Патријарх Вартоломеј на еколошком делу

Не треба да чуди што је папа Фрања у својој еколошкој енциклици Laudatio si' навео васељенског патријарха Вартоломеја као личност за углед у раду на заштити човекове средине. Свима нам је познато да се стање у нашем животном окружењу током последње две деценије знатно погоршало, до те мере да је постало алармантно: услед климатске промене, смањења биодиверзитета, увећања погонских материјала и уништавања природних ресурса, добара, па и због зјапеће провалије између богатих и сиромашних.¹ У исто време је патријарх Вартоломеј можда као једини верски поглавар препознао „знаке времена“ (Мт 16,3) и отпочео да у први план ставља духовне вредности, при том излажући дефиницију етичких принципа важећих за саму природу. Оваква залагања донела су му многобројне награде, а пре свега, звање „Зеленог Патријарха“, које су му 1996. г. медији доделили, а тадашњи потпредседник САД Ал Гор и потврдио.

Иницијативе и активности

Прве еколошке иницијативе Православне цркве потекле су средином 80-их година 20. века. На Трећој свеправославној предсаборској конференцији 1986. г. у Православном центру Васељенске патријаршије у женевском предграђу Шамбезију изражена је забринутост због загађења природе, при чему је наглашена неопходност да својим потомцима оставимо у наслеђе бољи свет. Уследило је више међуправославних консултација, од којих је једна одржана на острву Патмосу 1988. г. На подстрек овог сабрања, тадашњи цариградски патријарх Димитрије (Пападопулос) објавио је 1989.г. прву енциклику о заштити човекове средине и одредио да 1. септембар, као почетак црквене Нове године, буде Дан молитве за Божју творевину. Почев од 1989.г. сваке године Васељенски патријарх објављује еколошку енциклику, док је чувени писац богослужбених текстова, служби за новопросијавше свете Православне цркве, монах Герасим умољен да састави нарочито богослужење с нагласком на еколошком раду.

Већ 1991. године, годину дана после свога избора, патријарх Вартоломеј је организовао еколошки симпосион на Криту, на којем је утаначена сарадања са Фондацијом за заштиту дивљачи, World Wildlife Fund (WWF).² Само месец дана каније он је сазвао сабрање, без преседана, поглаварâ помесних правослвних Цркава и позвао их да обавештавају своја духовна чеда о горућем проблему загревања природе. При том су поглавари православних сестринских Цркава (углавном сви) прихватили препоруку да се 1. септембар уведе као Дан молитве за околни свет, а овај предлог су прихватиле и друге хришћанске организације (међу којима и Светски савет цркава и Конференција европских цркава).³ Године 1994. на Богословској академији на Халки одржан је у православном свету својеврсни семинар о еколошким димензијама верског образовања, етике, комуникације, праведности и сиромаштва, а са одржавањем оваквих семинара настављено је и у наредних пет година.

Будући уверен да се питање климатске промене може решавати једино у дијалогу с другим хришћанским вероисповестима, другим верским заједницама и наукама, Патријарх је основао 1994.г. Верски и научни одбор (Religious and Cultural Committee). Под председништвом митрополита пергамског Јована Зизјуласа, овај стручни одбор је организовао између 1995. и 2009. г. осам симпосиона (под заједничким окриљем Европске комисије и Уједињених нација) да би се истражило стање воде на нашој планети. Ови симпосиони су одржани на обалама Средоземног и Црног мора, на Дунаву, на Амазону, на Јадранском и Балтичком мору, на Арктичком мору и реком Мисисипи.

Другачији поглед на свет, другачија визија

 Начин како гледамо на нашу планету одражава оно како се ми према тој планети опходимо. Према својој планети поступамо на обезбожени начин. јер је опажамо као „Богом напуштену“. И све док не променимо овакво гледање, обрађиваћемо само симптоме, а не и њихове узроке. Најзад, наша борба против климатске промене представља борбу против начина како гледамо на свет; наиме, суочавамо се с кризом различитих, штавише, сукобљених гледишта на свет.⁴ Овакво гледиште је изразио својевремено стручњак за средњи век Лин Вајт (Lynn White Jr.) у свом већ класичном раду „Историјски корени наше еколошке кризе“, премда ни он ни његови настављачи нису ову мисао ближе испитали: „Грчки светитељ сазерцава; западни светитељ дела ...  Отуда су у западној хемисфери много лакше настале импликације хришћанства за освајањем природе.“⁵

Све више се уверавамо у то да је решење еколошке кризе ствар другачијег, ефикаснијег, трајног понашања. Али не заборавимо да је управо наше понашање било разлог тога што смо доведени у садашње очајно стање. Парадоксално је што ће са еколошким поправкама почети тек  недејствовањем, исправном визијом и старањем за свет. За патријарха Вартоломеја овде је реч о верности према Богу и искрености према свету. Из тог разлога он осуђује загађивање природе као грех.⁶ Само радикално превредновање наших вредности и поступака може понудити излаз из ћорсокака. Свет у окружењу није само политичко и технолошко питање, него је, како Патријарх наглашава, пре свега религијско и духовно питање.

Мартин Пери (Martin Parry), бивши сапредседник Међувладиног панела о климатској промени (Intergovernmental Panel on Climate Change), казао је једном: „Некако смо навикли да говоримо о овим збивањима као да ће до њих доћи тек у време живота наше деце и унучади.  Сад смо свесни да се то тиче лично нас самих.“⁷ Дакле, проблем се налази у томе како ћемо се определити према стварности: физика и хемија захтевају  радикално смањење емисије угљендиоксида, док нам политички разлози казују да се морамо постепено корачати напред кад је економија у питању. У овој борби постоји само један избор: економски прописи о порезу и правни прописи могу се изменити, али не и природни закони. Сагледавати проблем јасно и гласно представља једини начин супротстављања политичком договарању. Човечанствио се налази у очајничком стању:  политика добошује у стварност, а раздаљина између њих не смањује се тек тако брзо.

