Дебата о половима: субверзија идентитета и јаз између жена и мушакараца

У савременој науци о религији тема теолошке етике даје печат дебати и обележавачежњу за ”јасним границама” међу половима. In medias res - rеч је о питању шта је род и пол. Да ли је реч о идолошком појму с циљем да се дискредитује природнаполност? Или је реч о појму фактичне, индивидуалне вишеобразности и сексуалној оријентацији, која би у црквеним и теолошким расправама била кадра да стекне ”реални смисао”?

Тако је Терезија Хамејрл, стручњак из области науке о религији недавно у есеју: ”Шта ти мислиш о постмодерни?” такозвану џендер-дебату (расптаву о половима) видела као израз губитка друштвене савести: ”То што у џендер дебати застрашује јестегубитак поретка”. ”Ко настоји на једнозначности полних улога и џендер преклиње, тај се прибојава губитка интимног поретка”, каже овај теолог. Ово се односи и на одређене одељке папске ексхортације "Amoris laetitia", који сведоче о времену”чежње за изгубљеним временом јасних граница и омеђених хоризоната”.

Џудит Батлер - spiritus rector и главни идеолог овог покрета

Главни идеолог је Џудит Батлер (Judith Butler), која важи за једну од најзначајнијихфилософа савременог света. Џудит Батлер, рођена 1956.г., јесте амерички философ и родни теоретичар чији је рад утицао на политичку философију.

Батлерова је најпознатија по својој књизи ”Родни проблеми: феминизам и субверзија идентитета” - ”Gender Trouble – Feminism and the Subversion of Identity” То дело је темељ џендер-идеологије. На методолошки насилној разлици између биолошке и социјалне полности, у којем оспорава конвенционалне појмове рода, Батлерова развија своју теорију о родној делатној разлици. Побуна џендер-идеологије је уперена против”дикататуре природе” (Батлер). Субверзија идентитета је друштвени програм познатјош и као Gender-Mainstreaming.

О чему је реч – еманципацији или тиранији?

Појам „Gender Mainstreaming“ је већини грађана наше земље непознат. Овај појам је у Европи саставни део програма националних влада којима се европски ауторитети, као и медији, подвргавају посебној индоктринацији (читај: испирању мозга) упроцесу ре-едукације (преваспитавања) људи (читај: елиминацији) хиљадугодишње навике човечанства: навике да се мушкарци и жене раздвајају; да разлучују природну полну привлачност на којој се заснива природна репродукција/размножавање и да разликују нагоне, односно да их институционализују (брак) и да их подреде извесним хуманизирајућим правним правилима.

Сада програм ре-едукације у оквиру оминозног „Gender Mainstreaming“ предвиђа уклањање свих тих лепих и установљених правила које ми људи декларативно ”по својој природи” (περὶ φύσεως) познајемо и практикујемо. Реч еманципација носи усвом семантичком корену идеју ”ослобођења”. Ослобођење од наше сопствене природе може само да значи ослобођење себе од нас самих. Идеја политичке слободе која је дефинисана у древној Хелади означавала је живот на уобичајени начин. Тиранином се звао онај ко је људе спречавао у тој уобичејеној пракси, односно настојао да их преваспита (читај: ре-едукује). Са тим феноменом има српска јавност у овај час да се суочи, као и са оним што се монденски кокетно зове ”политичкакоректност”. Над чињеницом да се у дечјим вртићима у Лондону или Стокхолму”политички коректно” васпитање сматра замена природних имена за ”мајку” или”оца” некаквим полно недифинисаним неутрумом , може се, благо речено, само сумњичаво завртети главом, да не кажемо изазвати срџба још иоле нормалних људи.

Шта је мотив оваквих апсурдности? Деци која су усвојена од стране парова истога пола, не сме се сугерисати утисак да им ишта недостаје. Да не би било више аномалија, појам нормалног биће табуизован и стављен под знак идеолошког подозрења. При томе је појам нормалности конститутиван за све што живи. Као што у области физике постоји свет закономерности, тако у свету природе постоји нешто што је роду/врсти (читај: битију) специфично. Аристотел је учио да има и ”погрешки у природи”. Инстинкт младоме лаву да лови јесте егзистенцијалан инстинкт. Без њега он не може опстати, односно не би било лавова. Недостатак таквог инстинкта је аномалија. Отуда је појам ”нормативне нормалности” апослутно неопходно посматрати у овоме контексту.

Протођакон Зоран Андрић