Православна Црква и екологија
„Починити злочин према свету природе равно је греху! (васељенски Патријарх Вартоломеј).1
Његова Светост архиепископ цариградски и васељенски Патријарх Вартоломеј изговорио је ове речи 8. новембра 1987. г. у грчкој православној цркви св. Варваре у Санта Барбари у Калифорнији. Ова изјава је дошла као шок многим делатницима у средствима информисања који никад до тада нису чули такав храбар еколошки језик од стране негог религијског великодостојника, а још мање од хришћанског. Обично се у нашој претежно протестантској култури претпоставља да се хришћани једноставно не старају о природној средини и да се брину једино за спасење својих душа. Зар душа/тело и ум/материја нису дуализми својствени хришћанској мисли која их од давнина обрађује? Одговор је једнодушан „да“. Па ипак, ове дуализме би неки теолози сматрали јеретичким све до данашњег доба. У овом раду желим да укратко изложим еколошко гледиште Православне цркве.
„Ништа није зло од онога што је Бог створио. Храна није зла, него преједање; зачињање деце није зло, него блудничење; није то понос, него гордост. Једино је намена ствари зла, а не ствари по себи“ (св. Максим Исповедник).2
Православни поглед на свет је у суштини еколошки поглед. Пре него што избегавају материјално, православни хришћани га прихватају, премда у оквиру онога што се сматра примереним гледиштем на његову употребу. На свет и тело не гледа се као на неку неважну ствар које треба да се клонемо еда бисмо се успели на небо; управо, вера у васкрсење тела уз веровање да ће сав свет учествовати у коначном спасењу света показује да је важно све оно што је Бог створио. Бог није ништа узалуд створио. Сваку травку, сваки мрав, свако појединачно живо биће и сваку мртву ствар створио је Бог из љубави. Отуда, православни хришћани виде инхерентно добро у свачему што је Бог створио - Бог не ствара зло; отуда, земља не може бити зла или чак безначајна из разлога што ју је Бог створио. Земља и сва материја коју она садржи, јесу инхерентно, урођено добре, па ипак човек не може користити материју на начин који не би уважавао Бога или био уперен против природе или сврхе која јој је намењена. На самом почетку Библије читамо како се Бог неколико пута изразио да је његово дело „добро“ (Постање гл. 1). Православни хришћани употребљавају материју у свим богослужењима: кад на својим телима праве крсни знак, пале свеће и сагоревају тамјан, украшавају цркве и домове иконама које служе као подсетник на величанствене тренутке из историје Цркве, као и на светитеље који су водили примеран живот у Христу.
„Православно гледиште на природну средину потиче из оног кључног веровања да је Бог љубави саздао свет ... те тако сав свет садржи семена и знаке Бога љубави“ (васељенски Патријарх Вартоломеј).3
Из разлога што је Бог створио све што постоји, хришћани треба да користе све то што постоји с помишљу на Бога као Творца и с благодарношћу на Његовом великом дару који се зове творевина. Елизабета Теокритов говори о овоме као о животу према „евхаристијском етосу“.4 Кад се живи евхаристијски, тешко је бити безобзиран и расипан с преосталим природним ресурсима. Кад читамо молитву за време обеда, живимо евхаристијски. Када рециклирамо предмете, живимо евхаристијски, и према свету природе поступамо као према некој светој тајни или мистерији (грчка реч за свету тајну је mysterion). Када животној средини приступамо евхаристијски и светотајински, све време нам је на уму Бог, и то одржава наш исправни однос са светом и са ближњима Христом, јер „све је Њиме и за Њега саздано“ (Кол 1,16). Према мишљењу Теокритове, слика Цркве као Тела Христовог илуструје стање „односа“ и „међузависности“ свега што постоји.5
Списи светих Отаца садрже многобројне исказе којима се изражава хармоничност и међуповезаност васељене.6 „Оваплоћење Бога Речи означава улазак Светог Духа у материју, док Његово Преображење пројављује последице Оваплоћења, наиме, да је материја обновљена и испуњена Духом Светим. Ако је при стварању света, на реч Божју из материје произашао органски живот, Оваплоћење сведочи о Његовом учествовању у материји“ (Анести Г. Кесулогулос).
