије мисли Philonenko-Sayer and Philonenko 1981). Врло чудан исказ да су Аврамов проблем – људи који имају посла са Азазелом морају се схватити у светлу ове глосе – „људи са Азазелом“ (људии с Азазилому сии соут), што је глоса пронађена у једном рукопису у исправном облику. У другим рукописима нешто је другачије наведено и унето у главну фразу. Овиме се објашњава довођење у везу Азазела с народом Божјим и потпуно је у духу средњовековне богумилске јереси.

Г. Изворни језик

Оригинални језик Апок. Авр. био је несумњиво семитски, или арамејски или јеврејски. У тексту се сусрећу многи семитизми, што се не може објаснити тек утицајем Септуагинтиног текста. На пример, Авр. Апок. користи позитив уместо компаратива, чиме се открива семитски изворник. Незграпна словенска конструкција – тежак (великог камена) (1,5) одражава семитско kbd mn, што треба схватити као тежи од (великог камена). Исто тако, понекад се предлози користе у складу с јеврејском, а не са словенском синтаксом (нпр. 8,4; 12,19; Rubinkiewicz 1980).

Д. Време и место писања

Апокалипса Аврамова је написана после 70. г. по Хр., што је јасно из тога да она зна за разорење Храма. Ако се претпостави да се стране 1, 3, 5, 7, 9 (Апок.Авр. 30,4-8) оносе на догађаје од 69. и 70.г., а стране 2, 4, 6, 8, 10 (Апок. Авр. 30,4-8) на избијање  Везува 79. г. по Хр., онда би се могло претпоставити да је спис састављен између 79. и 81. г. Ово мишљење подржава симболично тумачење хагадског материјала пронађеног у Апок. Авр. 1 – 6 (идоли симболизују непријатељска царства и цареве: Марумат = Рим, Барисат = Вавилон, /Суз/зух = Персија, пет других богова = Галва, Отон, Вителије, Веспазијан и Тит), но ово тумачење мора остати хипотетично (Rubinkiewicz 1982).

Писац Апок. Авр. је потицао из свештеничке средине. Неке додирне сличности овога списа са кумранским списима, нпр. схватање улоге првосвештеника у Храму, литургијски миље овог псевдепиграфа који се концентрише на Празник сеница као на празник обнове Савеза (Завета), предетермининација садржана у тексту овога списа – све то показује барем неку зависност овога списа од есенског учења. Упркос овим сличностима, не постоје убедљиви докази да је Апок. Авр. есенска. Гледишта изражена у овом псевдепиграфу подударају се исто тако добро са схватањима која су широм Палестине изражавана у свештеничкој средини, а не само у есенској средини.

Ђ. Теологија

Бог је вечан (9,3) и он је Бог који се стара о Авраму и његовом делу (9,4). Он је створио васиону, изабрао је Израиљ, назвао га је – мој народ (22,5; 31,1), и даће му победу над непријатељима (31,1-2). Ангелологија игра важну улогу у псевдепиграфу. Најистакнутија личност је анђео Божји Јаоел. Његове особине подсећају на извесне особине Анђела Божјег у књизи Изласка 23,20-23. Главна му је улога да штити и укрепљује Аврама (10,3). Старешина палих анђела назива се Азазел (13,7). Његова моћ је на земљи (13,7-8; 14,6), али није неограничена; на пример, Азазел нема моћи над праведнима (13,10). Свет је подељен на два дела: 1) копно и Едемски врт, и 2) горње и доње воде. Исто тако је род људски подељен на народ Божји (Израиљ) и незнабошце (21,3-7). Међутим, у Апок. Авр. нема онтолошког дуализма. Богом саздани свет је добар (22,2). Нема другог Бога осим онога за којим Аврам трага и који је драг и мио (19,3). У свету се налази зло, али оно није неизбежно. Бог у потпуности влада одвијањем догађања и не дозвољава да тело праведног човека потпадне под власт Азазела (13,10). Азазел греши ако мисли да се може подругивати правди и разоткрити тајне неба (14,4). Он ће бити кажњен и протеран у пустињу, где ће остати заувек (14,5).

Доба безбожности састојаће се од 12 периода (29,2), после чега ће доћи Праведни суд, којем ће претходити искупљење праведних. Међутим, прво ће десет казни спопасти сав свет (29,15; 30,2-8), а онда ће Бог послати свога Изабраника (31,1) и сабрати сав расути народ Божји. У то доба ће незнабошци који су злостављали израиљски народ бити кажњени (31,2), а отпаднике ће спржити огањ Азазеловог језика (31,6). Храм ће бити обновљен и богослужења васпостављена (29,17-18). У овом псевдепиграфу не постоји изразито учење о васкрсењу, мада је ова идеја можда наговештена симболом росе (19,4) и убеђењем израженим у 13,10 да тело праведних неће припасти Азазелу. Ово се може повезати с тумачењем Псалма 16,10, псалма који хришћани наводе за доказа васкрсења Христовог (Дап 2,27).