Улога религије

Потребно је ништа мање до повести прави „крсташки рат“ верских и духовних личности како би се код политичких елита издејствовала промена свести, која би требало да буде исто тако хитна и морално заповеђена као и свака кампања која се води кад су у питању темељна људска и грађанска права. Такав покрет захтева ангажовање на глобалном плану и спремност на саможртвовање. Сви морамо гледати на свет другачије и мењати своје навике – почев од тога шта хоћемо  ка ономе шта је у свету потребно.

Није реч само о томе да се проналазе алтернативе, било да су политичке (каква је, на пример, “Caр-and-Trade”, одн. поступање са емисијом према политички дефинисаној горњој граници емисије) или личне природе (нпр. уравнотежене емисије). Ова решења подсећају на средњовековне „опроштајнице“ и немају као плод ни радикални одговор као изазов, нити суштинску измену начина живота. Она стварају само осећај самодовољности. А овде је срж проблема. Нисмо спремни да водимо једноставнији живот. Уколико смо у кризи због беспоштедног траћења у нашем свету, то је отуда што смо изгубили духовни став о једноставности и умерености. Сад је изазов у следећем: Како водити живот тако да он ствара склад, а не несклад? Како водити живот из којег говори благодарност и великодушност, а не тек похлепа и арогантност?

Кад почнемо схватати да климатска промена није тек проблем на дугом списку проблема с којима се политичари суочавају, тек тада можемо стећи нове увиде. Из ове перспективе поматрано, политика спољних послова изгледаће много другачије: претње безбедности могу се много лакше избећи уколико се Кина снабдева с технологијама уместо да се њеним непријатељима доставља оружје. Са овог гледишта, и привреда ће изгледати другачије: одустајемо од необуздаване експанзије и ограничавамо се на самоодрживост, која нам је апсолутно неопходна.

Пре неколико година је Лари Самерс (Larry Summers), економски стручњак Светске банке и директор Националног привредног савета Бараке Обаме, изјавио да он не може, нити хоће, прихватити икакво „ограничење брзине“ развоја америчке привреде. Да ли смо до те мере потпали фантазијама кад је у питању богаћење без повлачења ризика и профит без обзира на цену? Верске и друштвене водеће личности морају непрестано подсећати политичку елиту на то да не постоји неки начин без цене и последица којим би се околни свет бесконачно манипулисао. Ми смо – то добро знамо, а то су и мистици учили пре неколико столећа – на интиман и неразрешив начин повезани са историјом и судбином нашега света.

Екологија и технологија су отров уколико се отргну од нашег позива да на свет гледамо онако како то на њега гледа Бог. И ако је Бог шестог дана стварања посведочио да је овај свет „веома добар“, онда и ми можемо отпочети да у нашем свету опажамо то сведочанство о његовој лепоти. Онда ћемо стварно чути како трава расте и ослушнути откуцаје срца у зеца, као што се вели у Пс 104,27-30: „Све чека на Тебе ... Пошаљеш им Духа свога, и они постају; и обнављаш лице земље“.

***

Склони смо да говоримо о „еколошкој“ кризи, што је исправно уколико се њене последице пројављују на еколошком плану. Међутим, криза није на првом месту еколошка. То је криза начина како опажамо стварност, криза начина како себи самима представљамо свет у окружењу. Поступамо према нашој планети на нечовечан, занемарујући начин, јер њу и саме себе тако видимо. Напротив, Васељенски патријарх је отворио другачију, алтернативну перспективу у нашем односу према природном свету. Његов поглед на свет, које он изводи из древних вредности Православне цркве, заслужује већу пажњу и примену.

Из. часописа Religion und Gesellschaft in Ost und West, No. 11/2015, стр. 6-7, превео протођакон Радомир Ракић

Белешке:

1. Chryssavgis, John: Ecumenical Patriarch Bartholomew: Insights into an Orthodox Christian worldview. In: The Inter­national Journal of Environmental Studies 64, 1 (2007), S. 9-18.
2. Ecumenical Patriarchate assisted by the World Wide Fund for Nature: Orthodoxy and the Ecological Crisis. Helsinki 1990; Ecumenical Patriarchate assisted by Syndesmos: So That God's Creation Might Live: The Orthodox Church Responds to the Ecological Crisis. In: Proceedings of the Inter-Ortho­dox Conference on Environmental Protection. Kreta 1991.
3. Die Russische Orthodoxe Kirche hat jedoch erst 2015 - vielleicht widerwillig - verkiindet, dass sie den Gebetstag für die Umwelt ebenfalls einführt, allerdings nicht am 1., sondern jeweils am ersten Sonntag im September.
4. Vgl. Metropolit Kallistos [Ware] von Diokleia: Through the Creation to the Creator. London 1997; Chryssavgis, John: Beyond the Shattered Image: Orthodox Insights into the Environment. Minneapolis 1999.
5. White, Lynn Jr.: The Historical Roots of our Ecological Crisis. In: Science 155 (1967), S. 1203-1207.
6. Chryssavgis, John: On Earth as in Heaven: Ecological Vision and Initiatives of Ecumenical Patriarch Bartholomew. New York 2012.
7. Parry, Martin (et al.): Climate Change 2007: Impacts, Adap­tation and Vulnerability. Contribution of Working Group II to the Fourth IPCC Assessment. Cambridge 2007.