У овом смислу све у космосу је повезано, у смислу општења, а што је изгубљено у данашњем свету услед тога што смо првенствено индивидуалисти и рационалисти. Изгубили смо осећај партнерства и страхопоштовања кад је у питању однос према Божјем величанственом рукосаду. Према мишљењу теолога Ендрју Лута (Andrew Louth), православна хришћанска космологија „даје основицу за пружање одговора на присутне еколошке проблеме, јер у њој имамо такво гледиште на космос које изналази сусштински, унутарњи смисао у космосу, и не дозољава било какво друго схватање њега у смислу да је то инертан материјал који људски род има да израбљује“.8 Као што Христос својим Оваплоћењем, Распећем и Васкрсењем успоставља мост за повезивање људског рода с Богом, тако и људски род служи као спона између Бога и Његове творевине.
„Шта је мислостиво срце? То је срце које гори љубављу за сву творевину: за људска бића, за птице, за животиње, за демоне – за сва Божја створења“ (св. Исак Сиријац).9
На тај начин Православна црква схвата космос као општење. И сама Света Тројица јесте општење. Божја замисао света јесте да он буде општење. Људски род улази у општење с Богом преко Оваплоћења, док свет улази у општење с Богом преко људског рода. Као што је Христос постао мост између Бога и човека, и човек мора постати мост између Бога и Његове творевине. Дужност је људског рода да васпостави њихово заједништво кад год је оно нарушено. Тамо где постоји општење, ту је човек који васпоставља слику Божју. Тамо где се налази прекинуто или нарушено заједништво, налази се грех и човек окренут од Бога. Бог је створио свет као савршено уравнотежен систем заједничарења, док је човек грехом нарушио овај систем почев од злоупотребе твари од стране Адама и Еве.
Оваква космологија пружа основицу за хришћански еколошки етос. „С хришћанске тачке гледишта, не постоји тако нешто као нека дискретна идеологија животне средине одвојена од љубави према Богу и љубави према ближњем“, пише Теокритова.10 Православна црква би мишљење да је „природа владарка“ Научне револуције оспорила као јеретичко и сматрала антибожанским с обзиром на то да знамо који је план Божји о свету. За свете Оце је владање светом значило нешто сасвим друго; оно је подразумевало осећај одговорности и старања. Природом треба владати уз аскетски, подвижнички прилаз како би се она ваљано и одговарајуће користила, а не израбљивала.
О овој теми би се могло још много писати, но надам се да сам у главним цртама изложио еколошко гледиште Православне цркве.
Крис Смит
(Chris Smith)
Са енглеског превео
протођакон Радомир Ракић
Белешке:
1 Ecumenical Patriarch Bartholomew, “To Commit a Crime Against the Natural World Is a Sin,” Environmental Symposium, Saint Barbara Greek Orthodox Church, Santa Barbara, California, 8 November 1997.
3 Ecumenical Patriarch Bartholomew, Encountering the Mystery: Understanding Orthodox Christianity Today (New York: Doubleday, 2008), 92.
4 Elizabeth Theokritoff, “Thine of Thine Own: Orthodoxy and Ecology,” Greek Orthodox Archdiocese of America, http://www.goarch.org/ourfaith/ourfaith8022 (accessed January 27, 2015).
5 Elizabeth Theokritoff, Living in God’s Creation: Orthodox Perspectives on Ecology (Crestwood: St. Vladimir’s Seminary Press, 2009), 25.
6 See Jame Schaefer, Theological Foundations for Environmental Ethics: Recovering Patristic and Medieval Concepts (Georgetown University Press, 2009).
7 Anesti G. Keselopoulos, Man and the Environment: A Study of St. Symeon the New Theologian (Crestwood: St. Vladimir’s Seminary Press, 2001), 150.
8 Andrew Louth, Introducing Eastern Orthodox Theology (Downers Grove: IVP Academic, 2013), 43.
9 See http://www.ancientfaith.com/podcasts/aftoday/orthodoxy_and_the_environment.
10 Theokritoff, Living in God’s Creation, 19-20.