Е. Апокалипса Аврамова и Библија

Књига Постања и Језекиљева  књига играју кључну улогу у Апокалипси Аврамовој.  Писац почиње свој спис алудирањем на Пост 20,13, изложеним у светлу таргумске егзегезе, и завршава позивањем на Пост 15,13-16 (Апок. Авр. 32,1-3). Апок. Авр. 8,4 и 9,1-4 одражава исказ садржан у Пост 12,1 и 15,1 како се он одражава у светлу Пс 22,2-3 и Понз 33,29. Писац цитира Пост 15,9 (Апок. Авр. 9,5) и употребљава слику из Постања 15,17а (Апок. Авр. 15,1). Текст Апок. Авр. 20,4 подсећа на Пост 18,27, а текст у Апок. Авр. 20,6 алудира на Пост 18,30.

Апокалипса Аврамова 18 - 19 почива на Језекиљу гл. 1 и 10. Аврам види четири жива бића (Апок. Авр. 18,3-12; уп. Јез  3,12-13),  престо (Апок. Авр. 18,3; уп. Јез 1,26), и божанске кочије (Апок.Авр. 18,12; уп. Јез 1 и 10). Уопште нема директног односа између Апокалипсе Аврамове и Новога завета. Па ипак, постоје неки паралелни изрази који показују да је писац црпео из исте традиције (нпр. Апок. Авр. 13,3-4 и Мт 4,1-11; Апок. Авр. 9,5-8; 12,1-10 и Гал 4,21-31; Апок. Авр. 18,1 и Откр 5,9; Rubinkiewicz 1987).

ж. Апокалипса Аврамова и псевдепиграфи

Писац Апокалипсе Аврамове држи се традиције коју срећемо у 1 Енох 1 – 36. Старешина палих анђела је Азазел који влада звездама и већим делом људског рода. Овде се лако може наићи на традицију у Пост 6,1-4 онако како је развијена у 1 Еноху. Азазел се побунио против Бога и, у заједници с другим анђелима, општи с људским кћерима. Разоткрио је тајне неба и причинио велику несрећу на земљи. Из тог разлога је био протеран у пустињу. Аврам, исто као и Енох, добија моћ да укроти Сатану (Апок. Авр. 14,3; 1 Енох 14,3).

Апокалипса Аврамова, својим палестинским пореклом, древним временом настанка и заједничком традицијом са 1. књигом Еноховом заузима посебно место међу најзначајнијим списима јеврејског света у 1. веку по Христу.

Библиографија:

Charlesworth, J. H. 1976. The Pseudepigrapha and Modern Research.SCS 7. Missoula.

Denis, A.-M. 1970. Introduction aux pseudepigraphes grecs d‘Ancien Testament. SVTP 1. Leiden.

Hall, R. G. 1988. The Christian Interpolation‖ in the Apocalypse of Abraham. JBL 107: 107–10.

Lunt, H. 1985. On the Language of the Slavonic Apocalypse of Abraham. Studia Hierosolymitana 7: 55–62.

Philonenko-Sayar, B., and Philonenko, M. 1981.L‘Apocalypse d‘Abraham.Sem31.

———. 1982. Die Apocalypse Abrahams. JSHRZ 5. Gütersloh.

Rubinkiewicz, R. 1977. L‘Apocalypse d‘Abraham en slave. 2 vols. Diss. Rome [typescript].

———. 1980. Les sémitismes dans l‘Apocalypse d‘Abraham. Folia Orientalia 21: 141–48.

———. 1982. Apokalipsa Abrahama 1–6: Propozycja interpretacji symbolicznej. RocTKan 29/1: 79–94.

———. 1984. Die Eschatologie von Henoch 9–11 und das Neue Testament. ÖBS 6. Klosterneuburg.

———. 1987. L‘Apocalypse d‘Abraham en vieux slave. Lublin.

Rubinstein, A. 1953.Hebraisms in the Slavonic Apocalypse of Abraham.‖ JJS 4: 108–15.

———. 1954. Hebraisms in the Apocalypse of Abraham.‖ JJS 5: 132–35.

———. 1957. A Problematic Passage in the Apocalypse of Abraham. JJS.

Ричард Рубинкијевич

(Ryszard Rubinkiewicz)

Из The Anchor Yale Bible Dictionary, ed. David Noel Freedman, Doubleday, New York, etc. 1992.

превео

протођакон Радомир Ракић

Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 10/2015.